Možda je u pitanju varka, ali ovaj kratkometražni film nije ni plav, niti zelen (kao što je haljinica dečaka koji veselo skakuće po napuštenom industrijskom kompleksu), već nekako crven, i možda pomalo žut (poput rukavica, odnosno dokolenica koje spomenuti mališan nosi). Obavijajući nekoherentne slike statičkim šumom, plačom novorođenčeta, jezivim smehom i neprijatnim brundanjem, Lynch stvara košmar duboko uznemirujuće atmosfere, u kome se ne zna ko/šta sanja, a ko/šta je odsanjan/o. Svojim pojavljivanjem na kraju, reditelj ne nudi odgovor, već postavlja novo pitanje (ili dva): Otkud i zašto je on tu? Slično većini eksperimenata koje je digitalnom kamerom snimio poslednjih godina, Blue Green deluje kao skica ili komad nekog obimnijeg projekta, ali i u takvom obliku predstavlja izazov za gledaoca.
No comments:
Post a Comment