22 Feb 2013

Maiburijji no ito (Kōji Yamamura, 2011)


Ljubiteljima alternativnih animacija ime Kōjija Yamamure ne bi trebalo da bude nepoznanica, budući da se već više puta dokazao kao vrhunski stvaralac, među čijim se nadahnutim minijaturama izdvajaju paradoksalna dramedija Atama-yama (2002) i Kafuka: Inaka isha (2007), ingeniozna adaptacija Kafkine alegorične priče Ein Landarzt (Seoski doktor). U svom najsvežijem ostvarenju, Maiburijji no ito (Majbridžove niti), on po prvi put sarađuje sa Nacionalnim filmskim odborom Kanade, baveći se prolaznošću vremena i nevidljivim sponama koje nas povezuju bez obzira na okolnosti.

Kao što naslov nagoveštava, autor je inspirisan likom i delom Eadwearda Muybridgea, izumitelja zoopraksiskopa, koji je značajno uticao na razvoj sedme umetnosti. Osvrće se na revolucionarne eksperimente, sprovedene sa ciljem "hvatanja" ljudskih i životinjskih pokreta, a uporedo istražuje i privatni život čuvenog fotografa, uključujući i "opravdano ubistvo" ljubavnika njegove žene. Nekolicinu događaja iz XIX veka prepliće sa odrastanjem sopstvene kćeri, objedinjujući ih gotovo identičnim motivima, kako na idejnom tako i na vizuelnom planu. Turobno sivilo daleke prošlosti razbija nijansama toplih boja (koje uglavnom nanosi razuzdanim pokretima) u tokijskim segmentima, neretko apstraktnim i ispunjenim prepoznatljivim referencama na Muybridgeove radove - konj u galopu, majka i dete, obnaženi muškarac u trku itd. Linije i oblici koji se pred vašim očima grozničavo uvijaju, preklapaju, trepere i deformišu, pripadaju skicuoznim crtežima i akvarelnim kompozicijama koje prati jedan od kanona iz Bachove kolekcije Das Musikalische Opfer (Muzička žrtva).

Iako traje samo trinaest minuta, poetični i kontemplativni Maiburijji no ito jasno svedoči o Yamamurinoj pronicljivosti. Ovaj "nadrealistični biopic" predstavlja posvetu pionirima pokretnih slika, ali služi i kao podsetnik o kratkoći života i trenucima koji ga čine lepim.

No comments:

Post a Comment