9 Jan 2010

La belle bête (Karim Hussain, 2006)

Monstruozna, hladnokrvna, nemilosrdna, groteskna, bizarna i maliciozna je ova Hussainova drama, nastala prema romanu i scenariju Marie-Claire Blais, a reditelj ju je, ni manje, ni više, posvetio majci... Stavljajući razgoropađenu mržnju/ružnoću i usahlu ljubav/lepotu u isti koš, da se do krvi glože, ovo dvoje autora prikazuju uvrnutu, mračnu i incestoidnu priču, koja se usredsređuje na tri proklete, izopačene i od iskrenih emocija otuđene duše - majku, sina i kćer. Iako jasniji (konkretniji) od svojih prethodnika, La dernière voix i Ascension, a pretpostavljam i od Subconscious Cruelty, od koga još uvek bežim, La belle bête ima svojih misterija, kao što je utvara s ljudskim telom i delimično istrulelom konjskom glavom ili lik Michaela, koji bi mogao da bude Isabelle-Marieina uobrazilja. U režiji Karima Hussaina osetan je napredak (ako ovako nastavi, šta li tek očekivati od sledećeg filma?), ali i uticaji nekolicine značajnih reditelja, čija ću imena namerno izostaviti, jer su to ipak samo uticaji, a ovaj autor dovoljno različit, da bi bio predmet poređenja. Teskobna, donekle jeziva i opojna atmosfera, sablasna muzička podloga i tišina, kao njen neraskidivi organ, prelepa, "stroga" fotografija i upečatljiva gluma (onaj odurni osmeh simpatične Caroline Dhavernas teško se zaboravlja) čine da se Lepa zver, poput pijavice, uvuče pod kožu i tamo ostane zauvek...




Ova pesma se sjajno uklopila u scenu prvog susreta Isabelle-Marie i Michaela i za tren oka mi prirasla za srce. Milozvučna melanholična raskoš...

No comments:

Post a Comment