Alegorična fantazija Comment Wang-Fo fut sauvé (Kako je Vang-Fo spasen, 1987) i fantazmagorična misterija La prisonnière (Zatvorenica, 1988) nastale su na zalasku rediteljske karijere briljantnog Renéa Lalouxa (1929-2004). Uprkos dužini, tj. kratkoći trajanja, mogu se posmatrati kao ravnopravne sa dugometražnim ostvarenjima ovog francuskog maga, ne samo u pogledu stila, već i sadržajnosti.
Prva minijatura predstavlja adaptaciju istoimene pripovetke, inspirisane srednjovekovnom kineskom legendom, iz zbirke Nouvelles orientales (Orijentalne priče) belgijske književnice Marguerite Yourcenar. Govori o ambivalentnosti vrhunske umetnosti, odnosno o njenoj moći kao dvoseklom maču, usredsređujući se na ćutljivog i ostarelog slikara, čija dela kod svih posmatrača, čak i cara, izazivaju potrebu za nipodaštavanjem stvarnosti. Postavlja pitanje da li je stvaralac (Wang-Fo) spasitelj ili anđeo smrti, ali ne pruža jasan odgovor, već samo argumente u korist obeju opcija. Pod Lalouxovom dirigentskom palicom, orkestar korejskih animatora izvodi niz opčinjavajućih vizuelnih kompozicija, koje na petnaest minuta postaju eksapističko utočište. Umirujuća muzika u potpunoj je harmoniji sa elegantnim pokretima likova i pozadinama nalik najprefinjenijim gong-bi akvarelima.
Zajedno sa dvoje blizanaca (siročadi?), koji beže od Rata i Smrti, La prisonnière nas odvodi u utvrđeni grad čiji su stanovnici (sveštenici?) postali Čuvari Tišine, smatrajući Buku simbolom Haosa. Odmah po njihovom (i našem) dolasku susrećemo se sa kompleksnim slikovnim zagonetkama, a sa zaključkom da "Red ne može uvek da odnese pobedu" potraga za njihovim rešenjima se ne završava, već nastavlja u nedogled. I sve se odigrava kao u nekom snu - sneg iznenada počinje da pada, a docnije iz utrobe nasukanog kita izlazi grupa obnaženih lepotica. Kao osnova za ovu oniričnu i kontemplativnu slagalicu poslužio je strip Equinoxe (Ravnodnevnica) Philippea Caze, koga Laloux angažuje kao ko-reditelja. Uz bizaran crtež, koji podseća na rad Rolanda Topora za Divlju planetu (La Planète sauvage, 1973), i eterični skor Gabriela Yareda postignuta je hipnotišuća atmosfera.
Zajedno sa dvoje blizanaca (siročadi?), koji beže od Rata i Smrti, La prisonnière nas odvodi u utvrđeni grad čiji su stanovnici (sveštenici?) postali Čuvari Tišine, smatrajući Buku simbolom Haosa. Odmah po njihovom (i našem) dolasku susrećemo se sa kompleksnim slikovnim zagonetkama, a sa zaključkom da "Red ne može uvek da odnese pobedu" potraga za njihovim rešenjima se ne završava, već nastavlja u nedogled. I sve se odigrava kao u nekom snu - sneg iznenada počinje da pada, a docnije iz utrobe nasukanog kita izlazi grupa obnaženih lepotica. Kao osnova za ovu oniričnu i kontemplativnu slagalicu poslužio je strip Equinoxe (Ravnodnevnica) Philippea Caze, koga Laloux angažuje kao ko-reditelja. Uz bizaran crtež, koji podseća na rad Rolanda Topora za Divlju planetu (La Planète sauvage, 1973), i eterični skor Gabriela Yareda postignuta je hipnotišuća atmosfera.
No comments:
Post a Comment