Balance (Fredi M. Murer, 1965)

Nakon vatrometa u uvodu, reditelj odvodi gledaoca u šumu, gde mladić rasteže konopac između dva stabla i priprema se za izvođenje tačke. Počinje očekivano balansiranje sa motkom. Pojavljuje se devojka u beloj spavaćici, noseći pištolj, i usmrćuje akrobatu. Dok ovaj leži na zemlji, sa mačkom na stomaku, posmatraju ga dvojica namrgođenih muškaraca u crnim odelima, a potom odnose njegov leš. Rat besni svud unaokolo i, iznenada, mrtvac oživljava...

Dvanaestominutni Balance preuzet je iz prvobitno četiri sata dugog eksperimentalnog filma Pazifik – oder die Zufriedenen (Pacific - or the Contented), koji je u dnevnom (švajcarskom) listu Basler Nachrichten bio opisan na sledeći način:

"An untamed, strong will is at work here, a will that is able to shake off all fetters and, in places, the constraints of form, achieving a liberation that pushes back the creative boundaries of a film of universal relevance. Effective close-ups, striking overexposures, sharp cross-cuts, clever angles and a dynamic handling of the camera, which seems to revel in the joy of filming instead of just taking photographs, create tension and force."

Konstruisana kao anarhičan splet začudnih, gotovo nadrealnih, i kafkijansko apsurdnih slika, koje čine narativno tkivo, i rapsodičnih zvukova koji, između ostalog, uključuju cvrkut ptica, brundanje aviona i monologe na nemačkom, ova snoviđajna, vragolasta i inspirativna poema neprestano zbunjuje svojom višeznačnošću. U njene metaforične stihove (a u pitanju je samo pretpostavka) ugrađeni su strah od rata, istrajnost, strast, ljubav (prema životu) i prkošenje smrti. Murer, međutim, nije pesnik, već "srećni amater" (kako sebe naziva u jednom intervjuu), koji prema sedmoj umetnosti gaji isti odnos kao iluzionista prema "magiji"...

Nadrealna struktura LX

~Akustična verzija ludila / The Acoustic Version of Lunacy~

Bunraku (Guy Moshe, 2010)

Nakon kratkog animiranog uvoda, tokom kojeg narator (niko drugi do pevač kultnog benda Faith no More, Mike Patton) pripoveda o ljudskoj (samo)destruktivnoj prirodi kroz istoriju, dolazimo u gradić kojim upravlja (moj imenjak) Drvoseča Nicola - "dredlokovani" Ron Pearlman koji izgleda kao spoj kozaka, pustinjaka i omatorelog člana kakvog nu metal benda. Zbog nuklearne katastrofe iz relativno bliske prošlosti, preživeli su striktno zabranili upotrebu vatrenog oružja, pa je ono ustupilo mesto pesnicama, pendrecima, motkama i mačevima. A pošto nepobedivi tiranin, na čelu bande visoko obučenih i u crveno odevenih ubica, s lakoćom poražava svakog ko se usuđuje da mu se suprotstavi, spas mora doći sa strane. Zato...

... truckajući se u vozu, izdaleka stižu dvojica (kao preporučenih) stranaca i potencijalnih heroja - bezimeni kauboj vođen osvetom, bez pištolja i sa lažnom cigaretom (Josh Hartnett u neo-noir elementu) i androgeni samuraj bez mača (japanska pop-rock zvezda Gackt) koji je u potrazi za starim medaljonom sa ugraviranim zmajem, bespravno oduzetim od njegove porodice. Uz pomoć misterioznog i duhovitog barmena (sjajni Woody Harrelson), čiji hobi je izrada pop-up knjiga, i proleterske odbrambene brigade ovi namrgođeni šmekeri pokušaće da oslobode varoš od Nicoline strahovlade.

Klišeima poduprtoj priči o isterivanju pravde (i, u skladu s tim, neizbežnom obračunu dobrih i loših momaka), otrcanoj od besomučne eksploatacije decenijama unazad, Guy Moshe navlači opčinjavajuće ruho, ne stideći se izveštačenosti i teatralnosti svog dela. Naprotiv, on ih ističe u prvi plan i neprestano ih naglašava, ne bi li vas uveo u beskrajno maštovit alternativni svet koji počiva na sopstvenim pravilima. (A to mu, bar što se mene tiče, itekako polazi za rukom.) Gledanje Bunrakua moglo bi se opisati kao prisustvovanje japanskoj marionetskoj predstavi (odakle potiče naslov) u režiji Seijuna Suzukia, dok vam se povremeno ukazuju (a ubrzo potom nestaju) segmenti iz nemih ekspresionističkih filmova, Matrix trilogije, Equilibriuma, Kill Billa, Cassherna, adaptacija Millerovih grafičkih novela, pa čak i iz Kobayashijevog Kaidana i Argentove Suspirije (ili Inferna). Ovaj bizarni amalgam poprskan je parodijom na vesterne i začinjen uticajima konstruktivizma (tačnije, komunističkih propagandnih postera), pozorišta senki, veštine origami, osmobitnih video igara i klasičnih mjuzikala (budući da učestale scene borbe podsećaju na plesne tačke). Moshe se, međutim, ne bavi plagiranjem, već sve pozajmljene elemente pažljivo preobražava i iskorišćava zarad postizanja jedinstvene, kapriciozne likovnosti.

Možda će nekim gledaocima zasmetati rediteljeva preambicioznost i zanesenjački duh, ali je njegov art-spektakl u gotovo svakom kadru melem za oči, prevashodno zahvaljujući mekom, zavodljivom osvetljenju, svrsishodnoj upotrebi kompjuterski generisanih slika i prijatnim, pastelnim bojama koje se, preko kostima i scenografije, u potocima slivaju sa ekrana. Podjednako atraktivan je i muzički skor sa džez prizvukom Terencea Blancharda, koji u velikoj meri doprinosi upečatljivoj stilizaciji. Nažalost, ona ne prikriva baš sve sadržajne nedostatke, kakvi su pomalo nezgrapan narativni tok i falična karakterizacija, pa tako lik Alexandre (koju nije morala da tumači Demi Moore) i još nekolicina antagonista ponekad deluju kao leva smetala, iako je u njihovom prisustvu Mosheov eksperimentalni cirkus još bučniji i veseliji.

Bunraku je grešno zadovoljstvo, potpuno svesno svojih mana; petparačka akciona fantazija koja, oslanjajući se na "coolness" faktor (brijanje sekirom, npr) i raskošnu vizuelizaciju, sebe ne uzima za ozbiljno, niti to od publike (i kritike) očekuje.

Rosa (Jesús Orellana, 2011)

U postapokaliptičnoj budućnosti, ljudski živalj istrebljen je sa lica planete. Iz hibernacije se budi Rosa, neka vrsta kiborga, odnosno mehaničko-organskog bića koje je, prema zvaničnom sinopsisu, nastalo kao deo Kernel projekta, poslednje nade čovečanstva za spas Zemljinog eko-sistema. Usamljena u potrazi za svojom svrhom, ona ubrzo saznaje da nije jedini entitet koji tumara ulicama opustošenog velegrada. Suočena sa novootkrivenom opasnošću, mora da se bori za sopstveni opstanak...

Iako polazi od jednostavnog i u prošlosti nebrojeno mnogo puta obrađivanog koncepta, tridesetogodišnji strip-crtač Jesús Orellana demonstrira enorman talenat, ne samo u snalaženju sa kompjuterskim aplikacijama, već i kao umetnik savremenog doba. Neverovatno je da iza njegovog kratkometražnog prvenca ne stoji neki veliki animatorski studio, s obzirom na to da visokim nivoom produkcije Rosa može da stoji rame uz rame sa ostvarenjima kakva su Final Fantasy VII: Advent Children kompanije Suare Enix ili bilo koji CGI film iz Pixarove radionice. Famozni Ghost in the Shell i njegov holivudski naslednik The Matrix ističu se kao glavni izvori inspiracije, mada se može prepoznati i uticaj nekolicine manje poznatih animea - eksperimentalnog Blame!, filozofičnog Ergo Proxy i perverzno-grotesknog Malice@Doll (što ne znači da ih je i autor imao u vidu).

Zadivljujuća posvećenost detaljima ogleda se u svakom frejmu raskošne animacije. Velelepan dizajn likova čiji pogledi i izrazi lica u nedostatku dijaloga odaju njihov karakter, i turobna scenografija, krcata artefaktima izumrle civilizacije, odeveni su u tamnozelene i sepijaste tonove koji savršeno odgovaraju gotovo beživotnom okruženju. Ambijentalna, dinamična ili napeta, muzička podloga je skrojena tako da naglasi bujnost svake scene. Gotska, pomalo misteriozna atmosfera i majstorska koreografija tuče, uz impresivnu vizuelizaciju, opčinjavaju do te mere da pobedu stila nad sadržinom čine donekle opravdanom. Rosa je fantazmagorična i mračna cyberpunk akcija koja predstavlja odskočnu daska za Orellanu. Ostaje da se vidi kako će se ovaj mladić snaći u formi dugometražnog igranog ostvarenja (o čemu se već šuška) i da li će uspeti da isporuči slasnu priču uz očekivani slatkiš za oko...

Sleeping Beauty (Julia Leigh, 2011)

"Clara: Your vagina will be a temple.

Lucy: My vagina... is not a temple."

Preslatka, nežna i često obnažena Emily Browning (Lemony Snicket's A Series of Unfortunate Events, Sucker Punch) tumači lik promiskuitetne i emotivno letargične studentkinje Lucy. Da bi zaradila koji dolar više, ona se ne libi da ode u krevet sa nepoznatim muškarcem, i to samo na osnovu rezultata bacanja novčića, niti da učestvuje u laboratorijskom eksperimentu, dozvoljavajući doktoru da joj (iz ko zna kog razloga) spusti cevčicu s katetrom u jednjak. Između seksualnih avantura i medicinske samodegradacije, robuje honorarnim poslovima i neguje suicidnog mladića, lečenog narkomana Birdmanna (Ewen Leslie), u čijem se prisustvu uzdiže iznad stadijuma žive lutke, ispoljavajući ljudske osobine. U potrazi za bolje plaćenim poslovima, nailazi na tajnu agenciju koja pruža specifične usluge imućnim starcima, od posluge (silver service) na nastranim večerama do spavanja sa "unapređenim" (i drogiranim) devojkama...

Uprkos naslovu i eteričnoj, uspavljujućoj atmosferi, debitantsko ostvarenje samouverene Julie Leigh nije bajka. Međutim, ono nije ni feministička tirada, iako se rediteljka osvrće na još uvek neiskorenjenu (i, izgleda, neizlečivu) mizoginiju u savremenom društvu. A šta onda jeste? Odgovor na ovo pitanje je nemoguće pružiti sa stoprocentnom sigurnošću, budući da se Leighova putem osnovnog pravila vlasnice elitnog burdelja ("bez penetracije i ostavljanja vidljivih tragova na koži") ograđuje i distancira od gledaoca, dodeljujući mu ulogu voajera pred kojim je izazovna i nepotpuna studija pasivne Lucy - enigmatična slagalica koju (možda?) treba dopuniti. Glavna junakinja je ravnodušna prema fizičkom ponižavanju, ali ni u jednom trenutku niste sigurni zašto i prepušteni ste pretpostavkama među kojima se sledeće posebno ističu:

- Postigla je prosvetljujuć nivo odvojenosti duhovne i telesne prirode.

- Smatra da je nečim zaslužila skrnavljenje besprekorno čistog tela.

- Prepušta se putenom "užitku", zato što želi da se oslobodi lanaca dokolice koja je, nezainteresovanu i konstantno uspavanu, vodi kroz život ili zato što ne ume da pronađe drugi način da se osveti majci sa kojom je u poljuljanom odnosu.

Kako god bilo, u njenu psihu i percepciju stvarnosti je teško prodreti (nenamerna igra reči), dok vas svojom opojnom lepotom zavodi, a inertnošću, u kojoj su podjednako sadržane frustracija i žudnja, navodi na stranputicu. Ne udaljavajući se od Lucyinog karaktera, osim u svrsishodnim digresijama, i saosećajući sa odrtavelim i zanemoćalim "antagonistima" do određene granice, autorka se dotiče lamentacije nad proćerdanom mladošću (klijent br. 1) i očajničkih pokušaja podizanja samopouzdanja (klijenti br. 2 i 3). Ugledajući se na evropsku kinematografiju i na Kubrickovu labudovu pesmu (Eyes Wide Shut), ona stvara hladnu, hermetičnu, začudnu, provokativnu, otrovnu i uznemirujuće erotičnu arthouse dramu koja, zahvaljujući Geoffreyju Simpsonu, direktoru fotografije, fascinira vizuelnom prefinjenošću i hipnotišućom elegancijom. Svaka scena je komponovana strogo i pedantno, podsećajući na kondenzovano poglavlje romana ili fragment delimično zaboravljenog lucidnog sna...

Nadrealna struktura LIX

~Trostruka smrt napuštene sobe / The Threefold Death of an Abandoned Room~

Muzički predah uz Anneke van Giersbergen

Singl Feel Alive bivše pevačice holandskog sastava The Gathering pojavio se pre dva meseca i otada mi je već nekoliko puta popravio raspoloženje i ulepšao dan. Njen vokal je jedan od onih koje bezrezervno obožavam, u kakvom god se aranžmanu našao... Uživajte.