26 Sep 2011

2 godine

Drugi rođendan svog bloga obeležiću izborom najboljih celovečernjih igranih filmova iz prošlog veka, koje sam premijerno video tokom ovih devet meseci 2011-e, a narednih dana dopuniti listama ostvarenja nastalih u periodu 2001-2011, dugo- i kratkometražnih animacija, kao i muzičkih albuma...

>> 2001: A Space Odyssey (Stanley Kubrick, 1968) 
Enigmatičan, filozofičan, grandiozan, hipnotišuć, transcendentalan i eonima ispred svog vremena, Kubrickov magnum opus je verovatno najbliži savršenstvu od svega što je ljudski um smislio (u domenu sedme umetnosti, ali i šire). U potpunosti obuzima čula i uspeva da dopre do srži podsvesti gledaoca, odvodeći ga pritom izvan granica pojmljivog. Audio-vizuelni trijumf.


>> The Straight Story (David Lynch, 1999)
Iako sam u prvim minutima očekivao da se iza nekog ćoška pojavi patuljak i spomene garmonboziu, da se nečija ličnost rascepi na dvoje (a možda i na troje) ili da neki od likova krene da prepričava svoj bizarni san, u potpunosti sam zaboravio na "nadrealnost" koju Lynch najčešće nudi, kada su me zapljusnuli talasi čistih i iskrenih emocija. Dugo sam odbijao da odvojim par sati za Strejtovu priču, jer sam bio ubeđen da mi se neće svideti (isti slučaj kao i sa Čovekom slonom), ali me je ona toliko pogodila da sam konstantno zadržavao knedlu u grlu. The Straight Story je oda istrajnosti, bratskoj ljubavi, porodici, humanosti i životu. Svi njeni aspekti su neporecivo vrhunski (od majstorske režije, preko briljantne glume, do Badalamentijevog skora), a njihovo prožimanje neraskidivo.
Jecaji izgubljene (?) žene još uvek mi odzvanjaju u ušima, dok onaj dugi kadar, tokom kojeg je stvorena iluzija da pesnik ide pravom linijom, a zapravo se vrti u krug, uporno odbija da iščezne iz sećanja. 

>> Matka Joanna Od Aniołów (Jerzy Kawalerowicz, 1961)
Već od uvodne scene, tokom koje jedno od dvoje glavnih likova, mladi sveštenik Jozef Suryn, leži na podu u poniznoj molitvi, bio sam fasciniran prelepom crno-belom fotografijom, a prvobitni utisak se postepeno pojačavao, zato što do poslednje sekunde nije bilo loše uslikanog kadra, niti traljavog pokreta kamerom. Osim izvanredne vizuelizacije i atmosferičnog zvučnog dizajna, besprekorna (pomalo bergmanovska) režija Jerzya Kawalerowicza, oštroumni dijalozi i uverljiva gluma svih aktera atipične i, kako sam reditelj kaže, antidogmatske parabole o ljubavi, sa prizvukom misterije i (pitomog) horora, čine Majku... nezaobilaznim štivom za sve filmofile. Posebno bih istakao Lucynu Winnicku koja bravurozno tumači lik "zaposednute" časne sestre Joanne.


>> El Topo (Alexandro Jodorowsky, 1970) 
Bizarno, nadrealno, alegorično, mistično, uvrnuto, nezaboravno... El Topo je svojevrsno duhovno i višeznačnim simbolima krcato putešestvije, tokom kojeg reditelj istražuje/tumači učenja nekolicine religija, rasizam/diskriminaciju, mizoginiju i patrijarhalno društvo, prikazujući ogavnost ljudskog soja, i to tako da nikad niste sigurni da li je ozbiljan ili se sprda.


>> Ashug-Karibi (Sergei Parajanov, Dodo Abashidze, 1988)
I ovaj susret susret sa Parajanovljevim delom bio je poput odlaska na kakvo egzotično ostrvo. 

>> Salò o le 120 giornate di Sodoma (Pier Paolo Pasolini, 1975) 
Teško je svariti ga i ostati ravnodušan, a još teže iskazati gađenje prema ljigavim tlačiteljima i sažaljenje prema nevinim žrtvama. Ipak, Salò i dan-danas čvrsto stoji kao upečatljiva metafora o opresivnom društvu u kojem smrt deluje kao jedini put ka spasenju (a ako ćemo bukvalno, kao jedini izlaz iz govana). Čini mi se da fizičko, psihičko i seksualno nasilje nikad nisu delovali degutantnije, a strava opipljivija nego ovde... 

>> The Shawshank Redemption (Frank Darabont, 1994)
Počeo sam da ga gledam sa predubeđenjem da mi se neće dopasti i da ću ga najverovatnije smatrati precenjenim. Međutim, The Shawshank Redemption mi je priredio prijatno iznenađenje, koje bih okarakterisao kao surovu, ali moćnu (i donekle bajkovitu/poetičnu) životnu lekciju. Izvrsna drama o snazi ljudske volje, zadivljujućoj snalažljivosti i dugovečnom prijateljstvu.

>> THX 1138 (George Lucas, 1971)
Orvelovska distopija + jezivi minimalizam (opojna belina, prožeta tek ponekom bojom, tako da podseća na izvesne Mondrianove slike) + solidna režija + nekoliko avangardnih momenata (+ meni neodoljiva, onako namrštena, ćelava, riđa i pegava, LUH) + katarzičan kraj = vanserijski film. 


>> Juroku-sai no senso (Toshio Matsumoto, 1973)
Pošto sam do ovog Matsumotovog filma došao preko Dogure Magure, kratkometražnih eksperimenata i Pogrebne povorke ruža, očekivao sam da i "Rat šesnaestogodišnjaka" bude na (približno) istoj talasnoj dužini, ali se ispostavilo da Matsumoto ima da ponudi i nešto sasvim drugačije, tj. pristupačnije. U početku, Juroku-sai no senso deluje kao romantična drama (sa atmosferom koja više miriše na smrt negoli na ljubav), vođena neozbiljnom mladalačkom pobunom i prožeta povremeno enigmatičnim dijalozima, da bi se sa približavanjem neočekivanog (i u neku ruku paradoksalnog) epiloga, suptilno transformisao u natprirodnu misteriju (u nedostatku preciznije odrednice) sa antiratnom porukom.


>> Ángeles Y Querubines (Rafael Corkidi, 1972)
Intrigantan prvenac Rafaela Corkidija priča je o dvoje nesrećnih ljubavnika, Cristiánu i Angeli, umetnička bajka neobične atmosfere, ispunjena religijskim simbolima i sklopljena od eklektičnih slika koje pripadaju periodu izvan vremenskih tokova. Najočigledniji je (pripitomljen) uticaj Alexandra Jodorowskog, što ne treba da čudi, budući da je Corkidi kao direktor fotografije tri puta sarađivao sa čileanskim ekscentrikom, i to u Fando y Lis, El Topo i The Holy Mountain.


>> Veredas (João César Monteiro, 1978)
Staze nad kojima lebde snovi... 

>> Étoile (Peter Del Monte, 1988)
Iako sadrži brojne reference na Argenotvu Suspiriu (tu i tamo, i na Operu), Étoile je ostvarenje potpuno drugačijeg senzibiliteta i daleko sporijeg ritma (na pragu azijskih horora), gotsko-snoviđajne atmosfere i iznenađujuće, košmarne završnice koja podiže bajkoviti ton narativa. Graciozna, nežna i nikad lepša, Jennifer Connely opčinjava u dvostrukoj ulozi ("belog i crnog labuda", tj. Claire Hamilton & Natalie Horvath), noseći prvu polovinu filma, dok u drugoj, njen partner Gary McCleery (kao zbunjen i do ušiju zaljubljen Jason) pokušava da otkrije šta se krije iza iznenadne devojčine promene i pozorišta koje bi trebalo da je zatvoreno. Impresivna scenografija i melanholična muzika ističu se kao najjači atributi "Zvezde".


>> The 39 Steps (Alfred Hitchcock, 1935)
Bilo je zanimljivo videti jednu od prvih Hitchcockovih "nevin čovek u begu" triler-misterija. Hemija između Roberta Donata i Madeleine Carroll je neverovatna. 

>> Der Stand der Dinge / Der Himmel über Berlin (Wim Wenders, 1982 / 1987)
U Portugaliji, blizu morske obale, ekipa filmadžija ostaje bez trake tokom snimanja sopstvene verzije Cormanovog "The Day the World Ended". Producenta Gordona nigde nema, pa reditelj Friedrich Munro odlučuje da otputuje u LA i pronađe ga... Ono što impresionira već od prvog kadra jeste predivna fotografija, kako ona sepijasta u uvodu, tako i crno-bela, kada se radnja iz "filma u filmu" prebacuje u stvarnost. Priča o grupi umetnika ostavljenih na cedilu obojena je njihovim očajem i dokolicom, a zapravo je parabola o egzistenciji, studija ljudske psihe i kritika odnosa "Holivudana" prema filmskom stvaralaštvu, što postaje sve jasnije sa približavanjem zlokobnog kraja. Atmosfera je toliko gusta, da možete nožem da je sečete, a usporeni ritam, ispresecan povremenim uplivima reskog humora, vrlo relaksirajuć. 

"Stanje stvari" me je zasitilo do te mere, da mi je "Nebo nad Berlinom" delovalo zagušljivo i depresivno do suicidnosti, ali istovremeno (ma koliko to zvučalo kao oksimoron) optimistično, ohrabrujuće i veličanstveno. Onde gde je oslikan bojama, oseća se dašak melanholičnog olakšanja. Anđeo zagledan u grad - antologijska scena.


>> Замок (Алексей Балабанов, 1994)
Čak i da niste pročitali istoimen i nedovršen Kafkin roman, koji je Balabanovu poslužio kao osnova za Zamak, sigurno ćete prepoznati piščevu opsesiju izopačenom stvarnošću i neravnopravnom borbom pojedinca sa birokratama iz senke, što reditelj vrlo dobro prenosi na platno. Mladi geometar dolazi u selo po pozivu izvesnog Klamma, ali tamo nailazi na nerazumevanje čudnih i često neprijatnih meštana, čiji ga bizarni obrasci ponašanja i još bizarniji običaji (šifra: prasići), sprečavaju u obavljanju posla i, još gore, dovode do gubljenja identiteta. Bezizlazna situacija u kojoj se glavni junak nalazi poprilično podseća na mnoga današnja društva, a naročito na ovo naše, gde vas zajebava ko kako stigne. Tanka slamka za koju se on hvata i koja (možda) dovodi do buđenja iz noćne more jeste nevinost deteta još uvek neiskvarenog razrađenom mašinerijom odurnog elitističkog sistema...


>> Herz Aus Glas (Werner Herzog, 1976)
Film hipnotičke lepote, sa obiljem nezaboravnih kadrova, maglovite atmosfere i apsurdno-bajkovitog narativa. U pokušajima da ga dešifrujem, značenja su stalno bila korak ispred mene...

>> Orphée (Jean Cocteau, 1950)
Izazovno, atraktivno, idiosinkratično, nadrealno i povremeno duhovito viđenje mita o Orfeju, odnosno ljubavi, ovozemaljskog i zagrobnog života... A postoji u njemu i nešto izvan očiglednog.

  
>> La dolce vita (Federico Fellini, 1960)
Epizodičan i (uključujući naslov) ironičan film o praznom i gorkom (ne)životu novinara Marcella, koji je okružen podjednako praznim i gorkim (ne)životima dekadentne aristokratije i zatucanog plebsa. Uprkos neporecivim kvalitetima, La dolce vita je slabiji od Satyricona (zbog kojeg se, inače, i ne usuđujem posvetiti se ostalim Fellinijevim delima), ali je ostavio dovoljno snažan utisak da se nađe na ovoj listi. 

2 comments:

  1. Veoma plodne dve godine, neka se nastavi tim tempom i kvalitetom! :)

    ReplyDelete