29 Feb 2016

Aukso žirgas / Zelta zirgs (Valentas Aškinis & Reinis Kalnaellis, 2014)

 
Animirani film Aukso žirgas (Zlatni konj) dugmetražni je debi Reinisa Kalnelisa i prva koprodukcija Letonije, Litvanije, Danske i Luksemburga. Zasnovan je na narodnom mitu o otmici Sunca i motivima iz baltičkih bajki, dok scenario počiva na istoimenom pozorišnom komadu letonskog književnika i političara Janisa Rainisa. Priča koja se bavi večitom temom borbe dobra i zla može se čitati i kao alegorija o potrazi za slobodom.

Princeza Saule (u prevodu sa litvanskog, Sunce) živi negde daleko i svom narodu donosi radost i, naravno, svetlost, izazivajući srdžbu i ljubomoru Crne Majke, koja se hrani suzama ucveljenih. Tokom piknika, veštica hvata devu u klopku i zatvara je u stakleni kovčeg, ali se u tom trenutku pojavljuje Beli Otac, njen moćni neprijatelj. On stvara neobično visoku i strmu ledenu planinu, na čijem će vrhu princeza spavati sedam godina i sedam dana, a tek onda pripasti Crnoj Majci. Očajni kralj poziva mladiće iz kraljevstva da mu vrate kćer i, kao što svi znamo, samo jedan može odoleti izazovima. Čistog srca i mirne savesti, požrtvovani Aušvidas kreće u spasilačku misiju, uz nesebičnu pomoć Belog Oca...

Ako ste pročitali dvadesetak bajki iz različitih krajeva sveta, ovu pitomu fantaziju ćete moći da pratite i bez ikakvog prevoda, prepoznajući sve karakteristične elemente, od kojih su neki već spomenuti u sinopsisu. Glavni junak ima bolesnog oca i dva lenja i okrutna starija brata, čijem podsmehu je stalno izložen, a koji dobijaju najstrožu kaznu. (Za razliku od holivudskih kolega, animatori ne zaziru od prikazivanja smrti.) Pored veštičinih trikova, Aušvidasov put ka sreći otežava i podmukli princ, dok tri pokušaja da izbavi princezu podrazumevaju magične konje - kao što verovatno pretpostavljate, poslednji je zlatni iz naslova.

Međutim, odsustvo originalnosti, odnosno igranje na sigurnu kartu, ne oduzima nimalo od arhaične lepote filma. Ručno crtani likovi i pozadine, na kojima se neprimetno intervenisalo u softverskim paketima, možda ne mogu da se takmiče sa onima iz radionice Dizni, ali su ipak prijatni za gledanje. Privlačnost Zlatnog konja je upravo u tome što ima smelosti da prkosi tehnički naprednijim crtaćima, kojima smo danas preplavljeni. Osim toga, nije sasvim lišen iznenađenja - upečatljiv dizajn Crne Majke kao jezive aveti praznih očiju svakako nije česta pojava u delima koja su namenjena svim godištima, kao ni zabadanje noža u leđa (doduše, bez krvi). A mračniji ton u drugoj polovini takođe nije sasvim očekivan i predstavlja finu protivtežu mjuzikl-momentima...

26 Feb 2016

Иерей-сан. Исповедь самурая (Егор Баранов, 2015)

U najnovijem filmu Jegora Baranova (Skakavac), pravoslavlje ne dolazi sa juga, već sa Dalekog Istoka. Keri-Hirojuki Tagava, koji odnedavno nosi i kršteno ime Pantelejmon, tumači oca Nikolaja, brata jakuza bosa, koji biva uvučen u obračun klanova. Na predlog svog episkopa, sklanja se u rusko selo Glubokaja, Bogu iza nogu. Međutim, ni tamo ne cvetaju ruže - nad malom zajednicom nadvija se senka skorojevića Andreja Neljubina i korumpiranih policajaca. Ponovo doveden u iskušenje, pop-san nastoji da lepom rečju otvori gvozdena vrata, ubrzo shvatajući da protuve sa kojima ima posla razumeju samo jezik oružja...

Dvadeset godina nakon što je, kao zli čarobnjak Šang Cung, otimao tuđe duše u adaptaciji popularne video igre Mortal Kombat, Tagava dopušta da zavirimo u njegovu, u zasigurno najatipičnoj ulozi karijere. Sa krstom oko vrata, licem koje odaje burnu prošlost i glasom Vadima Medvedeva, propoveda tiho i budi ljudskost u svojim parohijanima. Desetak zalutalih ovčica vraća se na pravu stazu, suprotstavljajući se čoporu proždrljivih vukova, pod vođstvom bivšeg kriminalca, preobraćenog u skromnog sveštenika koji sledi bušido (i lomi noseve po zasluzi).

Kada Japanac obuče mantiju, putevi Gospodnji postaju prilično bizarni, ali Baranovu nedostaje mnogo više od šest samuraja i crkve koja izgleda kao da je od vremena Andreja Rubljova niko nije ni pogledao, da bi se približio Kurosavi ili Tarkovskom. Šalu i ortodoksiju na stranu, nije on loš kao reditelj. Štaviše, u odnosu na gorespomenuti erotski triler pokazuje mali napredak, a sa nepune tri decenije starosti ima još dosta vremena za dalje usavršavanje. Iz nadahnute saradnje sa direktorom fotografije Jurijem Korobejnikovim donosi obilje atraktivnih kadrova, u kojima su boje naknadno naglašene, jer "takva je Rusija - što zabačenije mesto, to su boje jače". Isto pravilo primenjuje i na "neonski" Tokio, posebno u sceni "Nikolaj VS trio drskih jakuza u povoju".

Scenario Ivana Ohlobistina, koji se prihvata i lika prefriganog lokalnog "dobrotvora" Neljubina (i na trenutke preglumljuje), ukazuje na neke od problema postsovjetskog društva. Njegova kritika je oštra onoliko koliko kombinacija krimi-melodrame i akcionog B-filma to dozvoljava (čitaj: ne baš kao sečivo katane), dok je u isticanju značaja duhovnosti suzdržan i podseća nas na to da zlo potiče od čoveka...

25 Feb 2016

Fyrtøjet (Svend Methling, 1946)


Prema podacima Danskog filmskog instituta, Fyrtøjet (Magično kresivo) nosi titulu prvog danskog dugometražnog animiranog filma. U pitanju je druga i, sudeći po prikazanom (pošto prevod nije dostupan), prilično verna adaptacija istoimene bajke Hansa Kristijana Andersena, koju je u kratko igrano ostvarenje 1907. godine pretočio Vigo Larsen. Uspeh koji je postigla u domaćim bioskopima nije se ponovio preko okeana.

Priča, koju jedni čitaju kao satiru na račun moćnih i bogatih, a drugi kao društveno i seksualno sazrevanje mladog čoveka u svirepom svetu, prati vojnika koji se obogaćuje zahvaljujući veštici i osvaja princezu, čuvanu u kuli iza brojnih zidina. Od odrubljivanja glave ružnoj babuskeri (kojoj donja usna visi do grudi), do spasavanja od vešala i razrešavanja kralja i kraljice njihovih dužnosti, a uz pomoć tri psa sa ogromnim očima, glavni junak funkcioniše kao Andersenov alter ego, kanališući njegovu mržnju prema plemstvu, ali i sopstvenom statusu. Scenaristi Hening Pel i Peter Tubro, između ostalog, uvode astrologa koji u zvezdama vidi princezinu sudbinu, a završnicu ublažavaju, pa sudije i kralja šalju u baru, ali bez polomljenih kostiju. Dekapitacija se odvija "offscreen", s obzirom na to da je film prevashodno namenjen deci.

Sven Metling nije imao prethodnog iskustva u režiranju animacije, tako da se njegov zadatak sastojao u davanju instrukcija (tada poznatim) glumcima, koji su likovima pozajmljivali glasove. Producent Alan Jonsen bio je zadužen za nadgledanje ekipe umetnika različitih pozadina, što je rezultiralo neujednačenošću stila. Međutim, iščašenost vizuelizacije danas poseduje neku čudnu privlačnost, na tragu radova Aba Ajverksa. "Mutne" boje i iskarikiran izgled većine likova daju mračno-komičan ton atmosferi, dok je zastarelost pokretnih slika vrlo upadljiva. Ukoliko vas Diznijevi crtaći nisu razmazili, a pritom ste radoznali, poželite sebi laku noć uz ovaj zaboravljeni komad istorije.

22 Feb 2016

Divna budućnost ljubavi moja / Bright Future My Love (Marko Žunić, 2014)


Iza sardoničnog naslova Divna budućnost ljubavi moja krije se priča o (ne)životu u distopijskoj budućnosti koja, kako stvari stoje, nije mnogo udaljena od srpske sadašnjosti. Neimenovani "službenik" zarobljenik je opresivnog društva, definisanog apatijom, konzumerističkim mrakom, otuđenošću i ispiranjem mozga putem bizarnog televizijskog programa. Svaki sledeći dan liči na prethodni, pa se i njegova maršruta nikada ne menja - klasutrofobični sobičak, kao "topli dom" - hodnik u poslednjoj fazi raspadanja - objekti kao sa ratnih fotografija - betonska železnička stanica - otrcani vagon - napušteni fabrički kompleks, kao radno mesto. Začarani krug monotone svakodnevice, čini se, nije moguće prekinuti, a onda se, sasvim slučajno, rađa nešto nalik na ljubav...

Jednostavan i često primenjivan, a bezvremen koncept "mladić sreće devojku" Žunić koristi kao polaznu tačku u istraživanju obezljuđenosti u ekstremno-orvelovskim uslovima. Prigrljujući drugost, po ugledu na rane radove Kronenberga i Linča, čiji Eraserhead navodi kao jedan od uzora, znalački oslikava ekscentričnu romansu, pošto u datim okolnostima ništa "normalno" ne dolazi u obzir. Da je ista osuđena na propast nagoveštava scenom u kojoj ljubavnici nakratko postaju ulični umetnici - na zidu, on iscrtava simbol (sopstvene) beznadežnosti, a ona pticu. Reči izostavlja i to se pokazuje kao pametna odluka - neprekidan niz moćnih crno-belih kompozicija, u kojima se naslućuju uticaji anarho-sineaste F. Ž. Osana i sajberpank estetike Šinje Cukamota, govori kristalno jasno. Atmosferu odsustva svesti i duha postiže obavijanjem slika u paučinu od sumornh dronova (neprijatnog zujanja, neprirodnog hučanja i kliktanja mašina), uz koje čak i šuštanje vode (nimalo slučajno) poprima zlokobni ton.

Žunić ima potpunu kreativnu kontrolu nad onim što radi - kao reditelj, scenarist, montažer, producent, sporedni glumac i posebno DP (oštrog oka!), dok naturščici opravdavaju poverenje koje im je ukazano. I za izbor lokacija, ravnopravnih sa likovima i prelepih u njihovoj oronulosti, ovaj mladi autor zaslužuje dubok naklon.

Ukratko o 7 novih filmova (Another / Саранча / Синдром петрушки / Southbound / Kuime / Umimachi Diary / The Survivalist)

Ako niste sasvim sigurni šta biste gledali do kraja februara, možda vam sedam blic-preporuka koje slede pomogne u izboru.

Pošto niko ne voli ponedeljak, sedmicu započnite uz shizofreni arthaus eksperiment Another, koji se predstavlja i kao Mark of the Witch. U pitanju je dugometražni debi Džejsona Bognackog, koji se iz petnih žila trudi da ide stopama Darija Arđenta, ali umesto Suspirije za neke nove klince isporučuje ne baš sjajan omaž kultnom italo-hororu. Košmarnost i hiperstilizacija, kao i hotimična iracionalost, dobro funkcionišu sve dok glumci ćute, ali kada otvore usta, poželite da vam je pri ruci žestoka pilula za ublažavanje grčeva iz muzičke apoteke Goblin.


U baratanju rediteljskom palicom za nijansu je veštiji Jegor Baranov, koji potpisuje prvi ruski erotski triler Саранча (Skakavac) i koji sledi trend, grubo rečeno, "holivudizacije" ruske kinematografije. Međutim, želja za približavanjem zapadnjačkoj publici nije najveći problem filma - ta "titula" pripada ne uvek logičnim postupcima dvoje protagonista (i u isti mah antagonista). Poput rojeva skakavaca koji pustoše useve, oni uništavaju  ljude oko sebe, da bi naposletku i sami postali žrtve ljubavi - pohotne i sveproždiruće. Talentovani pesnik iz provincije i imućna devojka sa zacrtanom budućnošću postepeno se preobražavaju u zveri (koje pritom gube deo svog seksepila).


Predlog za sredu je (anti?)romantična melodrama Синдром петрушки (Sindrom lutke) Baranovljeve zemljakinje Elene Hazanove, koja se bavi nezdravim odnosom stvaraoca prema delu. Opsednutost marionetama zamagljuje rasuđivanje lutkara Pjotra i ugrožava mentalnu stabilnost njegove ljube Lize, srozavajući je na puki predmet obožavanja. Uprkos odličnoj glumi Čulpan Hamatove (ofarbane u vatrenocrveno) i Jevgenija Mironova, kao i njihovih mlađanih kolega koji glavne junake tumače u retrospektivnim scenama, rediteljka ne uspeva da u potpunosti ubedi gledaoca u bajkovitost Lizine i Pjotrove veze. Međutim, u oslikavanju njene kompleksnosti na ruku joj ide nelinearnost narativa.


Superiorniji od dosad poborajnih naslova je Southbound, horor omnibus u kojem je kvalitet segmenata uravnoteženiji nego što je obično slučaj sa sličnim projektima. S obzirom na to da se bukvalno ulivaju jedan u drugi, celina deluje kao kakav uroboros-lanac koji pokreće mehanizme limba / zone sumraka, gde su se likovi zadesili. Glavu i rep čini "diptih" The Way Out / The Way In, u kojem "zlokobni" entiteti proganjaju par "nesrećnika", dok gipko telo formiraju solidni Siren (ključna reč: kult), crnohumorni The Accident (ponajbolji) i najslabija karika Jailbreak, u kojem se pojavljuje Marija Olsen, koja tumači vešticu u Another i čest je gost u žanrovski bliskim filmovima.


Ostajete na istom terenu, ukoliko odlučite da overite Kuime (aka Over Your Dead Body) Takašija Mikea, u čijem se tumačenju čuvene legende Yotsuya Kaidan (Duh iz Jocuje) prepliću i sudaraju jeza, strast i užas, fantazija i stvarnost. Priču o izdaji, ubistvu i osveti (nemirnog duha) izmešta u moderno doba, pokazujući da nije izgubila ni na svežini, ni na univerzalnosti, iako je duboko ukorenjena u japanskoj tradiciji. Pitomiji nego inače, postiže ledeno-klaustrofobičnu atmosferu, koja se polako uvlači pod kožu, pripremajući vas za groteskno finale, koje dolazi kao nagrada za strpljenje. Umetnost imitira život, koji imitira umetnost, dok prefrigani veteran pokušava da ponovi uspeh Audicije - to mu ne polazi za rukom, ali je Kuime vredniji od onih šašavih adaptacija mangi.


Za razliku od Mikea, Hirokazu Kore-eda (Kakav otac, takav sin) donosi iskrenu emociju u svom najnovijem ostvarenju, opuštajućoj dramediji Umimachy Diary (Naša mala sestra), ekranizaciji istoimenog stripa, koju ćete imati prilike da vidite na ovogodišnjem FEST-u. Meke "kriške života" briljantno odglumljenih sestara premazane su džemom od sitnih ekscentričnosti i optimizma, a kad ih zagrizete, prijatan ukus pobuđuje želju da posetite Kamakuru, gde se odvija radnja, i osetite sve mirise tog zelenog grada. Tih, lepršav, pedantan, jednostavan i nerazmetljiv, Kore-edin film nosi poruku da porodica nije institucija, te uz kvartet dopadljivih devojaka pokazuje lepšu stranu ljudskosti, na koju su danas mnogi zaboravlili.


Glumačkim bravurama za pamćenje može se pohvaliti i The Survivalist, celovečernji prvenac Stivena Fingltona, koji pruža sumoran pogled na čoveka u ekstremnim uslovima. Smaragdnoj šumi rodne Severne Irske on dodeljuje ulogu "uporišta" neimenovanog naslovnog junaka, koji uzgaja mini-farmu kako bi produžio opstanak bar za još jedno sutra. Odsustvom muzike naglašava beznadežnost mladićeve situacije, a na njegov posed dovodi Ketrin i Milju, majku i kćer čije namere nisu (i ne mogu da budu) najčistije, kada je sve otišlo do đavola. Proširenjem domaćinstva, kao i uvođenjem lutajućih pljačkaša, "oživljava" neobično postapokaliptično okruženje i intenzivira napetost i paranoičnost guste i teške atmosfere. Moćnim slikama, na kojima snalažljivi odmeravaju snage među sobom i sa surovom prirodom, autor podređuje svedene dijaloge - uz poglede iz kojih izbijaju strah, očaj i nepoverenje, reči postaju suvišne. Precizna i sigurna režija razlog je više da Fingltonov rad valja i ubuduće pratiti.

17 Feb 2016

Egoschism na izložbi u Lucernu!

Iz organizacije Međunarodnog festivala stripa Fumetto danas sam dobio obaveštenje da će se moj rad, iako nije nominovan za nagradu, naći na izložbi, koja će biti održana od 16. do 24. aprila u Kunsthalle u Lucernu (Švajcarska). Trojezičnu poruku prenosim u celosti:

"Liebe Wettbewerbsteilnehmerin, Lieber Wettbewerbsteilnehmer

Vielen herzlichen Dank für Ihre Teilnahme! Leider müssen wir Ihnen mitteilen, dass Ihre Arbeit von der Jury nicht nominiert wurde. Ihr Comic wird trotzdem in der Wettbewerbsausstellung in der Kunsthalle Luzern zu sehen sein. Wir würden uns freuen, Sie am Festival zu sehen!

Cher participant du concours 

Merci beaucoup pour votre participation! Malheureusement on doit vous informer que votre BD n'a pas été nominée par le jury. Mais votre BD sera quand même visible dans l'exposition du concours dans Kunsthalle Luzern. Nous nous réjouissons de vous voir au festival! 

Dear participant of the competition

Thank you very much for your participation! Unfortunately we have to inform you that your comic was not nominated by the jury. Nevertheless your Comic will be exhibited at Kunsthalle Luzern as part of the competition exhibition. We hope to see you at the festival!

Freundliche Grüsse/ Avec nos salutations les meilleures / Best regards

Christine Portmann
Administration & Organisation
"

Budući da prvi put učestvujem na ovoj manifestaciji, zadovoljan sam ishodom (i siguran da u skorije vreme neću da otfikarim sopstveni nos XD). A u to ime, evo rimejka jednog od kadrova iz Egoschism-a, sa kojim sam učestvovao na konkursu.

15 Feb 2016

Tri zlatne dlake

Samorefleksivna bajka u umaku od ironije.


(klikom do krupnijih snova... pardon, slova)

13 Feb 2016

9 Feb 2016

Noblesse: Awakening (Kenichi Matsuzawa, 2016)


Polučasovna ONA (za neupućene, original network animation) Noblesse: Awakening predstavlja adaptaciju prvih 78 (kratkih) poglavlja popularnog korejskog veb-stripa Noblesse, koji izlazi od 2007. godine. Usredsređuje se na enigmatičnog Kadisa Etramu di Raizela, koji nosi titulu iz naslova, a pripada redu superiornih "plemenitih" bića koja odvajkada štite ljudski rod. Nakon 820 godina dugog sna, ovaj mladoliki besmrtnik se budi u XXI veku i počinje da se privikava na novo okruženje, kao učenik srednje škole Je Ran, kojom upravlja njegov nekadašnji sluga Frankenštajn. (Ne, nema nikakve veze sa čuvenim fiktivnim naučnikom, pa postoji velika verovatnoća da se Meri Šeli prevrće u grobu.) Zbog pojave napadača iz misteriozne i, podrazumeva se, zlokobne Organizacije, druženje sa tek stečenim prijateljima i upoznavanje sa dostignućima modernog sveta, a posebno onih u domenu elektronske zabave, moraju da čekaju.


Uprkos izgledu manekena, prefinjenim manirima i staloženom karakteru, Rai (nadimak koji glavni junak dobija od opčinjenih učenica) nije neko kome biste želeli da stanete na žulj. Dosledno se pridržava koncepta "noblesse oblige" i ostaje džentlmen čak i onda kada raspojasanim lošim momcima treba da pokaže njihovog boga. U stanju je da jednim hladnim pogledom i tiho izgovorenim naređenjem baci protivnika na kolena, a potom ga, uz poneki elegantni pokret, iscedi onako kako to biva samo u animeima. Frankenštajn, koji takođe pripada kategoriji "bišonena" (tako da nije teško uočiti homoerotski podtekst), stalno demonstrira svoju vernost gospodaru, a čim od njega dobije dozvolu da iskoristi maksimum moći, otkriva da i on zavređuje strahopoštovanje.


Požrtvovani atleta Jusuke, štreber - glas razuma Manabu i nežna dama u nevolji Emi (odnosno Šinvu, Han i Juna u izvornom delu) zbližavaju se sa Raijem i spletom nesrećnih okolnosti upadaju u ralje Organizacije. Za finije nijansiranje ovog trija, ali i petoro antagonista, nije bilo dovoljno prostora, premda se ni originalni autori ne usuđuju da ruše stereotipe. Matsuzava i njegova ekipa štede gledaoca Eminog / Juninog izlaganja riziku zbog soka (!), viška humora i ponavljanja da se Kadis ne snalazi sa brojnim novotarijama, te da je baš zato simpatičan i šarmantan. Tesan vremenski okvir primorava ih da objašnjenja svedu na minimum, neke detalje izostave i unesu određene izmene, pa je aura tajnovitosti oko priče prilično tamna. Ali njihova "racionalizacija" nije toliko tragična koliko ljubitelji manhve misle. Noblesse: Awakening ispunjava svrhu reklame, a podseća na old-school OVA-e u kojima je obilno prolivanje krvi zasenjivalo većinu nedostataka.


Animatorima su odrešene ruke da akcione scene začine crvenilom po sopsvenoj volji, a oni uspevaju da ih učine atraktivnijim od statičnih ekvivalenata, koji neretko pate od autocenzure. Visok kvalitet crteža i animacije, u skladu sa solidnom zvučnom podlogom (odličan kasting + prikladan muzički skor), doprinosi da na tehničkom nivou anime zablista (prema TV / web / direct-to-DVD standardima). Srednjoškolci, femme fatale, kvazi-vampiri, referenca na Kjubrikov The Shining i monstruozna transformacija à la Akira možda nisu idealna kombinacija, ali će vas Buđenje držati budnim (i zabavljenim) svih trideset minuta.

(Krajem 2015. premijeru je imao i nešto duži animirani film Noblesse: Pamyeol-ui Sijak / The Beginning of Destruction u produkciji studija Animal iz Južne Koreje. U pitanju je svojevrsni prikvel, koji se na netu lako može pronaći, ali bez prevoda ili sa nepotpunim titlovima.)

5 Feb 2016

Preporuke za FEST 2016

Nedavno je objavljen program za ovogodišnji (četrdeset i četvrti) FEST. Ukoliko živite u Beogradu ili ste u mogućnosti da ga posetite u periodu od 26. februara do 6. marta, a verujete preporukama NGboo Art-a (opa, rima!), nemojte propustiti da na velikom platnu pogledate...

... magičnu savremenu bajku Song of the Sea
... kostimiranu ekstravagancu Il racconto dei racconti 
... iščašeno-sarkastičnu satiru The Lobster
... vizuelno opojni, mada prilično naporni Nie yinniang
... romantičnu dramediju (sa neočekivanim završetkom) Nōnai Poizun Berii (Otrovna bobica u mojim mislima), koja ekscentričnost Ženeove Amélie venčava sa pop psihologijom Pixar-ovog blokbastera Inside Out. (Poređenje sa ovim CGI crtaćem treba uzeti sa rezervom, budući da je film zasnovan na mangi iz 2009. godine.) Slatka i šarmantna Joko Maki, u ulozi neodlučne glavne junakinje, i petoro (+1) glumaca koji otelovljuju njene sukobljene misli čine da dva sata prođu za tren.

Gledaoci koji ne propuštaju ludorije hiperproduktivnog Takašija Mikea mogli bi da se pripreme za Apokalipsu jakuza, a oni koji horor-fantazije proždiru čak i onda kada nisu umešene u kuhinji vrhunskih majstora, možda će hteti da svrate na ruski III. Zanimljiv je i Riaru Onigokko (aka TAG). Žanrovsku papazjaniju Ansatsu kyōshitsu (Učionica za ubistva), tj. razblaženu verziju osrednjeg (ali makar zabavnog) As the Gods Will, slobodno zaobiđite. (Mora biti da su se nekome bacale pare...)

A da me neko pita šta bih voleo da vidim na mini-festu, koji bi trebalo da bude održan u niškom bioskopu Kupina (pošto je malo verovatno da ću svraćati u prestonicu), odabrao bih Der Bunker, Der Nachtmahr, Crumbs, Demon i Love & Peace. (Šteta je što umesto ovog poslednjeg selektori nisu uspeli da obezbede The Whispering Star, koji deluje kao najatraktivniji među novim radovima Siona Sona.)

(kadar iz filma Nōnai Poizun Berii)

2 Feb 2016

Sarusuberi: Miss Hokusai (Keiichi Hara, 2015)


Ljubiteljima i istoričarima japanske umetnosti ne bi trebalo da bude strano ime Hokusaija Kacušike (1760-1849), slavnog slikara i grafičara iz perioda Edo. Njegov bogati opus, iz kojeg se Veliki talas kod Kanagave izdvaja kao najprepoznatljivije delo, obuhvata i brojne ilustracije koje se smatraju pretečama savremenih mangi. Međutim, o životu gospođice Hokusai, Kacušikine kćeri Oei, zna se vrlo malo, ali postoje indicije da je ona marginalizovana "umetnica iz senke". Ne bi li, bar poetski, ispravio nepravdu koja joj je naneta, Keiči Hara (Kappa no Kū to Natsuyasumi, Colorful) adaptira strip simboličnog naslova Sarusuberi (ukrasno drvo - kineski jorgovan) Hinako Sugiure (1958-2005).

Nastavljajući da stvara u duhu magičnog realizma, ponovo u saradnji sa scenaristkinjom Miho Maruo, reditelj nas vraća u Edo (danas Tokio) sa početka XIX veka. Gusto naseljeni kulturni, ekonomski i politički centar "plutajućeg sveta" mesto je preplitanja banalnog i natprirodnog. Za Oei i njenog oca sujeverje je u tesnoj vezi za umetnošću, koja ima moć da uobliči i izobliči lično iskustvo konzumenta, sve dok je tvorčeva mašta, u težnji ka uzvišenom, neograničena. Verovanjima u duhove i demone Hara daje određenu težinu, postavljajući tako sebe u poziciju čoveka iz 1814-e, a sve sa ciljem boljeg razumevanja tradicije. Sa druge strane, glavnu junakinju predstavlja kao ženu ispred svog vremena, oštroumnu, ozbiljnu i nadasve talentovanu, ali svesnu neravnopravnog društvenog položaja, koji mora da poštuje čim napusti atelje.

Kroz nekoliko anegdotskih epizoda iz Oeine mladosti, bavi se ne samo njenim umećem, već i odnosom prema Tetsuzu (kako ona voli da zove Hokusaija), njegovim učenicima, udvaračima i mlađoj sestri Onao. Njoj poverava i ulogu naratorke, od koje u prologu saznajemo da nosi gene ekscentrika koji jednog dana metlom slika Bodidarmu na papiru veličine stotinak tatamija, a već sledećeg vrapce na zrncu pirinča. Pripisuje joj i odgovornost za "kroćenje nebeskog zmaja", ali i za nervni slom izvesne madam zbog previše uznemirujućeg prikaza pakla. Pored mitologije, kao izvore inspiracije za njena dela navodi požar i gejše, a razlog za samački status vidi u tome što ne ume da laže, kako tvrdi stari Hokusai.

Iskrenost je i Harin najjači adut, ispred uverljivih likova, kakve srećemo i u dva prethodna (solidna, ali predugačka) animea koja potpisuje. Tajna uspešne karakterizacije delimično leži u strogo kontrolisanoj glasovnoj glumi, zahvaljujući kojoj stičete utisak da gledate igrani, a ne animirani film. Prividna mirnoća skriva snažne, katkad i kontradiktorne emocije, koje u živote svih ljudi, pa i umetnika, unose slast ili gorčinu. Elementi fantazije i poigravanje sa činjenicama uzdižu Miss Hokusai iznad sličnih istorijskih biopika, dok iznenađujući zvuk električnih gitara naglašava Oeinu modernost. Estetski privlačnu kombinaciju 2D (protagonisti) i 3D animacije (pojedini objekti u pozadini), iza koje stoji studio Production I.G., prate evokativni sonični pejzaži, koji gledaocu pružaju mogućnost da Edo doživi iz perspektive slepe Onao.

Tetsuzova "sramota" (slikar, a otac devojčice koja od rođenja ne može da vidi) verovatno je povod za skretanje pažnje sa vizuelnog na zvučno, kao i za majstorski oblikovanu iluziju ukusa, mirisa i dodira. Dobovanje kiše, detaljno iscrtana hrana i cvetovi, kao i stavljanje prstiju u vodu tokom vožnje čamcem, dobijaju potpuno novi smisao. A dirljiva "snežna scena" na kraju prve polovine filma služi kao podsetnik na prolazne, ali lepe i nezaboravne trenutke radosti na putu ka smrti...