17 Sep 2011

Paradoks br. 14: Kao posna prasetina

    Kada je ustala iz mrtvih, krila su joj već bila otpala i nije se sećala svoga imena. “Mora da je prošlo više od četrdeset dana…” – pomislila je u sebi, sedeći na vlažnoj zemlji pored otvorene rake. Začudila se što je njen grob izdvojen od ostalih i što su se nad njim nadvile slabašne grane olinjalog drveta. Pokušala je da se pridigne, ali je noge izdadoše. Puzeći poput nejakog deteta, dokopala se obližnjeg travnjaka i legla je na mirisnu zelenu postelju, zagledavši se u narandžasto nebo. Tamnožuti oblaci igrali su se rata, nemilosrdno probadajući jedni druge. Prohladni povetarac milovao joj je baršunastu kožu i šaputao pesmu koju su recitovali beli labudovi:

“Seni su nestale
u sobi bez prozora,
jagnje se rodilo
u jazbini lavova.
Ucveljeni malj
Slomiće dan.”

    Reči su joj zvučale pogrešno, ali nije znala zašto. Spustila je šake na stomak i zaspala. Usnila je dva krupna gavrana koje je dojila dok su joj tri sićušne vile upletale bršljen u kosu. Prišao joj je koščati mladić kome su četiri zlatne strele probijale grudi i pružio joj u crveno ofarbano jaje, rekavši:
    “Juče sam posetio zaboravljenog prijatelja. Kratkim nožem prerezao je sopstveni grkljan, a sto puta sam ga upozorio da to ne čini. U podne, vratio sam se kući i u kadi zatekao leš starijeg brata – iz nabrekle rupice na njegovim rukama izlazile su sitne, crne bube nalik krpeljima. Učinilo mi se da njihove okrutne nožice golicaju i mene. Iznenadan prasak najavio je otapanje zidova – ostalo je samo nekoliko komada velikog ogledala. Na prostranom proplanku čekali su me nasmejani konjanici koji odapeše lukove čim su me ugledali.
    Potom sam dugo lutao obližnjom šumom i naišao na obezglavljenog drvoseču. Nosio je lanenu košulju. Sa bora koga nije stigao da poseče visile su sklupčane zmije, probodene zarđalim viljuškama. Znao sam da je izlaz vrlo blizu. Izbrojao sam trideset i jedan korak unazad i iza mojih leđa stvorila su se vrata. Ušao sam ne razmišljajući o posledicama i, vođen tragovima majušnih stopala, došao sam tebi… Evo, uzmi ovo i pojedi.”
    “Nije otrovno?”
    “Ne boj se, kokoška koja ga je snela nikad se nije ispilila.”
    “Ali ja ne volim žumanac.”
    “Ništa zato. Tebi će onda pripasti belanac, a ja ću jezgro.”
   “Važi.” – odvojivši gladne ptice od istrošenih dojki, uzela je ono krvavo jaje, u nameri da ga oljušti i podeli sa neznancem.
    Probudio ju je šum vode i krik sijamskih blizanaca. Sišavši do reke, uzela je dečačiće u naručje i obojicu poljubila u čelo. Plač je odmah prestao. Prišla je dugačkom stolu, postavljenom na kamenitoj obali i, položivši bebe u kolevku pokraj klupe, uzela je parče prasetine iz ovalnog tanjira. Bila je gladna, ali je meso mirisalo na ribu. Gutala je halapljivo, iako je imalo gorak ukus.
    “Žvaći, zagrcnućeš se!” – opomenu je hrapav muški glas. Preko puta nje sedeo je suvonjavi starac. “Ostavi i meni malo. Cele noći sam putovao i prijalo bi mi da prezalogajim nešto.”
    “Izvolte.” – promrmljala je punim ustima.
    “Hvala… Nego, imaš li bar kap mleka u tim sisama, ili si sve dala drčnim ptičurinama?” – u njegovom štrbom kezu prepoznala je momče iz sna.
    “Ti!” – uskliknula je. “Opet hoćeš da me pređeš!”
    “Teško. Lukavstvo mi je izvetrelo s godinama.”
    “Ako tako kažeš… A otkud si se stvorio?”
    “Odasvud… Jesi li čula kako lepo cvile?”
    “Ko?”
    “Kako “ko”? Pa naša deca!”
   “Njihovo cviljenje je najlepša muzika koju sam ikad čula. Je l’ to hoćeš da kažem?”
    “Recimo. To što ćeš ti reći ući će mi na levo, a izleteti na desno uvo.”
   Htela je da prekine razgovor i zato je zaćutala. Naborano lice Morfejevog pastorka lagano je bledelo. Zakrvavljene i buljave oči gubile su sjaj. Nedaleko odatle, u podnožju planine Matornice, grupa divljaka u sivim odelima uhvatila je divovskog guštera i zakucala mu debeli jezik za oštre stene. Jadna životinja nije ni pokušala da se oslobodi klinova…

No comments:

Post a Comment