6 Jan 2010

Jadesoturi (Antti-Jussi Annila, 2006)

Verujem da bi malo kom (čak i iskusnijem) reditelju pošlo za rukom to što je Annili uspelo iz prvog pokušaja. Kombinujući elemente iz finskog epa Kalevala sa svim onim na šta pomislimo kada kažemo wu xia, ovaj mladi finski reditelj stvara poetičnu bombu, čija nečujna eksplozija širi opojni miris Egzotike - sudeći po Jadesoturi-u (a.k.a. Jade Warrior-u), Daleki Sever i Daleki Istok imaju mnogo toga zajedničkog, ma koliko to čudno (i nemoguće) zvučalo. Dok se za njegov "sophomore (i za sada poslednji) flick" Sauna (2008) može reći da je mračna (i, podrazumeva se, hladna) zimska idila, Jadesoturi je melanholična jesenja bajka, čijim venama teče topla krv.


Iako je više nego očigledan uticaj akcionih fantazija poput Wo hu cang long (2000) ili Shi mian mai fu (2004), Jade Warrior ne izgleda kao puka imitacija svojih prethodnika, jer u Annilinom izvođenju borilačke veštine i prkošenje zakonima fizike dobijaju drugačiji, "severnjački" tretman, tako da su koreografija borbe i specijalni efekti svedeni, umereni i pažljivo izbalansirani sa ostalim aspektima filma. Jednostavna ljubavna priča obogaćena je neočekivanim detaljima, koji korene verovatno imaju u kulturama (naročito mitovima i legendama) oba naroda ili negde u rediteljevoj mašti. Romantična drama (često iskazana pogledom & pokretom) prepliće se sa već spomenutom akcijom (posebno obratiti pažnju na poslednji okršaj, sa kovačkim čekićima!) i misterijom (dosta je neodgovorenih & neodgovorivih pitanja, što filmu daje posebnu draž), a sve to u meditativnom sukobu prošlosti i sadašnjosti, dobra i zla, večne ljubavi i gladnog ništavila...


Najupadljivija karakteristika režije AJ Annile jeste beskompromisno staložen pristup u rukovođenju delom, pri čemu se ta neprikosnovena smirenost prenosi i na glumce, pa tako svaki njihov dijalog deluje kao zatišje pred buru (samo što ovde bure nema), gotovo stoički. Ravnoteža nije ni u glumi poremećena, ali valjalo bi istaknuti Tommija Eronena (koji je, izgleda, AJ-ev zaštitni znak), u dvostrukoj ulozi "wannabe" kovača Kaija i finsko-kineskog heroja Sintaija, toliko sjajno odigranim, da sam sve vreme bio ubeđen da su to dvojica (fizički namerno sličnih) glumaca. Jingchu Zhang u ulozi Pin Yu pravo je oličenje krhke azijske lepote, za kojom glumački talenat nimalo ne zaostaje. Zanimljivo je to što su Finci imali zadatak da nauče nekoliko redova mandarinskog (Eronen, pogotovu), odnosno da Kinezi nauče koju reč finskog, što je zvučalo simpatično, mada je teško proceniti ispravnost izgovora, budući da su oba jezika za nekog sa ovih prostora čista nepoznanica.


U pogledu scenografije, Ratnik od Žada odvodi gledaoca u malu antikvarnicu negde u Helsinkiju, kovačevu kolibu na perifieriji grada (koja asocira na Gilliamov Tideland) i ruralnu sredinu (alternativne) drevne Kine. Svaka lokacija je priča za sebe, osmišljena i uslikana srcem. Kostimi Anne Vilppunen skromniji su od,  primera radi, onih u filmovima Yimou Zhanga, ali se baš u toj skromnosti ogleda njihova grandioznost. Dominantne prirodne boje krajolika i odeće tope se pred očima, zahvaljujući fotografiji Henrija Blomberga, koji je s podjednakom marljivošću radio i na Sauni. Atmosferu upotpunjuje odličan soundtrack, čija jedina mana je (u datom kontekstu) neumesni pop-rock duet, koji prati "zasluge".

Ova severoistočna saradnja (tačnije, finsko-holandsko-kinesko-estonska koprodukcija) je, prema komentarima (Finaca) sa mreže, pravo osveženje za suomi-kinematografiju. Neobičan kao finski, i neobičan kao kineski film, Jadesoturi podseća na snove koji deluju stvarnije od drugih i priče koje su već ispričane, ali vam ih lukavi pripovedač predstavlja u novom ruhu. I stilski i sadržajno, pun je pogodak.

No comments:

Post a Comment