Posle kiše, deca se (ne) igraju

    Dok je posmatrao kako u pretesnu raku spuštaju crni kovčeg sa njegovim lešom, osetio je da mu se usne razvlače u širok osmeh, a zenice cakle od radosti. Držao je mirišljavi grumen zemlje u šaci i došlo mu je da ga proguta ili zavrljači nekom od prisutnih u lice, ali je uspeo da se obuzda, ne želeći da se obruka na sopstvenoj sahrani.
    Kada su ravnodušni gosti počeli da se razilaze, čuo se lavež razjarenih pasa u daljini. Na grani ogoljenog i mršavog drveta graktao je veliki gavran čije perje je imalo plavičast odsjaj. Žuta, ofucana mačka sedela je na velikom panju, zevajući i povremeno oblizujući levu šapu. Činilo se da nije zainteresovana za pticu, iako je delovala kao da danima nije omrsila brk. Hteo je da je povede kući i dobro napoji i nahrani, ali se setio da je alergičan na skoro sve što hoda četvoronoške. Prišao mu je jedan gojazni rođak, koga dugo nije video i rekao mu:
    “Glavu gore, dečače, tvoj život tek sada dobija smisao!”
    “Da… hvala.” – procedio je tužno kroz zube, kao da mu ovaj izjavljuje saučešće.
    Debeljko ga je odmerio dugim prezrivim pogledom, a potom se pridružio ostalima koji su uveliko ulazili u ostarele i izljuskane automobile. Vladislav je opet bio sam i bilo mu je drago zbog toga. Odlučio je da se prošeta i pritom razmisli o novoj, ko zna kojoj smrti. Obližnji park je bio savršen za meditiranje, jer u njemu skoro nikada nije bilo prolaznika. Pokušavajući da razreši misteriju slabe posećenosti, došao je do zaključka da se ljudi verovatno plaše blizine groblja, žutih stabala glatke kore i ljubičastog lišća koje niti vene, niti opada.
    Trebalo mu je svega nekoliko minuta da stigne na to mesto svilene tišine. Po dolasku je spazio zgradu nalik nedavno srušenom muzeju i iznenadio se koliko su je brzo završili. Projektovao ju je poznati arhitekt sumnjivog morala i sa još dubioznijim saradnicima. Bila je prizemna i sva u staklu, a na izloge su njeni vlasnici navukli teške zavese boje trule višnje. Sa ulaznih, širom otvorenih vrata isijavala je plavičasta svetlost u pratnji zavodljivog ženskog kikota.
    Obično nije dozvoljavao radoznalosti da ga vodi, ali ga je kučka sada nadjačala i već u sledećem trenutku stajao je u dovratku, pomalo zbunjen prizorom koji mu se ukazao. Središte ogromne prostorije, podeljene mermernim stubovima, zauzimao je kavez zarđalih rešetaka unutar koga je preživao ogroman zlatan bik. Triput uvijene rogove i muda otekla do poda krasili su blistavi safiri. Čuvala su ga dva sveštenika u belim odorama i izgledalo je kao da su pod dejstvom nekakvih opijata, pošto su neprestano klimali tintarama gore-dole. U uglovima su, na udobnim naslonjačama, sedeli sredovečni muškarci, koje je odmah prepoznao, jer su se stalno pojavljivali na televiziji da bi držali duge govore ispunjene slatkim lažima. Oko njih su zavodljivo igrale obnažene silikonske lepotice, čija plastificirana koža nije imala nijedan mladež, a kamoli neki ozbiljniji beleg. I niko nije obraćao pažnju na njega. Poželeo je da lipšu, svi do poslednjeg, i u tom trenutku vreme oko njega stade. Odjednom, glave i udovi orgijaša odvojiše se od tela i obrušiše jedni na druge, sve dok od njih ne ostade crvena kaša.
    “Četir’ konja za jednoga!” – dreknu ciganin koji je izlazio iz susedne ulice i Vladislav se trgnu. Videvši prodavca u dronjavoj odeći i njegove nejake životinje, beše mu žao, te mu ponudi novac koji je poispadao iz dubokih džepova osakaćenih elitista.

    “Njima više nije potreban. Uzmi sve i nosi… I daj nešto tim jadnim konjima da jedu, pocrkaće od gladi.”

    Bez ustručavanja ovaj prihvati ponudu i, pokupivši novčanice rasute po podu, otide presrećan lako stečenim bogatstvom.

    “E, sad mogu ponovo da umrem!” – uskliknuo je mladić zadovoljno, a onda uzviknuo na sav glas iako je znao da ga niko neće čuti: “Od blata ćete da me pravite, ali je blato još dosadnije od mene!”
    Izvukao je očevu britvu iz otrcanog novčanika i po prvi put prerezao sebi vrat. Četrdeset dana kasnije, našla su ga deca na igralištu u južnom delu grada. Ležao je go u bari koja se zadržala posle kiše. Kroz ispucalu kožu na leđima nazirala su se čađava pera. Žabe su masovno napuštale reku, krekećući tužno, a polarni medvedi su se topili od sreće. Bezuba starica pokušavala je da sažvaće dinstanu krmenadlu, njena nevidljiva sestra heklala je stolnjak za njihov sto trinaesti rođendan, a tri novorođenčeta rodila su se sa zubima, sama otkinuvši pupčane vrpce i prste nervoznoj babici…