15 Nov 2010

Paradoks br. 5-

PARADOKS BR. 5-: USPALJENI MAJ U VEČNOM OKTOBRU

    Za izanđalim stolom od jasenovine sedeo je namrgođeni ispitivač i devojka u kasnim dvadesetim. Pored njih dvoje bilo je još nekog u velikoj sobi, osvetljenoj kroz trokrilni prozor čije staklo beše isprskano kapima lanjske kiše. Napolju je vladala tišina, kao na groblju u sitne sate. Nebo je spavalo i sanjalo plavetnilo koje ga je nekada krasilo...
    “Recite mi Vaš nadimak.” – progovori sredovečni muškarac, nameštajući naočari levom i pridržavajući nekoliko požutelih listova papira desnom rukom.
    “Nadimak? Zašto ne ime i prezime?”
    “Molim Vas, odgovarajte na postavljena pitanja. Interesuje nas nadimak.”
    “U redu.”
    “Dakle?”
    “Moj nadimak... Nebesna.”
    “Ko Vam ga je nadenuo?”
    “Smislila sam ga sama... Niko mi ga nije dodelio.”
    “Sećate li se Vašeg rođenja?”
    “Ne. Mislim da se niko ne seća svojih prvih dana.”
    “A detinjstva?”
    “Donekle. Po glavi mi se često vrzmaju maglovite uspomene. Vreme provedeno na selu, kod bake. Igra sa mačićima. Jahanje mladog vranca. Miris jabuka, dunja i malina... Izvinite, mogu li da dobijem cigaretu?”
    “Ne. U ovoj prostoriji je pušenje zabranjeno.” – napravio je kratku pauzu, a onda ju je pitao: “Da li ste ikada videli Đavola? Ako jeste, opišite nam ga.”
    Protrljala je oči, osvrnula se oko sebe, kao da se boji da će je neko kazniti ako kaže istinu, a potom se nagnula prema svom strogom sagovorniku i sa osmehom prošaputala:
    “Jesam. Videla sam ga.” – vrativši se u stolicu i uzdahnuvši duboko, pokušavala je da prikrije probuđeno zadovoljstvo koje joj je pričinio jedan davni susret. “Pohađala sam srednju školu. Napunila sam osamnaest godina i radovala se maturi. Prvi maj je, kao i obično, bio neradan dan. Dogovorila sam se sa drugaricama da organizujemo piknik u Tvrđavi. Znate, to je bila masivna građevina koju su srušili pre šest godina da bi podigli kristalne stubove za prenos onih kancerogenih signala. Uostalom, nije ni važno... Ustala sam rano, pre roditelja i sestara, iako se to veoma retko dešavalo. Umila sam se i odlučila da pre doručka odem u kratku šetnju po parku blizu naše kuće. Iz meni nepoznatog razloga, osetila sam leptiriće u stomaku, kao pred važan pismeni zadatak. Pored sveže posečenog stabla sedeo je mladić duge, osedele kose, obučen u beletine. Crtao je nekakve krugove po panju. Njegova pojava me je uznemirila, ali sam mu svejedno prišla. Odmah sam poželela da vodimo ljubav, tu na travnjaku prekrivenom jutarnjom rosom. A on, on mi je pročitao misli. Ustao je, skinuo mi haljinu, uzeo me u naručje, položio na vlažnu travu i pojebao me poput zveri.”
    “Otkud znate da je taj dečko bio baš Đavo?”
    “Nisam sigurna. Jednostavno znam.” – u tom začu kašalj iz ćoška i unezveri se. “Ko je to?!”
    “Ne obraćajte pažnju na njega. Pridružiće nam se kasnije, kada ga pozovem. Trenutno je nevidljiv, ali se nemojte plašiti, neće Vam ništa... Niste mi odgovorili.”
    “Kako to? Rekla sam Vam da nisam sigurna. Šta još očekujete da kažem?”
    “Dobro. Da li je taj mladić imao kakvih obeležja na sebi?”
    “Nijedno. Bio je potpuno čist. Bez mladeža i bez malja. Meke i svilenkaste kože, koja je mirisala na kamilicu.”
    “Možeš da izađeš, Božidare.”
    Pogledala je ka uglu iz koga je maločas doprelo kašljucanje i nije mogla da veruje u ono što joj se ukazalo. Čovekoliko stvorenje imalo je ljudsko i njoj dobro poznato lice, ali je glava bila ćelava – iz nje su izlazila tri ovnujska roga. Torzo je prekrivalo beličasto krzno, a noge i visuljak behu konjski. U troprstim šakama držalo je bukete ljubičica i pružilo ih intervjuisanoj. Prvobitni šok zamenile su suze radosnice. Poljubila ga je u čelo, a onda je nestala.
   “Uvedi sledećeg kandidata.” – naredi mu mrgud, a Boža se povinova i iz čekaonice dovede tridesetogodišnjeg molera, prethodno se ogrnuvši crnim plaštom, kako se dotični ne bi izbezumio. Za njima se zatvoriše vrata, a svetlost se preruši u crveno.
    “Sedite i recite mi kako se zovete. Bez prezimena. Ne moramo da budemo zvanični.”
    “Hvala.” – privukao je stolicu prema sebi i seo. “Zovem se Jaroslav.”
    “Lepo ime. Koliko godina imate?”
    “Trideset... od juče.”
    “Drago mi je. Srećan Vam rođendan.” – čestitao mu je hladnokrvno.
    “Hvala...”
    “Česta reč u Vašem rečniku je to - hvala.”
    “Izgleda da je tako.”
    “Koliko puta ste masturbirali tokom prošle nedelje?”
    Jaro se slatko i glasno nasmeja, ali čim primeti da ga ovaj i dalje strelja tmurnim pogledima, uozbilji se i reče:
    “Ne volim indiskretna pitanja... Zašto Vas to interesuje?”
    “Ne interesuje mene, već njih. Ali nema veze. Neće se ljutiti ako preskočimo ovo... Imate li dece?”
    “Nemam. Nisam ni oženjen.”
    “Svašta. Otkud Vam ideja da je brak preduslov za naslednike?”
    “Ne znam. Valjda sam tako vaspitan.”    
    “Hm... nema to nikakve veze sa vaspitanjem. Kažite mi... Spavate li obnaženi ili nosite pidžame? Verujte mi, ovaj upitnik su drugi sastavljali.”
    “Go. Spavam go.”
    “Jeste li videli Boga?”
    “Čini mi se da jesam. Bila je prelepa.”
    “Bila? Znači, Bog je žena?”
    “Pa, tako nekako.”
    “Zanimljivo. I? Kakva je?”
    “Božanstvena!” – uskliknuo je, pokušavši da bude duhovit. “Nosila je krčag sa vodom. Njene duge, riđe, kovrdžave vlasi vijorile su se na vetru. Imala je pepeljastu haljinu, toliko prozirnu da sam mogao da joj vidim bradavice. Spazio sam je sasvim slučajno, po povratku sa posla. Tog dana sam dobio otkaz, ali me je obuzela neobjašnjiva veselost, valjda zbog planova da se okušam u novom zanatu. Put kojim sam najčešće prolazio bio je ograđen gustim i visokim žbunjem, a ono je rađalo modre plodove. Deca su ih koristila za igru, jer nisu jestivi. Mada, dvoje blizanaca se otrovalo – čikalo ih je društvo da probaju... Klinci, šta ćete? Nego, idem ja tako tesnom stazom, a ona se kreće prema meni, ne dodirujući zemlju ni prstima ni petama. “Stranče.” – progovara. “Pridrži mi ovo vedro i obljubiću te celog.” Posle toga, ostala je praznina...”
    “Kako ste sigurni da je Riđokosa bila Bog?”
    “Nerešiva zagonetka, pretpostavljam...”
    “Vodi ga odavde.” – obratio se pogrbljenom Božidaru. “Završili smo za danas.”
    Iznenadni grom pogodio je mrtvu pticu, a ona kljucnu crva koji je izmileo iz rupe. Lišće bršljana požute od ljubomore i obmota zgradu u kojoj je petoro Izgubljenih spavalo na tvrdim jastucima. Ulica je razjapila iskrivljena usta i halapljivo progutala nadolazeći mrak, iz čijeg se grotla začu zastrašujuća rika. Srebrnorozi se sukobiše sa Četvorokrilima, a On i Ona potopiše sopstveni porod u rekama Nirvane.

No comments:

Post a Comment