"Partijski čovek mora da postane lažov. Mučenici uvek sahranjuju istinu. Pacifizam ne može da bude kapitulacija, već neki vid otpora... Ideje koje dolaze na krilima golubice vode svet."
Pitomiji i pristupačniji, ali ništa manje subverzivan od prethodnika, Arabalov treći film mogao bi se okarakterisati kao prikvel debiја Živela smrt. L'arbre de Guernica (Drvo Gernike) donosi nadrealističko viđenje Španskog građanskog rata, sa fiktivnim selom Vilja Ramiro kao poprištem sukoba republikanaca i nacionalista, odnosno mikrokosmosom zemlje koja će pasti u ruke totalitarnih vlasti.
Zbog podrške koju je katolička crkva pružala Franku, reditelj zauzima snažan antiklerikalni stav, iznoseći ga putem provokativnih scena kakve su uriniranje po raspeću, silovanje devičine statue i francuski poljubac sveštenika i oficira. Neskrivena naklonost "crvenim" snagama, borcima za slobodu i jednakost, ne sprečava ga da i njima oduzme nešto malo ljudskosti i dostojanstva, poručujući da niko, osim dece, nije nevin. Kao simbol čednosti ponovo uzima obnažene dečake - u Viva la muerte oni nose telo streljanog Lorke, dok ovde guraju bizarnu statuu noža sa ušima (!) i veselo trče oko žene u beloj haljini, nagoveštavajući nadu...
A ona se zove Vandal (u tumačenju vrlo fotogenične Marianđele Melato) i jedna je od triju likova koje Arabal tretira kao ovaploćenja sopstvenog svetog trojstva - mistika, prosvećenost i revolt, tj. kao različite strane svoje (kompleksne) ličnosti. Trio koji silom prilika dospeva u središte haosa upotpunjuju učitelj Antonio (naturščik Roko Fontana), idealista i pacifista čije replike su vredne citiranja, i Goja (Ron Fejber), bludni sin lokalnog aristokrate, prijatelj nadrealista i vozač motocikla ukrašenog krilima od crne čipke; najbliži autorovom alter egu. Međutim, oni nisu glavni junaci - ta titula pripada delu nacije koji nije pokleknuo pred tiranijom, a koji predstavljaju meštani Vilja Ramira.
Arabal vešto oslikava nekoliko slojeva društva, u kojem su najugroženiji patuljci (izgleda, nezaobilazni u arthouse filmovima sedamdesetih), ali je podjednako briljantan i u uznemirujućim prikazima monstruoznosti (ne)čoveka. Začudne sekvence koristi kao vezivno tkivo jednostavne priče - krčaga za komentare natopljene gorčinom, dok u crnohumornim vinjetama, koje vode ka iznenađujuće romantičnom epilogu, potpuno uklanja granicu između "stvarnosti" i fantazije. Crno-beli arhivski snimci, odlična fotografija Ramona Suareza (koji je radio i na Hodaću kao ludi konj) i egzotično-ekscentrična muzička podrška (od narodnih pesama do himne Horsta Vesela) upotpunjuju ne baš prijatan, ali moćan doživljaj.
No comments:
Post a Comment