Tori (Tadanobu Asano, 2004)

Ukoliko ste ljubitelj savremene japanske kinematografije, vrlo verovatno ste naišli makar na jedan film u kome neku od uloga tumači multitalentovani Tadanobu Asano, glumac i muzičar čija interesovanja se protežu i na pisanje poezije, slikarstvo i kaligrafiju. Eksperimentalni omnibus Tori njegov je rediteljski prvenac i odraz neobuzdane kreativnosti, a sačinjava ga pet međusobno nepovezanih vinjeta, čija značenja su teško dokučiva, s obzirom na to da najčešće deluju poput lucidnih snova.

Avangardni kolaž u trajanju od četrdesetak minuta otvara nadrealna animacija raskošnog kolorita koja se usredsređuje na naslovnu pticu (inače, rođenu u oku mladića) i prati njen let iznad psihodeličnih i apstraktnih predela, podražavajući nevinost dečijih crteža. Prigrabivši pažnju gledaoca, Asano je lagano preusmerava na sledeći, vizuelno najatraktivniji segment - enigmatičnu artsploitation fantaziju gotske atmosfere, na tragu "igrane mange" Death Trance (2005). Suočen sa duhovima prošlosti (svojom voljenom i suparnikom?) u snegom okovanoj šumi (čistilištu?), uznemireni mladić sa mačem (savremeni samuraj?) pokušava da izvrši samoubistvo, ali mu to ne polazi za rukom i dovodi ga do ludila. Zahvaljujući odsustvu dijaloga i narativa u konvencionalnom smislu, moguća su i drugačija tumačenja, što je najverovatnije i bila namera autora.

Treća minijatura po atmosferi je slična Lynchovim "home video" igrarijama, posebno dokumentarcu koji prikazuje nastanak organske podne lampe (Dynamic 01: The Best of DavidLynch.com). Uokvirena ambijentalnom elektronskom muzikom, posvećena je grafitima i skejtbordingu, a završava se noćnom vožnjom ružičastim kamionom, na čijoj prikolici je prethodno sprejevima "škrabao" ulični umetnik. Stara fotografija iz vozačeve kabine najavljuje četvrti čin - stand-up komediju dueta Noiru Koiru koju ćete razumeti samo ukoliko poznajete japanski, pošto je Tori još uvek nepreveden. Kao epilog poslužio je plesni performans, istovremeno muževan i ženstven, na platformi koja se uzdiže iznad okeana, pod otvorenim nebom, neposredno pred zalazak sunca. Izvodi ga baletan u haljini kičastog dizajna, a donekle podseća na A Study in Coreography for Camera (1945) Maye Deren.

Pokazujući da je od iskusnijih i smelijih kolega, sa kojima je sarađivao, naučio poneki trik, Asano se upisuje na listu filmotvoraca kojima alternativni pristup stvalaštvu nije nimalo stran...