"Kada bismo mogli da operemo imena i prošlost kao naša tela..."
U debitantskom ostvarenju Hidenorija Sugimorija sve je posipano finim azurnim prahom. Senke i odsjaji. Mesec i magla. Krovovi i stari kamionet. Upotrebni predmeti i veliki zidni mural. Planina Fudži i svetlost u šumi. Ljudi i glasovi, dodiri i pogledi, misli i emocije... Modri kadrovi navode nas na pretpostavku da na rediteljskoj stolici sedi sinesteta opsednut plavom. Međutim, sveprisutnost ove boje posledica je svojevrsne simboličke transformacije, jer njenim se nijansama, pored osnovnih, pripisuju i nova značenja.
Mizu no onna (Žena vode) nadimak je dvadesetineštogodišnje Ryo Shimizu (u tumačenju pevačice Ue), koja nakon smrti oca i verenika preuzima brigu o javnom kupatilu (sentō). Na životnim prekretnicama prate je obilni pljuskovi, koji ne zaobilaze ni kratku avanturu sa nepoznatom devojkom, niti (neobičan) susret sa piromanom Yusakuom (harizmatični Tadanobu Asano), koga zapošljava u kotlarnici. Da se između dveju personifikacija suprotnih elemenata rađa ljubav i da je ista osuđena na tragičan kraj uopšte nije teško pogoditi.
Uprkos predvidljivosti, autoru polazi za rukom da isporuči začudnu, bajkovitu i šarmantnu romantičnu dramu, a da tanušan zaplet zabašuri suptilnim dosetkama i gustom snoviđajno melanholičnom atmosferom - pokretačkom snagom filma. Fetišiziranjem kiše i nedešavanja, kao primarne odlike malog mesta, sporadično odlazi u krajnost, ali postiže dovoljno osobenosti da na dva sata zadrži pažnju strpljivog gledaoca. Neupadljivosti glavnih junaka, ukoliko izuzmemo Ryoinu "meteorološku boljku" i Yusakuovu sklonost ka vatri, pridružuje iščašenost sporednih likova, poput ćutljive, umno poremećene beskućnice, vešto održavajući ravnotežu u odnosu toplo-hladno. Potpomognut umilnim i elegičnim instrumentalima Yōko Kanno, dobro poznatoj ljubiteljima animea, i slikama natopljenim usamljenošću i kapima sreće, podseća nas da se magija ponekad skriva u malim, naizgled nebitnim stvarima...
No comments:
Post a Comment