Omnibus serijal Hi no Tori (Feniks) poslednja je animirana adaptacija istoimenog životnog dela Osamua Tezuke, a prethode joj simpatični, mada kitnjasti i infantilni dvočasovni film Hi no Tori 2772: Ai no Kosumozōn (1980) i 3 izvanredne OVA-e (1986, 1987) u režiji Rintara i Toshija Hirate. Neosporna ambicioznost svih ovih ostvarenja ogleda se u smeštanju obimnih, epskih priča u vrlo tesan okir - u Takahashijevom slučaju, u trajanju od najviše četiri epizode.
Centralne teme, pa samim tim i spone između pet obrađenih knjiga jesu ciklus života, veličanstveno oslikan u uvodnoj špici, i potraga za (prokletom) besmrtnošću, oličenoj u mitološkom biću iz naslova, koje predstavlja fizičku manifestaciju večnosti kosmosa. Poglavlja Reimei-hen (Svitanje, ep. 1-4), Igyō-hen (Neobična stvorenja, ep. 7) i Taiyō-hen (Sunce, ep. 8-11) smeštena su u prošlost te pripadaju istorijskoj fikciji i pod snažnim su uticajem japanske mitologije, dok su Fukkatsu-hen (Uskrsnuće ep. 5 & 6) i Mirai-hen (Budućnost, ep. 12 & 13) naučnofantastične sage, pri čemu je druga zaokružena metafizičkim epilogom na tragu (daleko kompleksnije) Odiseje u svemiru. Odlikuju se, bez izuzetka, sigurnom režijom i dinamičnim ritmom odvijanja radnje.
Zahvaljujući veštim scenaristima, ideje "oca mange" obrađene su tako da, uprkos nedostatku suptilnosti, zadovolje ukuse i prosečnog i zahtevnog gledaoca, pa je u isti mah anime opuštajuć, zabavan i intelektualno izazovan. Prelazeći duge prostorno vremenske distance, oni prenose Tezukina razmišljanja o ljudima, njihovim strahovima, ambicijama, manama i vrlinama, kao i odnosu prema prirodi, tehnologiji, nauci i religiji, a sve posmatrano kroz prizmu neprestanih društvenih promena. Međutim, čak i da niste bili u prilici da čitate originalno delo (poput autora ovih redova), sigurno ćete primetiti da nešto (malo) nedostaje, naročito u razvoju protagonista. Za karakterizaciju se ne može reći da je loša, ali empatija ume da izostane, čak i onda kada se talentovani seiyūi toliko trude da se njihova gluma (doduše, retko) opasno približava preglumljavanju.
Tehnički posmatrano, Hi no Tori je više nego solidan. Prepoznatljiv i katkad komičan dizajn likova, inspirisan radovima Uba Iwerksa i Walta Disneya, deluje sveže u osavremenjenom ruhu, zadržavajući šmek stare škole i uključujući, naravno, inkarnacije stalno prisutnog Sarute sa groteskno preuveličanim nosem. Pozadine su osmišljene tako da daju jasan uvid u okruženje, a ogromna pažnja posvećena je odabiru boja i svetlosnim efektima, pa svako pojavljivanje žar-ptice hipnotiše svojom lepotom i elegancijom. Raskošni klasični instrumentali, prožeti zvucima Dalekog Istoka, briljantno su uklopljeni u svaku situaciju, a posebno se izdvaja eterična kompozicija Mina Chena, u izvođenju Češkog filharmonijskog orkestra i Mio Isayame, pevačice predivnog glasa.
Slagali se ili ne sa Tezukinim stavovima, Feniks je odličan primer japanimacije skrojene tako da stil i sadržina budu skoro podjednako upečatljivi, iako ne i besprekorni.
No comments:
Post a Comment