27 Sep 2009

Les fruits de la passion (Shūji Terayama, 1981)

"...Sous le fouet du Plaisir, ce bourreau sans merci..."
                                                               Recueillement,
                                                               Charles Beaudlaire

Nije sasvim slučajan ovaj Bodlerov stih, kojim Terayama otvara svoju erotsku, nadrealnu  (i višejezičnu) dramu, jer u njemu kao da je sažeta tužna priča o emocionalno opustošenim ljudima, pre svega ženama, zarobljenicama nemilosrdnog sveta...


Zasnovan na romanu Retour à Roissy francuske novinarke i književnice Pauline Réage (ovde i u ulozi naratorke), Les fruits de la passion govori o devojci "O" (anđeoski nežna Isabelle Illiers) koju (lažna) ljubav prema dosta starijem gospodinu Stephenu (jezivi Klaus Kinski) dovodi u javnu kuću, smeštenu u sirotinjski kvart Šangaja 20-ih godina prošlog veka. U "O" se zaljubljuje siromašni (najverovatnije maloletni) mladić koji se pridružuje revolucionarima, nadajući se da će doći do novca, kako bi mogao da joj priđe. I dok se politički prevrat u pripremi prepliće sa životima stanovnica burdelja, "O" igra Stephenovu bolesnu igru, a Stephen nalazi novu igračku u liku Nathalie (Arielle Dombasle)...


U poređenju sa ostalim ostvarenjima Shūjija Terayame (koja sam do sada imao prilike da vidim), ovaj film ima daleko koherentniju formu, tako da će sigurno mnogo lakše naći svoj put do većeg broja gledalaca - što zbog erotike (čitaj: nesimuliranog (ili fantastično simuliranog?) seksa), a što zbog Klausa Kinskog koji je, posle 40 godina rada na filmu, najverovatnije stekao armiju fanova. Međutim, smirivanje avangardnih strasti nije sprečilo reditelja da umetne neke od svojih zaštitnih znakova - počev od glumca Takeshija Wakamatsua  (perverznog osmeha) u (cameo) ulozi čuvara burdelja, preko senke koja ostaje na zidu, čak i kada njena vlasnica promeni mesto, vrata iza kojih se odjednom i niotkuda pojavljuje morska voda, pa sve do ukrpljene (tj. crvenim koncem zašivene) fotografije. I tu nadrealizmu nije kraj.

"As the fortune teller walks by Death, the day is breaking."

U sceni u kojoj se "O" priseća svog detinjstva, otac je drži za ruku i dovodi na čistinu, gde kredom po asfaltu isrctava pravougaonik i odlazi, ostavljajući je u njemu. Nakon toga nailazi patuljak koji kotrlja upaljeni obruč i slobodno prelazi granice "O"-inog "zatvora"... Kada Aisen (jedna od kurvi koja već deset godina živi u ubeđenju da je glumica) odigra svoju poslednju ulogu, ubijajući glavnog glumca (tj. svog klijenta), izvršava samoubistvo tako što se baca u reku, da bi isplivala na koncertnom klaviru koji je Sakuya (jedna od njenih "sestara") izmislila još kao devojčica i koji je svirao samo za njih... Naravno, ni ovde nije moguće staviti tačku uvrnutoj (ali ukroćenoj) strani filma.

Terayamin mise-en-scène pleni svojom bezobraznom lepotom, a prepoznatljiva fotografija Tatsua Suzukija (povremeno prošarana čudnim filterima) uspeva da je uhvati u punom sjaju (svaki kadar uslikan je besprekorno). Enterijer kuće razvrata sa kružnim prolazima i raznolikim spravicama za uživanje, crno-bela smena između odela i lepeze gospodina Stephena i fantastični kostimi u završnici priča su za sebe. Melanholična muzika Terayaminog stalnog saradnika, J.A. Seazera, savršeno se uklopila u tu skoro pa alternativno-istorijsku viziju Kine.


G-đica Illiers, koja je svoju karijeru započela soft-pornićem L'immorale (1980) sasvim solidno se snašla u ulozi stalno napućene "O", koja se tokom filma (ako sam dobro izbrojao) nasmešila samo dvaput (jer je jedino u tim trenucima mogla da zaboravi na strah od napuštanja). Kinski, kao matori lisac koji se iživljava nad par puta mlađom lepoticom, istovremeno izaziva strahopoštovanje i gađenje. Mladić koji se zaljubljuje u "O" je najverovatnije naturščik koji je svojih pet minuta slave iskoristio na najbolji mogući način. Tu je i japanski zabavljač i glumac Peter (koji se pojavljivao u Kurosawinom Ran i Matsumotovom Bara no Sōretsu) u ulozi Madame (jer malo travestije u ovakvim filmovima nikad nije na odmet)...

Budući da je snimljen u francusko-japanskoj koprodukciji, Les fruits de la passion objedinjuje evropsko i japansko, a takvu kombinaciju ne bi trebalo propustiti.

No comments:

Post a Comment