Jedna od najranijih adaptacija čuvene bajke braće Grim, koja je prema nekim izvorima poslužila kao inspiracija za Diznijev dugometražni debi, smatrana je izgubljenom sve dok nitratne trake nisu pronađene u filmskom arhivu Holandije. Nakon prebacivanja u muzej fotografije u Kući Džordža Istmana, gde se još uvek nalaze, restaurirani su titlovi na engleskom i ispravljeni defekti u slici, uz propuštanje kroz filter u boji, da bi se osvežena verzija filma našla u DVD kolekciji Treasures from American Film Archives, objavljenoj 2000. godine.
Zasnovana na brodvejskom komadu, "napisanom isključivo za dečiji užitak", scenariste i producenta Vintropa Ejmsa, ova nema romantična fantazija ublažuje ili eliminiše mračnije delove iz literarnog predloška, uvodeći nekoliko novina, koje će biti navedene u nastavku teksta.
Nezadovoljna kukastim nosem, dvorska dama Brangomar (Doroti Kaming) sklapa "faustovski ugovor" sa ćelavom vešticom Heks (Elis Vošburn) i zauzima mesto kraljice. Snežana (Margerit Klark) upoznaje princa Florimonda (Krejton Hejl) prilikom posete lovcu Bertoldu (Lajonel Brem), koga opaka vladarka kasnije ucenjuje decom, tražeći pastorkino srce. (Naravno, niko i ništa je ne sprečava da prekrši obećanje i smesti mališane u tamnicu Sive Kule, što vodi ka sceni spasavanja iz iste.) Na balu u čast prinčeve posete, princeza je primorana da pozajmi odeću od svojih pratilja, pošto joj je maćeha oduzela svečane haljine i ostavila u ritama. Brangomarina kazna nisu užarene klompe, već proterivanje i vraćanje prvobitnog izgleda, koje komičnoj Heks donosi mesnate kike!
Uprkos Ejmsovim prepravkama i nedostajućim segmentima, koji su nadomešteni tekstom, konstrukcija priče nije znatno narušena, kao ni arhetipska postavka likova - lutaka koje oživljavaju u prologu. Naprotiv, zahvaljujući izvesnim dopunama, glavna junakinja i Bertold dobijaju novu dimenziju - u njenom slučaju, to je razigranost u izgradnji odnosa sa kraljevićem, a kod njega roditeljska brižnost. U prenošenju pozorišne predstave na veliko platno Džejms Serl Dauli se odlično snalazi, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da se vreme nastanka njegovog ostvarenja poklapa sa periodom detinjstva sedme umetnosti. Uspešno balansirajući na relaciji teatralnost-filmičnost, u dogovoru sa producentima uzima slobodu da oplemeni srednjovekovno okruženje ponekim baroknim kostimom i unese dašak egzotike u evropske šume angažovanjem kralja životinja i papige, koja Snežani pokazuje put do kućice patuljaka. (A i zašto bi to morao da bude golub ili vrabac?)
Međutim, snaga filma ne leži toliko u Daulijevoj korektnoj režiji, niti u simbiozi slikovitih kadrova i melodičnog klavirskog skora, koliko u gracioznim manerizmima eterične, tada tridesettrogodišnje Margerit Klark. Nežnog lica i sitne građe, sasvim je uverljiva u (repriznoj) ulozi krhke i ranjive adolescentkinje, a to što je kamera obožava, uz šarm i talenat, čini je zaista najlepšom od svih.
Nezadovoljna kukastim nosem, dvorska dama Brangomar (Doroti Kaming) sklapa "faustovski ugovor" sa ćelavom vešticom Heks (Elis Vošburn) i zauzima mesto kraljice. Snežana (Margerit Klark) upoznaje princa Florimonda (Krejton Hejl) prilikom posete lovcu Bertoldu (Lajonel Brem), koga opaka vladarka kasnije ucenjuje decom, tražeći pastorkino srce. (Naravno, niko i ništa je ne sprečava da prekrši obećanje i smesti mališane u tamnicu Sive Kule, što vodi ka sceni spasavanja iz iste.) Na balu u čast prinčeve posete, princeza je primorana da pozajmi odeću od svojih pratilja, pošto joj je maćeha oduzela svečane haljine i ostavila u ritama. Brangomarina kazna nisu užarene klompe, već proterivanje i vraćanje prvobitnog izgleda, koje komičnoj Heks donosi mesnate kike!
Uprkos Ejmsovim prepravkama i nedostajućim segmentima, koji su nadomešteni tekstom, konstrukcija priče nije znatno narušena, kao ni arhetipska postavka likova - lutaka koje oživljavaju u prologu. Naprotiv, zahvaljujući izvesnim dopunama, glavna junakinja i Bertold dobijaju novu dimenziju - u njenom slučaju, to je razigranost u izgradnji odnosa sa kraljevićem, a kod njega roditeljska brižnost. U prenošenju pozorišne predstave na veliko platno Džejms Serl Dauli se odlično snalazi, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da se vreme nastanka njegovog ostvarenja poklapa sa periodom detinjstva sedme umetnosti. Uspešno balansirajući na relaciji teatralnost-filmičnost, u dogovoru sa producentima uzima slobodu da oplemeni srednjovekovno okruženje ponekim baroknim kostimom i unese dašak egzotike u evropske šume angažovanjem kralja životinja i papige, koja Snežani pokazuje put do kućice patuljaka. (A i zašto bi to morao da bude golub ili vrabac?)
Međutim, snaga filma ne leži toliko u Daulijevoj korektnoj režiji, niti u simbiozi slikovitih kadrova i melodičnog klavirskog skora, koliko u gracioznim manerizmima eterične, tada tridesettrogodišnje Margerit Klark. Nežnog lica i sitne građe, sasvim je uverljiva u (repriznoj) ulozi krhke i ranjive adolescentkinje, a to što je kamera obožava, uz šarm i talenat, čini je zaista najlepšom od svih.
No comments:
Post a Comment