Apr 4, 2014

Hako (Kanji Nakajima, 2003)

 
Poetična, letargična i meditativna SF-drama Hako (Kutija) smeštena je u neodređenoj budućnosti (nakon kataklizme?), negde u japanskoj zabiti. Brižljivo konstruisanom mašinom vremešni zanatlija pokušava da održi ostarelo drvo u životu, ali lišće vene i opada u inat njegovim naporima. Paru znatiželjnih mališana otkriva da osluškuje prigušene glasove sirovih materijala, praveći od njih uređaje koji odgovaraju njihovim željama i uputstvima. Međutim, još uvek ne može da dokuči šta je naumila misteriozna crna kutija, koja kao da upija misli malobrojnih meštana tokom stalnih obilazaka zatrovane okoline.

Komplementaran sa Nakajiminim prvencem Fe, ovaj prema gledaocu nemilosrdan eksperimentalni film najpribližnije bi se mogao opisati kao moderna bajka o mirnoj koegzistenciji prirode i tehnologije. Duboko uronjen u mutno jezero metafora, a "ispričan" iz perspektive čoveka koji je jednom nogom zagazio u grob, utemeljen je na naglašenim kontrastima - svetlosti i tame, crnog i belog, bića i ljudske tvorevine, života u povoju i zahuktale lokomotive smrti. Rediteljeva opsednutost pronalaženjem ravnoteže jina i janga očigledna je već u (sjajnoj) prvoj sceni, kada dečak sklanja zastor sa prozora, otkrivajući blještavi komad neba, uokviren mrakom sobe. Mlađa sestra donosi mu avion-igračku, koji nešto kasnije završava u polumrtvoj krošnji, dovodeći do susreta dveju generacija, razdvojenih (premošćenim) višedecenijskim jazom. Ubrzo potom, upoznajemo i naslovnu "junakinju", glatkih strana i oštrih ivica, a svako njeno pojavljivanje otvara novo pitanje.

Čemu služi? Kakav je mehanizam pokreće? Kuda se uputila? Da li je samosvesna, inteligentna i osećajna? Mogu li samo teško bolesni da čuju njenu kakofoničnu pesmu, a mentalno zaostali da odgonetnu njenu svrhu? Od sastojaka njene utrobe, slučajno "rasporene" u drugom činu, nije moguće sastaviti potpune odgovore. Ni monohromatske slike stroge, skromne i sumorne lepote, nisu od velike pomoći, ali to ne umanjuje njihovu umetničku vrednost. Protkane podmuklom tišinom, gotovo nečujnim brujanjem ili elegičnim notama tematske kompozicije, one nesumnjivo predstavljaju demonstraciju Nakajiminih hipnotičkih moći, maskirajući propuste u pripovedačkoj strukturi. 
 
Krivudava pruga, kojom veštački plodovi sa tehno-stabla vuku naš zamišljeni pogled ka beskraju, u epilogu iscrtava linije neizvenosti...

No comments:

Post a Comment