10 Jul 2010

O Sangue (Pedro Costa, 1989)

"The night was dark,
No moon shone.
In the distance
a wolf howled all alone."

Sedamnaestogodišnji Vicente živi sa desetogodišnjim bratom Ninoom i često odsutnim, navodno bolesnim i neodgovornim ocem u zapuštenom kućerku na periferiji grada. Jednog dana, otac odlazi zauvek, a dečaci odlučuju da zataškaju njegov odlazak. Clara, zapošljena kao pomoćnica u osnovnoj školi, zajedno sa Vicenteom, brine o Ninu. Oko Božića se pojavljuje bogati stric koji smatra da je mlađem bratu potrebna očinska figura, kao i dvojica skupljača dugova i misteriozna žena koji su, po svemu sudeći, poznavali Vicenteovog i Ninoovog oca. I svi oni imaju neku tajnu... ili se bar tako čini.


Namrgođena, čista i u svojoj strogoj ozbiljnosti prelepa crno-bela fotografija, neraskidiva od  melanholične muzike isprekidane tišinom i ambijentalnim zvucima, od samog početka stvara turobnu, utrnulu i senkama ispunjenu atmosferu koja, kako film odmiče, dobija na začudnosti, satkanoj od tamnih, gotovo neraskidivih niti ekscentrične misterije. Preciznost i suptilnost glavne su odlike svakog pokreta kamere. Odsečni, inteligentni i od iskrenih emocija sazdani dijalozi nižu se poput bisernih perli do iznenadne završnice u kojoj Costa odbija da ponudi rešenje složene slagalice čije delove skoro neprimetno podmeće između slojeva ove porodične drame. Uprkos surovoj realističnosti, koja izbija kako iz odnosa sjajno odigranih likova, tako i iz jednostavne, ali upečatljive premise, O Sangue istovremeno poseduje sve kvalitete lucidnog snoviđenja i nadrealnog, nekoherentnog dela. Uvlači vam se pod kožu poput krpelja, dok se bespomoćni probijate kroz gusto rastinje metafora.


Uz briljantnu režiju i sveden, aketski scenario, teško je poverovati da je reč o nečijem debitantskom ostvarenju. Demonstrirajući odlično poznavanje sedme umetnosti i oslanjajući se na njena klasična dela, ovaj Portugalac uspeva da se uzdigne iznad svojih uzora i da trijumfalno otpočne karijeru minimalističkim, vanvremenskim remek-delom. 

Krv nije voda...

No comments:

Post a Comment