"Oni nikada neće saznati da tumaraju hodnicima mog uma." - kaže jedna od replika Feodora Aldelija (Diogo Doria), (anti?)junaka zagonetne i hermetične postapokaliptične fantazije. Njegove reči odnose se na članove ekspedicije u potrazi za tzv. stelinskaltom, veštački stvorenim izvorom energije oreon. Jedino mesto na kome se sastojci "androgenog kamena" mogu pronaći u čistom obliku jesu Kučkina ostrva - pakao u kome je granica između stvarnosti i halucinacija nepostojeća.
Osanov "sophomore flick" deluje kao dete ekspresionističkog i Nouvelle Vague filma, sa post-noarom u ulozi surogat majke, koja je tokom trudnoće čitala distopijske i avanturističke romane. Narativna struktura ovog ostvarenja podseća na fragmentirani košmar, koji nakon buđenja nije moguće dešifrovati. Izlomljena priča, čiji likovi postepeno podležu posledicama psihičke destabilizacije, od gledaoca zahteva nadljudsko strpljenje i izuzetan napor, prevashodno zbog brojnih (prividnih?) preusmeravanja njenog toka. Uprkos jasnoj podeli na poglavlja, u njoj je postignuta dezorijentišuća i u isti mah zagrobna atmosfera, koja sporadično dobija kratke napade histerije. Svet "večite crvene noći", u koji ste protiv svoje volje uvučeni, do kraja ostaje nepristupačan, dok izgubljene duše, koje ga nastanjuju ili žele da eksploatišu, padaju kao žrtve egzistencijalne praznine.
Naizgled jednostavna misija, koju organizuje (zla?) kompanija Krio'Korp (Kryo'Corp), pretvara se u grozničavi san za čitavu ekipu, vrlo šarolikog sastava. Pod vođstvom "kapetana smrti" Uliksa (Žoze Valenstin), čoveka osuđenog na propast, okupljaju se okultista Borman (Mišel Albertini), doktor Turk (Serž Avedikijan), okoreli narkoman, sitni kriminalac Rubio (Klovis Kornilak), ćutljiva Ada Dela Čistereja (Mapi Galan), Aldeliova bivša, a Uliksova sadašnja supruga, kao i njen prisni prijatelj Pontans (Stefan Ferara), čije iskustvo u specijalnim snagama nije ni od kakve pomoći u rešavanju slagalice. Možda su, poput Feodora i misteriozne Koreanke, i oni "sopstveni dvojnici, prognani sami od sebe", odnosno "ptice koje umiru u ponoć"... šta god to značilo.
Snaga filma čuči u briljantnoj vizuelnosti, za koju priznanje treba odati direktoru fotografije Darijusu Kondžiju, čiji talenat su prepoznali i dvojac Karo-Žene (Delicatessen, La cité des enfants perdus), Dejvid Finčer (Se7en), Bernardo Bertoluči (Stealing Beauty) i Roman Polanski (The Ninth Gate). Monohromatske kompozicije sumorne lepote, venčane sa reskim elektro-pank-rok saundtrekom rediteljevog benda Messageros Killers Boys, učiniće da uz Le trésor des îles chiennes (Blago Kučkinih ostrva) ostanete čak i u trenucima kada eksperimentisanje daje ne baš zadovoljavajuće rezultate.
Trivijalna informacija: Pre nego što krene spisak zasluga, pojavljuje se zanimljiv natpis...
No comments:
Post a Comment