6 Apr 2012

Gosenzo-sama Banbanzai! (Mamoru Oshii, 1989)

U drugoj polovini 80-ih i početkom 90-ih, Mamoru Oshii je sproveo neke od najupečatljivijih eksperimenata, počev od idiosinkratičnog Tenshi no Tamago, koji je skoro trideset godina kasnije još uvek bez konkurencije, preko igranih filmova iz Kerberos Sage (Jigoku no banken: akai megane i Jigoku no banken: keruberusu), polučasovnog Meikyū Bukken Fairu 538, inspirisanog Markerovim foto-romanom La jetée, pa sve do frenetično meditativne "meta-filmske misterije" Talking Head. Tročasovna OVA Gosenzo-sama Banbanzai! (Long Live the Ancestors!) pripada upravo tom periodu. Nepravedno zapostavljena, ona se odlikuje originalnošću i briljantno uvrnutim scenarijom, kakvi su poslednjih godina u japanimaciji izuzetno redak slučaj.


Farsična tragikomedija prati propadanje porodice Yomota, izazvano dolaskom izazovne Maroko koja tvrdi da je unuka sedamnaestogodišnjeg Inumarua i da je vremenskom mašinom doputovala iz budućnosti kako bi se upoznala sa životom predaka. Uprkos nepobitnom dokazu, nasleđenom belegu u obliku petokrake zvezde koji devojka nosi na zadnjici, nabusita Tamiko odlučuje da napusti supruga i sina, a potom angažuje i privatnog detektiva, Tataru Bannaija, sa ciljem da otkrije pravo poreklo i namere "uljeza".


Izvitoperena priča, vođena apsurdno-urnebesnim humorom i žestokom (samo)ironijom, odevena je u ruho koje podseća na paradoksalnu petočinsku dramu, režiranu pod snažnim uticajem francuskog novog talasa. Polazeći od koncepta utemeljenog na genealogiji, reditelj svaku epizodu najavljuje metaforičnim kvazi-dokumentarcem u kome ljude upoređuje sa nekoliko vrsta ptica, da bi se u nastavku bavio dekonstruisanjem inače linearnog narativa, neprestano preispitujući sopstvenu logiku i poigravajući se sa očekivanjima gledaoca i malobrojnih, naizgled karikaturnih likova. I ma koliko to čudno zvučalo, njegova anarhična igra, tokom koje neretko gura prst u oko reklamiranju u delima sedme umetnosti, poštuje određena pravila i ima smisla čak i onda kada nastupe besmisleni preokreti ili se pobuni onaj naučnofantastični element.


Zahvaljujući dugim i neprekidnim nizovima bombastičnih dijaloga i direktnih unutrašnjih monologa, koji u par navrata dobijaju formu vokalno-instrumentalnih tačaka, anime deluje poput šašave pozorišne predstave, enigmatične i neočekivano melanholične u epilogu, i kao takav funkcioniše besprekorno. Svih petoro protagonista i jedan antagonist svesni su činjenice da su samo marionete čije konce povlači nemilosrdni lutkar, ali ipak pokušavaju da manipulišu već napisanim događajima, ne bi li situaciju u kojoj se nalaze preokrenuli u svoju korist. Sa druge strane, iza te samosvesne fasade, skrivaju se ranjive osobe, čiji je psihološki sklop jasno uočljiv i koje kod publike izazivaju uskomešane emocije.


Na vizuelnom nivou, GsB! takođe podražava pozornicu i to minimalističkim mizanscenom, koji podrazumeva specifično osvetljenje, odnosno svetlosne snopove koji padaju na "glumce", i pozadine koje su obično osmišljene tako da sadrže najosnovnije scenske rekvizite i nameštaj. Mogućnosti medijuma su, naravno, dozvolile da se jave i izvesna odstupanja, kojima je ublažen efekat teatralnosti. Kamera je uglavnom statična, ali se često nalazi u poziciji koju, sedeći na stolici u gledalištu, nikako ne biste mogli da zauzmete. Značajna uloga dodeljena je i paleti boja, kao i uspostavljanju ravnoteže između okruženja i onog što se odvija u prvom planu. Za solidnu animaciju i jednostavan, ali neobičan dizajn likova bio je zadužen Satoru Utsunomiya koji je kao ključni animator radio na mnogim istaknutim ostvarenjima (Akira, Magnetic Rose, X, Paranoia Agent, Sky Crawlers itd). Muziku je komponovao Oshiijev stalni saradnik Kenji Kawai koji, uz pomoć direktora zvuka Shigerua Chibe, doprinosi skromnoj lepoti, apstraktnosti i ekscentričnosti ove jedinstvene dramedije, rođene u napadu kreativnog ludila...

No comments:

Post a Comment