Iskoristio bih ovu priliku da zahvalim Mileni koja pre svih trpi moje priče i ispravlja gramatičke greške, prijateljima sa foruma i autorima blogova koje pratim, a zahvaljujući kojima sam proširio svoje filmofilske vidike, kao i svim (vernim i slučajnim) čitaocima NGboo Arta. :)
MASO JORB SKODARAP: ZA LIZALICU I DUŠU BI DAO
Sedeli smo u sobi od tridesetak kvadrata, on na otrcanoj fotelji od zelenog pliša prekrivenoj ljubičastom jambolijom, a ja na neudobnoj drvenoj stolici koju je osmislio neki slavni dizajner. Vrata su u odnosu na pod bila izdignuta oko petnaest santimetara i ofarbana u plavo, baš kao i široki trokrilni prozor, delimično sakriven kitnjastom bordo zavesom. Niz pomodrele zidove slivala se krv i nestajala u polukružnim šerpama bez dna. Sa grubo obrađenih greda koje su nosile izljuskani plafon visili su gajtani. Na njihovim krajevima neko je prišrafio upljuvane sijalice čija svetlost je otkrivala duboki ožiljak na čelu moga sagovornika.
Obojica smo nosili crninu – njegovoj košulji bili su istrgnuti rukavi, a na mojoj behu predugački i preuski. (Učinilo mi se da će mi svakog časa utrnuti nadlaktice.) Svoju prerano osedelu kosu vezao je u punđu nalik samurajima u feudalnom Japanu, a meni je poručio da pustim one riđe, kovrdžave vlasi, kako bih ga podsećao na rođenog brata. Znao sam da laže, ali mi njegove istine ne bi mnogo značile, budući da im je treća noga zakržljala, a oko su same sebi iskopale mistrijom.
“Zašto si me pozvao?” – upitah ga iznerviran. “Zar se nismo dogovorili da onaj poslednji susret ostane zaista poslednji? Mislio sam da nemamo više šta da kažemo jedan drugome.”
“I ja sam isto mislio, ali je iskrsnuo sedmi živopisni san.”
“Je l'? Da čujem...”
“Prvo mi obećaj da se nećeš smejati.”
“Taman posla! Vrlo dobro me poznaješ.”
“U redu, u redu... Ne moraš odmah da se duriš.”
“Dakle?”
“Počelo je ubistvom – ubila me je tvoja pakost.”
“Već mi se sviđa...”
“Hm... I meni bi se dopalo, da smrt nije bila iznenadna. Iskočio si ispred mene sa zarđalim srpom i u usporenom zamahu otkinuo mi glavu. Nakon toga, naredio si nekakvim ženturačama da mi je prišiju natrag i organizuju pogreb. Pozvale su radosne rođake i još radosnije poznanike, obukle ih u beletine i naručile srebrni kovčeg ukrašen safirima i obložen mekom, čipkastom posteljom. Jedino su četvoronogom i četvorookom dečaku sa cvikerima dale crveno odelce. Dva grmalja me podigoše i postaviše u onu kičastu kutijetinu, a onda namestiše težak poklopac. Dok su me nosili do rake, Sunce je toliko peklo da su se graške znoja na njihovim licima razmnožavale poput zečeva i potpuno potopile visoke, krute kragne. Narikače su tako grozno zavijale da mi je došlo da ustanem i stavim im koju novčanicu međ' sise, ne bi li umuknule. Svud unaokolo prostirali su se uredno podšišani travnjaci iznad kojih se lelujalo narandžasto nebo. Katran-Rode, čija krila zamenjivahu ljudske ruke, kljucale su plavičaste krastače, a povremeno bi posmatrale onu patetičnu sa'ranu. Odjednom, iz zalutalog oblaka izlete žuti, ostareli zmaj i prepade sve okupljene, te baciše sanduk i rastrčaše se kud koji. Monstrum ugrabi lešinu i stade da je guta halapljivo, kao da tri dana ništa nije jeo.
“Pokušaj da žvaćeš, biće ti ukusniji.” – posavetovaše ga sve žabe uglas, dok su im kljunovi večitih neprijatelja probijali kožu na leđima. Međutim, ovaj uopšte nije obraćao pažnju na njihovo kreketanje i zato mu peti zalogaj zastade u grlu.
“Ako ti je, budalo! Ne jedeš jagode, nego polučoveka i to ne bilo koga!” – likovao sam zadovoljno i u tom trenutku probudila me je gola sobarica.”
“Gola?”
“Jes', k'o puž golać! Čula je, jadnica, da se dernjam, pa nije stigla ni kućnu haljinu da obuče.”
“Svašta. Veću gomilu gluposti u životu nisam čuo! Misliš li ti nekad na druge ili si neizlečivi egoist?”
“Biće da je ovo drugo.”
“Ma nije moguće! Imaš li još nešto da dodaš?”
“Imam. Sve ovo što sam ti ispričao dogodilo se tačno u podne. Vreme je stajalo kao vojnik na straži, a ribice su umirale u zagađenom plićaku. Vražja mater se prisećala boljih dana, kada joj se sin vratio sa dugog puta i doneo prteni džak ispunjen gusenicama i slatkišima.”
Ustao sam revoltiran i brzim koracima izašao iz proklete prostorije. Čuo sam prigušeno cerekanje, ali je posle nekoliko minuta utihnulo. Pretpostavio sam da je prestao da diše, mada nisam ja te sreće...
PARADOKS BR. 9,99999: SUMNJIVI NESPORAZUM BEZ POTPISA
“Ne umeš ti da vrištiš.” – rekao joj je samouvereno. “Nestalo je sve ono što bi te uplašilo i zato nemoj uopšte da se trudiš. Uzaludno je!”
“E, moj Fuego*...” – plačljivim glasom prošaputa Weiß**.
“Molim?”
“Ništa, ništa... Pitam se kada ćeš prestati da me mučiš i nestati već jednom.”
“Zašto bih nestao? Lepo mi je i ovako. Sunce je proključalo i dobilo zdravo rumenilo, Mesec se ohladio i sline mu postale ledenice, a mačke zavijaju po vasceli dan, dok im brkovi ne osede. Drveće se osušilo i poplavelo, trava požutela od zavisti, a reke se izlile u Đavoljoj Dolini, pa Satančići više nemaju gde da pišaju. Milina!”
“A šta se dogodilo sa stubovima?” – uputila mu je još jedan tugaljiv pogled.
“Odlično pitanje! Ali ti neću dati odgovor. Odvešću te u Zemlju Našeg Prokletstva i pokazati na licu mesta njihovu uzvišenu transformaciju.”
Za tren oka raširio je crna krila ojačana čeličnim nosačima perja, obuhvatio ju je oko struka i poleteo sa tog čemernog mesta u pravcu Goruće Zvezde. Tokom kratkotrajnog krstarenja po sumpornom vazduhu videla je svet o kome joj niko nikada nije pripovedao. Crvenokose sirene sekle su meso sa sopstvenih repova i gutale ga u suzama. Slučajne prolaznike (vratova toliko visokih da bi im i žirafe pozavidele) pratili su kojotoliki psi lutalice čija se dlaka boje smeđeg šećera jedva pomerala, jer su se vetrovi umorili na zapadu. Posmatrajući poludevojke-poluribe kako se muče, oni NeLjudi bi se počešali po bradi i podigli obrve, ali bi im se nosevi ubrzo ponovo našli u usahlim oblacima. Nosili su sive kapute do zemlje i čarobne štapiće koji su se završavali neonskim petokrakama.
Malo dalje odatle Meduzine kćeri igrale su kolo koje je predvodio Persejev duh, glavom i srebrnim štitom, a na fruli ih je pratio mladi satir, koga su obogaljili Artemidini lovci. (Učinilo im se da je jelen.) Svirao je poput virtuoza, a igrači su lebdeli u ritmu iznad orošenog tla. Iza žbuna koji je rađao plodove slične kupinama čučao je besni ćosavi pesnik i masturbirao. Oko njega su skakutali neprodani primerci zbirki poema. Od njegovog semena cvetale su mrtve i sklupčane kišne gliste kojima su se hranili golemi mravi siromasi. (Bogatstvo su prokockali u čestim oplakadama sa lenjim, prepredenim cvrčcima.) Žedne fontane, u čijim koritima se komešalo suvo lišće i sanjarile gusenice sa viškom holesterola, podsetile su je na zapuštene samostane nedaleko od Aleje Paradajza.
Kada su stigli na PredKonačno Odredište, spustio ju je lagano, pošto je znao da ima osetljive tabane.
“Vidiš li da možeš da budeš nežan, ako hoćeš?” – kiselo se osmehnula i levo oko joj zasija.
“Nadam se da si uživala u ovom izlivu nežnosti, jer se neće ponoviti.”
“Mogla sam da pretpostavim.” – usne joj se ponovo iskriviše nadole.
“Mogla si, a sada umukni i prati me.”
Ućutavši po zapovesti, išla je za njim pognute glave sve do Večne Kolonade čiji kraj je skrivala tek probuđena izmaglica. Na staklenim kockastim kapitelima počivao je masivni betonski arhitrav ukrašen tankim drvenim pločama. Svaki treći stub nije imao bazis, niti donju polovinu. Gornji deo pridržavali su identični starci krhkim rukama oslikanim nerazumljivim znacima. Ogoljena rebra kljucali su im čupavi vrapci.
“Eto...” – pokazivao je kažiprstom na propalu zaostavštinu drčnih predaka. “Dođe mi da zaplačem.”
Po prvi put osetila je da govori istinu. Dva zelenkasta mlaza slane tečnosti slivala su mu se niz obraze koje nijednom nije poljubila. Priđoše im osedlani matori hrtovi u pratnji paževa iskopanih očiju koji paru pomogoše da se popne na zveri. Dugim i sporim koracima otpratiše ih do magle... (I da ne bude zabune, živeli su srećno, ali bez dece, pošto bi se đubrad izbezobrazila i ostavila ih da trunu zauvek.)
----------
*Vatra
**Bela
