27 Nov 2014

Входящая в море (Леонид Осыка, 1965)


Držeći kćer u naručju, mlada žena prolazi prepunom plažom i pokušava da za njih dve pronađe zaklon. Ljudski žamor se utišava, a zamenjuje ga setan i u isti mah, svečan i umirujuć zvuk orgulja. Slika letnjeg meteža počinje da bledi, preobražavajući se u prijatno snoviđenje.

Diplomski rad ukrajinskog reditelja Leonida Osike (1940-2001) mogao bi se opisati kao zanosna audio-vizuelna poema, koja kroz igru devojčice govori o najranijim fazama čovekovog života, nostalgiji i nevinosti, koja s godinama odlazi u nepovrat. Detinjstvo i odrastanje, uz nagoveštaj smrti, neminovnog kraja postojanja, prikazani su na večnoj tapiseriji, satkanoj od metafora, odnosno nastaloj preplitanjem stvarnog (majka i dete) i mitskog (par enigmatičnih stranaca).

Uspostavljanjem harmonije minimalističkog skora, dopunjenog šumom talasa i krikom galebova, sa "mekom" fotografijom, ispranih boja i u nekoliko navrata izvan fokusa (u briljantno izvedenim prelazima između pojedinih scena), naglašena je oniričnost filma, kratkog, ali hipnotišuće lepog. I nema u njemu ni D od dekadentnosti, koju mu je pripisivala sovjetska vlast (najverovatnije zbog odustva socijalističke dimenzije).

Входящая в море (u slobodnom prevodu, Došljak iz mora) pripada redu najprefinjenijih dela ruske kinematografije, a Osika zaslužuje mesto u panteonu velikana kao što su Tarkovski i Paradžanov.

25 Nov 2014

Les rencontres d'après minuit (Yann Gonzalez, 2013)

Ali: "Moramo pratiti nagoveštaje u našim snovima."
Matijas: "Čak i kada su zastrašujući?"
Ali: "Pogotovu tada... da bismo pobedili strah."

U svom dugometražnom debiju, Jan Gonzalez trijumfuje nad kolegama koji nemaju dovoljno smelosti da rizikuju, isporučujući provokativnu (kako sam kaže, panseksualnu) nadrealističku dramediju, kojom odaje počast brojnim delima sedme umetnosti. Znalački kombinujući izobilje uticaja, gledaoca uvlači u svet koji je na prvi pogled veoma nalik našem, ali koji počiva na iščašenoj logici i iskrivljenim pravilima.

Film počinje podsećanjem na Lepu zatočenicu (La Belle captive, 1983) Alana Rob-Grijea - košmarom u kojem misteriozni motociklista odvaja Ali (Kejt Moran) od njenog verenika Matijasa (Nils Šnajder). Nakon Alinog buđenja, paru se pridružuje sobarica - transvestit Udo (Nikola Mori), koji uz pomoć "ručnog rada" vraća Matijasa iz nesvesti, prethodno aludiravši na prvi deo seksploatacijske kvadrologije Ilsa. Njihov život u "ménage à trois", u zabačenom zamku sa arhitektonskom anomalijom (poput hotela u Isijavanju), postaće još uzbudljiviji (ali ne u onom smislu) kada na orgije, koje željno iščekuju, dođu zvanice - Kurva (Žili Bremon), Pastuv (bivši fudbaler Erik Kantona), Adolescent (Alen-Fabijan Delon, koji sa slavnim ocem deli ime) i Zvezda (Fabijen Beb).


Pozajmljujući narativnu strukturu iz Jutarnjeg kluba (The Breakfast Club, 1985) Džona Hjuza i zadržavajući ideju o tesnom jedinstvu mesta i vremena, reditelj istražuje mogućnost formiranja utopijske zajednice, odnosno emotivnog povezivanja sedmoro dezorijentisanih ljudi u neku vrstu porodice. Kroz priče koje sa sobom donose i, u potpunoj izolaciji od (posrnulog) društva, izlažu jedni drugima (Dekameron?) on odgovara na razloge okupljanja, skidajući s likova kožu stereotipa i oslobađajući ih tereta konvencija i nerazumevanja. Mračne, duhovite, romantične, melanholične, fantazmagorične ili prezira vredne ispovesti, meditacije o ljubavi i smrti, bacaju svetlo na (tužna) lica ekscentričnih, ali ranjivih osoba, izgubljenih duša u čistilištu predigre i (intelektualne) onanije.  Usamljenost lagano bledi i nestaje uporedo sa svitanjem.

Monologom o monstruoznom međunožju, koje mu je osujetilo karijeru pesnika i dovelo pod nadzor nezasite policijske inspektorke sa S&M apetitom (Beatris Dal), Pastuv unosi dašak odličnog deadpan humora, probijajući led na "takmičenju za najsnobovskije orgije". Kao dokaz, po dolasku svih gostiju, on iz gaća izvlači svoje (prostetičko) prokletstvo, budeći u Kurvi sećanje na erotski (i u isti mah antierotski) san, koji obelodanjuje njen strah od starenja i nerešene konflikte sa (pokojnom) majkom. Tinejdžerski angst Adolescenta, mladića koji je pobegao od kuće, deluje kao jedina spona sa stvarnošću, a njegovo prisustvo iznuđuje Zvezdino priznanje o gorkoslatkim incestuoznim maštarijama, u tami (fiktivne) bioskopske sale, uz omaž grofici Batori iz Kumelovog horora Les lèvres rouges (Ćerke mraka, 1971).


Trio domaćina se može pohvaliti najzanimljivijom i najfantastičnijom pozadinskom pričom - kratkom faux-gotique bajkom koja se odvija na prelepim studijskim setovima, kao kod Kobajašija (Kwaidan), Monteira (Silvestre), Fasbindera (Querelle) ili Šredera (Cat People). Osim što prodire na teritoriju kempa, putem nekromantskog rituala, ona pruža i objašnjenje perverzne prakse (šifra: pseudo-vampirizam) i Matijasovog piratskog poveza, inspirisanog kultnim anime serijalom Kapetan Harlok, uz koji je Gonzalez odrastao. Tragovi kulture i estetike 80-ih, koje su takođe obeležile autorovo detinjstvo, ogledaju se u skladnom rešenju unutrašnjosti seksualnog utočišta. Luksuzni retro-futuristički apartman opremljen je "senzornim džuboksom", mašinom koji čita raspoloženje sa dlana korisnika i prema tome određuje boju muzike. Ljubitelji eteričnog sintpopa će verovatno biti oduševljeni skorom kojim Janov brat Antoni (pod etiketom M83) intenzivira osećaj nostalgije i eskapizma.

Značajan deo zasluga za uspeh ovog eksperimenta pripada i direktoru fotografije Simonu Bofisu, odgovornom za niz atraktivnih kadrova, ali i odličnoj glumačkoj ekipi, a posebno Nikoli Moriju, koji sa zadivljujućom lakoćom iznosi lik transrodnog, pomalo otkačenog ličnog sluge.

Melanž sinematskih referenci, izmeštenih i postavljenih u drugačiji kontekst, upotpunjen je citiranjem Maje Deren, Luisa Bunjuela, Žana Rolina, Darija Arđenta, Fransoa Ozona, Dejvida Linča, Pedra Almodovara i kanadskog vunderkinda Gzavijea Dolana. Uprkos tome, Gonzalezov glas nije ugušen - lirska igra Erosa, Tanatosa i Morfeja, koju vrlo suptilno opisuje, mogla bi da mu posluži kao odskočna daska za dalju karijeru.

19 Nov 2014

Cloud Gate Dance Theatre: Bamboo Dream (Ross MacGibbon, 2002)


U dodatku na DVD izdanju predstave Bamboo Dream, plesni kritičar Johen Šmit kaže da je Hvaj-min Lin (Songs of the Wandereres) jedini azijski koreograf koji uspešno stapa istočnjačku tradiciju i zapadnjačke tehnike, poredeći ga sa svojom zemljakinjom, čuvenom Pinom Bauš. Nepobitni dokazi njegove tvrdnje jesu grčeviti, prefinjeni ili energični pokreti bosonogih plesača, koji demonstriraju impozantnu snagu duha i tela, kao i beskompromisnu posvećenost umetnosti.

Nenarativna fantazija odvija se u improvizovanom šumarku bambusa, zimzelene biljke koja u sebi objedinjuje čvrstinu i gracioznost (jin i jang), simbolizujući celost, jednostavnu eleganciju i nepromenljivost. Trajnost i mirnoća najvoljenije vrste kineske flore, predmeta brojnih legendi, suprotstavljene su prolaznosti vremena, oličenoj u promeni godišnjih doba i smenjivanju dana i noći. Visoka i vitka stabla upijaju i čuvaju tajne ljudi, životinja i mitoloških bića, koja se među njima okupljaju, prkoseći ćudljivosti prirode.


Nakon zen-uvoda, obeleženog opojnom melodijom flautiste Šeng-kaj Huanga, na scenu stupa nekoliko članova trupe u belim kostimima, nalik asketama, simulirajući jutarnju izmaglicu laganim "oživljavanjem" dugih i prozirnih rukava. Prolećni lahor donosi strast - balerina u jarkocrvenoj haljini i njen partner u crnim pantalonama ispredaju romantičnu priču, na trenutke vickastu i iščašenu. Oponašanjem životinja, grupa od trinaest polunagih izvođača učestvuje u ritualu u čast vrelih letnjih noći tokom kojih, prema Linovim rečima, naša žudnja izlazi na videlo.

Jesenjom stazom hoda par zaljubljenih - njihov melanholični pas de deux obojen je strahom od odlaska, ali se rastanak čini neminovnim. Po prestanku kiše, nebo je ponovo plavo, a kratak predah pre početka zime budi sećanja na prošlost. Međutim, osećanje nostalgije zamenjeno je gotovo frenetičnom veselošću. Dramatični solo Čing-čan Li govori o suočavanju sa tugom i usamljenošću, najavljujući prvi sneg, odnosno sedmo i poslednje poglavlje, u koje Lin uvodi neočekivane rekvizite. Zahvaljujući moderno dizajniranim električnim ventilatorima, grimizne toalete šest plesačica lepršaju kao na vetru, a eterični zvukovi Dalekog Istoka (ponovno pojavljivanje Huanga) upotpunjuju snoviđajno finale.

Bajkovitosti i meditativnosti performansa značajno doprinosi mistična neoklasična muzika estonskog kompozitora Arva Perta, dajući prostoru novu dimenziju. A iskustvo Rosa MekGibona na produkciji baletskih TV filmova ogleda se u lepim kadrovima, putem kojih reditelj odaje poštovanje prema Linovoj viziji i jasno je prenosi gledaocu.

14 Nov 2014

Le trésor des îles chiennes (F.J. Ossang, 1990)


"Oni nikada neće saznati da tumaraju hodnicima mog uma." - kaže jedna od replika Feodora Aldelija (Diogo Doria), (anti?)junaka zagonetne i hermetične postapokaliptične fantazije. Njegove reči odnose se na članove ekspedicije u potrazi za tzv. stelinskaltom, veštački stvorenim izvorom energije oreon. Jedino mesto na kome se sastojci "androgenog kamena" mogu pronaći u čistom obliku jesu Kučkina ostrva - pakao u kome je granica između stvarnosti i halucinacija nepostojeća.

Osanov "sophomore flick" deluje kao dete ekspresionističkog i Nouvelle Vague filma, sa post-noarom u ulozi surogat majke, koja je tokom trudnoće čitala distopijske i avanturističke romane. Narativna struktura ovog ostvarenja podseća na fragmentirani košmar, koji nakon buđenja nije moguće dešifrovati. Izlomljena priča, čiji likovi postepeno podležu posledicama psihičke destabilizacije, od gledaoca zahteva nadljudsko strpljenje i izuzetan napor, prevashodno zbog brojnih (prividnih?) preusmeravanja njenog toka. Uprkos jasnoj podeli na poglavlja, u njoj je postignuta dezorijentišuća i u isti mah zagrobna atmosfera, koja sporadično dobija kratke napade histerije. Svet "večite crvene noći", u koji ste protiv svoje volje uvučeni, do kraja ostaje nepristupačan, dok izgubljene duše, koje ga nastanjuju ili žele da eksploatišu, padaju kao žrtve egzistencijalne praznine.

Naizgled jednostavna misija, koju organizuje (zla?) kompanija Krio'Korp (Kryo'Corp), pretvara se u grozničavi san za čitavu ekipu, vrlo šarolikog sastava. Pod vođstvom "kapetana smrti" Uliksa (Žoze Valenstin), čoveka osuđenog na propast, okupljaju se okultista Borman (Mišel Albertini), doktor Turk (Serž Avedikijan), okoreli narkoman, sitni kriminalac Rubio (Klovis Kornilak), ćutljiva Ada Dela Čistereja (Mapi Galan), Aldeliova bivša, a Uliksova sadašnja supruga, kao i njen prisni prijatelj Pontans (Stefan Ferara), čije iskustvo u specijalnim snagama nije ni od kakve pomoći u rešavanju slagalice. Možda su, poput Feodora i misteriozne Koreanke, i oni "sopstveni dvojnici, prognani sami od sebe", odnosno "ptice koje umiru u ponoć"... šta god to značilo.

Snaga filma čuči u briljantnoj vizuelnosti, za koju priznanje treba odati direktoru fotografije Darijusu Kondžiju, čiji talenat su prepoznali i dvojac Karo-Žene (Delicatessen, La cité des enfants perdus), Dejvid Finčer (Se7en), Bernardo Bertoluči (Stealing Beauty) i Roman Polanski (The Ninth Gate). Monohromatske kompozicije sumorne lepote, venčane sa reskim elektro-pank-rok saundtrekom rediteljevog benda Messageros Killers Boys, učiniće da uz Le trésor des îles chiennes (Blago Kučkinih ostrva) ostanete čak i u trenucima kada eksperimentisanje daje ne baš zadovoljavajuće rezultate.


Trivijalna informacija: Pre nego što krene spisak zasluga, pojavljuje se zanimljiv natpis...

6 Nov 2014

Der Tod der Maria Malibran (Werner Schroeter, 1972)


Mecosopran Marija Malibran (1808-1836), rođena kao Marija Felisitas Garsija Sičes, bila je jedna od najpoznatijih operskih pevačica ranog XIX veka. Savremenici je opisuju kao devojku burnog temperamenta, zbog kojeg je često dolazila u sukob sa ocem, slavnim tenorom Manuelom Garsijom, od koga je dobila prve časove pevanja. Debitovala je sa svega šesnaest godina u Pepeljuzi Đoakina Rosinija, koji ju je, oduševljen njenim vokalom i vatrenošću, angažovao i za Otela, Tankredija, Turčina u Italiji, Semiramidu i Seviljskog berberina. Nastupala je i u operama Vinčenca Belinija, Gaetana Donicetija i Majkla Balfa. Smatrali su je otelotvorenjem duha romantizma - bila je predmet divljenja nekoliko istaknutih kompozitora tog perioda. Legendarna posvećenost tokom nastupa poslužila je kao inspiracija za dive modernog doba, Mariju Kalas i Sesiliju Bartoli. Preminula je od posledica teške povrede zadobijene prilikom jahanja, a Šreter ju je, iz velike ljubavi, ovekovečio u delu koje predstavlja prateći komad njegovog prvenca Eika Katappa.


Der Tod der Maria Malibran (Smrt Marije Malibran) nije biografski film, budući da su podaci iz života tragične junakinje pretočeni u intenzivne i opsesivne emocije, koje čine podlogu kitnjastog kolaža. Melodramski tabelaux vivants, überteatralni i očaravajuće lepi, neretko deluju kao kemp razglednice, u čijem se dizajnu mogu prepoznati različiti uticaji. Pri oslikavanju fatalne strasti, bolne čežnje, deliričnog zanosa ili pak hladne ravnodušnosti, reditelj objedinjuje umetnost rane renesanse, baroka i prerafaelita, bajke i drevne mitove, šekspirovske monologe, modnu fotografiju i avangardni teatar. U muzičko tkanje, pored klasike, upliće i niti popa, džeza, kabarea i kantrija, naglašavajući na taj način svoj smisao za (samo)ironiju. Ulogu primadone poverava neponovljivoj Magdaleni Montezumi, mada se stiče utisak da je lik tzv. La Malibran "raščlanjen" i da ostale strane njene kompleksne ličnosti tumače Ingrid Kaven, Kristin Kaufman, Manuela Riva i Vorholova super-zvezda Kendi Darling. Pod jakom šminkom i u raskošnim kostimima, one dominiraju kadrovima sa snažnim kjaroskurom, tek sporadično sinhronizovane sa zvučnom trakom, stvarajući osećaj drugosti - "umlautizovani" bel canto san. Pod uslovom da ne tragate za zapletom, ovo ostvarenje će vas hipnotisati i učiniti da izgubite pojam o vremenu.

4 Nov 2014

Bezizlazje

Hladna nadri-bajka, nastala u čast bledih sećanja i izgubljenih snova.

2 Nov 2014

Manden der tænkte ting (Jens Ravn, 1969)

"Uobičajeno je da ljudi imaju halucinacije, ali da ne veruju u ono što vide - to zvuči zanimljivo."
Dr Maks Holst 


Zasnovana na istoimenom romanu Valdemara Holsta iz 1938, fantastična psihološka drama (ili triler?) Manden der tænkte ting (Čovek koji je zamišljao život) pruža intrigantnu priču o dvojnicima koja, osim što se bavi problemima identiteta, postavlja pitanja koja se tiču napretka i evolucije. Nastala u vreme kada je, prema Ravnovim rečima, danska kinematografija obilovala glupim pop komedijama, kod domaće publike nije bila dobro prihvaćena, ali se zato na Kanskom festivalu našla među nominovanima za prestižnu Zlatnu palmu.

Film počinje "nemom" scenom na mostu, gde upoznajemo antagonistu, ekscentričnog gospodina Stajnmeca (Džon Pris). Držeći belog miša u ruci, potpuno van sebe, pokazuje ga slučajnim prolaznicima i, kako kasnije saznajemo, zahteva da mu kažu vide li i oni tog malog glodara. Potmuli pišteći zvuk, koji prati pometnju, postaje glasniji i neprijatniji, a naglo prestaje u trenutku kada svi odlaze iz kadra, uspostavljajući tajnovitu, u izvesnoj meri i uznemirujuću atmosferu.

Zadržan u psihijatrijskoj bolnici, Stajnmec insistira da razgovara sa Maksom Holstom (Preben Nergard), poznatim neurohirurgom, kome obećava revolucionarnu promenu u karijeri, ali pod uslovom da ga smesta otpusti kući. Dobri doktor ni ne sanja da je enigmatični pacijent u stanju da snagom misli stvara kako predmete, tako i živa bića, i da će ga odbijanje faustovskog ugovara uvaliti u neprilike.

Za razliku od Geteovog junaka, Holst je zadovoljan svojim životom i, svestan ogromnog rizika koji stoji iza Stajnmecove ponude, uporan je u očuvanju status quo-a. Međutim, "đavo" mu ne da mira, pa tako postaje žrtva okrutne igre. Ponesen novootkrivenim moćima, arogantni i sebični čovečuljak otelotvoruje poboljšanu verziju Holsta, koji ne samo da je uspešniji i ljubazniji od "originala", već je i oslobođen etičkih stega.

Animozitet koji Pris i Nergard donose iz Danskog kraljevskog pozorišta, u kojem su ranije sarađivali, znatno olakšava posao mladom reditelju. U paketu sa briljantno odglumljenim likovima, Ravn dobija i neophodne nijanse u njihovom vrlo zategnutom odnosu, što značajno doprinosi uverljivosti filmske stvarnosti. Iako pod neprozirnim velom misterije ostavlja poreklo natprirodne sposobnosti i, po uvođenju "zlog" blizanca, dopušta da mu se potkrade poneka proizvoljnost, uspeva da održi narativnu nit čvrstom i gledaočevu pažnju nepodeljenom do kraja. Vođen motom "manje je više", istražuje izazov pred kojim se nalazi konzervativna nauka i njeni zastupnici u slučaju pojave radikalnih ideja.

Minimalistički pristup ogleda se i u izvrsnim tehničkim aspektima filma. Sterilan dizajn setova komplementaran je odmerenom ritmu filma, a asocira na Kjubrikovu Odiseju i Kronenbergov Stereo, koji je snimljen iste godine. Posebno upečatljivo je rešenje enterijera Stajnmecove vile, koje potpisuje arhitekt Helge Refn (deda Nikolasa Vindinga Refna). Moderan salon, elipsastog oblika u osnovi, dekorisan statuama koje su verovatno proizvod parapsihološkog fenomena, simbolično predstavlja nezgodni karakter domaćina, baš kao što rigidnost bolničkih soba, sala i hodnika ocrtava oštrinu Holstovih stavova.

Sinemaskop format naglašava horizontalnu dimenziju prostora, privid reda iz kojeg se glavni protagonist budi, dok u isti mah omogućava Vitoldu Leščinskom, direktoru fotografije, da prikaže strogu i hladnu lepotu dela u punom sjaju. Poljski virtuoz (o čijoj dramediji Konopielka je bilo reči na blogu) odaje utisak iskusnog umetnika, uprkos činjenici da mu je, kao i Ravnu, ovo bio prvi dugometražni projekat.

Zbog dominantno statične kamere, Čovek koji je zamišljao život neće pronaći put do šire publike, ali će ljubitelji "asketskog", vrhunski stilizovanog SF-a, bez specijalnih efekata, sigurno uživati.