Kada sam odgledao Blanche Neige, nisam ni sanjao da ću tako brzo naleteti na sličan projekat, a kamoli da će isti izazvati podjednako oduševljenje...
Amelia nije samo puki snimak (briljantnog) igračkog performansa, već svojevrstan eksperimentalni (baletski) film, u kome su dijalozi zamenjeni pokretima - energičnim, nežnim, drskim, ritualnim, opskurnim, zavodljivim, psihotičnim... Njihovo značenje (pod uslovom da ono postoji i da nije u pitanju čista apstrakcija) ne mora nužno da vam bude jasno, kako biste se prepustili užitku. Šta god da izražavaju (odnose među polovima / komunikaciju ispunjenu (ne)razumevanjem / otelovljenje nečijih emocija, strahova, snova, stavova...), jedno je sigurno - izvedeni su sa toliko preciznosti, da se često zapitate jesu li ono ljudi ili savršeno podmazani mehanizmi koji ne poznaju umor.
Ko je Amelia? Naziv za rediteljevu opsesiju ili ime fiktivne junakinje - arhetipa savremene žene? Da li su balerine fizička manifestacija stanja njene psihe ili faze u transformaciji njene kompleksne ličnosti? Odgovori na sva pitanja izazvana enigmatičnim narativom ostaju u "prosvetljujućem mraku", odnosno u onom okruženju koje nam omogućava da se nesmetano prepustimo meditaciji. Hiperminimalistička scenografija - prostorija zaobljenih ivica čiji su pod i zidovi prekriveni uglačanom daščanom oblogom, podseća na duboku, bezizlaznu kutiju u kojoj su "protagonisti" zarobljeni, ali istovremeno oslobođeni od spoljašnjih uticaja. Ono što dopunjuje asketsku vizuelizaciju jesu jednostavni i funkcionalni crni kostimi, meko, delikatno osvetljenje, koje priziva razigrane senke i kamera koja pleše zajedno sa igračima, bilo da ih približava gledaocu ili udaljava od njega. Fotografija Andréa Turpina neprestano fascinira svojom prefinjenošću. Elegični skor Davida Langa sa ponekim naletom rokerske žestine kombinuje klavir (Njo Kong Kie), violinu (Simon Claude), čelo (Alexandre Castonguay) i, povremeno, sneni vokal (Nadine Medawar) u eteričnim obradama pesama Velvet Undergrounda. Opojni glas gospođice Medawar za ovo ostvarenje čini isto što i lepršavi glas Julee Cruise za Twin Peaks.
Prihvatajući geslo "manje je više", Édouard Lock, kanadski koreograf i osnivač trupe/kompanije La La La Human Steps, stvorio je multidisciplinarno, izazovno i vrhunski stilizovano delo neprolazne lepote, tako da brojna priznanja ne predstavljaju nikakvo iznenađenje.
Amelia nije samo puki snimak (briljantnog) igračkog performansa, već svojevrstan eksperimentalni (baletski) film, u kome su dijalozi zamenjeni pokretima - energičnim, nežnim, drskim, ritualnim, opskurnim, zavodljivim, psihotičnim... Njihovo značenje (pod uslovom da ono postoji i da nije u pitanju čista apstrakcija) ne mora nužno da vam bude jasno, kako biste se prepustili užitku. Šta god da izražavaju (odnose među polovima / komunikaciju ispunjenu (ne)razumevanjem / otelovljenje nečijih emocija, strahova, snova, stavova...), jedno je sigurno - izvedeni su sa toliko preciznosti, da se često zapitate jesu li ono ljudi ili savršeno podmazani mehanizmi koji ne poznaju umor.
Ko je Amelia? Naziv za rediteljevu opsesiju ili ime fiktivne junakinje - arhetipa savremene žene? Da li su balerine fizička manifestacija stanja njene psihe ili faze u transformaciji njene kompleksne ličnosti? Odgovori na sva pitanja izazvana enigmatičnim narativom ostaju u "prosvetljujućem mraku", odnosno u onom okruženju koje nam omogućava da se nesmetano prepustimo meditaciji. Hiperminimalistička scenografija - prostorija zaobljenih ivica čiji su pod i zidovi prekriveni uglačanom daščanom oblogom, podseća na duboku, bezizlaznu kutiju u kojoj su "protagonisti" zarobljeni, ali istovremeno oslobođeni od spoljašnjih uticaja. Ono što dopunjuje asketsku vizuelizaciju jesu jednostavni i funkcionalni crni kostimi, meko, delikatno osvetljenje, koje priziva razigrane senke i kamera koja pleše zajedno sa igračima, bilo da ih približava gledaocu ili udaljava od njega. Fotografija Andréa Turpina neprestano fascinira svojom prefinjenošću. Elegični skor Davida Langa sa ponekim naletom rokerske žestine kombinuje klavir (Njo Kong Kie), violinu (Simon Claude), čelo (Alexandre Castonguay) i, povremeno, sneni vokal (Nadine Medawar) u eteričnim obradama pesama Velvet Undergrounda. Opojni glas gospođice Medawar za ovo ostvarenje čini isto što i lepršavi glas Julee Cruise za Twin Peaks.
Prihvatajući geslo "manje je više", Édouard Lock, kanadski koreograf i osnivač trupe/kompanije La La La Human Steps, stvorio je multidisciplinarno, izazovno i vrhunski stilizovano delo neprolazne lepote, tako da brojna priznanja ne predstavljaju nikakvo iznenađenje.
Nadine Medawar - I'm Waiting for the Man
No comments:
Post a Comment