Na izbledelom, keramičkom tanjiru, u koji je zurio već desetak minuta, hladio se nedavno podgrejan pasulj. Dok su se isparavala braonkasta zrna, koja su ga sve više podsećala na kratke i debele crve, setio se da je prethodne noći sanjao jednu svoju rođaku. Sreo ju je na ulici, ispred apoteke. Ponudila mu je nešto malo novca i mlečnu čokoladu, koje je posle kratkog ubeđivanja prihvatio. Osećao se neprijatno zbog toga, iako je sve bilo samo san.
Odjednom, miris konjske balege stade da ispunjava njegovu skromno opremljenu garsonjeru. Ustao je i prišao otvorenom prozoru, sa koga je uočio zaprežna kola prenatrpana svakojakom gvožđurijom i omanju plavu mazgu koja se jedva držala na tanušnim nogama. Kao što bi i svaka druga životinja učinila, olakšala se na trotoaru gde su je gazde ostavile. Poželeo je da iskoči na ulicu i oslobodi jadno stvorenje muka, ali je zaključio da to baš i nije najpametnija ideja. Zašto – ni sam nije mogao da ustanovi.
Zatvorivši oba prozorska krila, otišao je u kupatilo. Nagnuo se iznad klozetske šolje, pošto mu se učinilo da će se ispovraćati, ali je verovatnoća da iz sebe izbaci hranu bila jednaka nuli, budući da celog dana ništa nije jeo. Od silnog naprezanja popucali su mu kapilari na čelu i pojavila se tamnocrvena fleka čiji je oblik podsećao na horizontalno postavljeno raspeće. Pogledao se u ogledalo i kiselo se osmehnuo. Potom je skinuo svu odeću sa sebe, osim pamučne majice na bratele, i legao u orošenu kadu, sklupčavši se koliko mu je to prostor dozvoljavao. Zaspao je odmah.
Dva-tri sata kasnije probudilo ga je promuklo zvono. Pridigao se lagano, pošto mu se nikud nije žurilo, ne obraćajući pažnju na iritirajuću zvonjavu neočekivanog i upornog posetioca. Navukao je pantalone i uputio se ka ulazu. Provirio je kroz špijunku i ugledao onižeg dekicu u pratnji velikog, sivog kučeta, neobično građenog za pasji soj. “Opet!” – uzviknuo je u sebi i otvorio vrata.
“Ti si meni, dečače, obećao isceljenje!” – viknuo je uglađeni dekica koliko god su mu dozvoljavale istrošene glasne žice. “Prošlo je četrdeset dana, a ja i dalje ne vidim ni belu mačku!”
Mladić je ćutao. Znao je da ovaj nije ispoštovao dogovor i da se vratio starim navikama (odnosno mladim, nevinim telašcima), zbog čega je posle nedelju dana od poslednje seanse ponovo izgubio vid. Uprkos tome, sažalio se na matorog perverznjaka (kome ionako nije mnogo ostalo od života) i, pružajući ruku k njemu, još jednom ga je izlečio, a starkelja ga pljunu u lice i ode. Vrativši se nazad, umio se iznad sudopere, podigao onaj bedni ručak sa stola i prosuo ga u kantu za otpatke. Veliki zidni sat, koji je nasledio od oca, stao je tačno u dvanaest, a da on to nije ni primetio. Opružio se po grubom itisonu koji je prekrivao pod u čitavom stanu i prizvao krupne, crvene mrave iz rupe na obližnjem zidu.
Bio je petak... ili nedelja? Uostalom, nije ni važno. Zadnje vreme je već došlo.
Odjednom, miris konjske balege stade da ispunjava njegovu skromno opremljenu garsonjeru. Ustao je i prišao otvorenom prozoru, sa koga je uočio zaprežna kola prenatrpana svakojakom gvožđurijom i omanju plavu mazgu koja se jedva držala na tanušnim nogama. Kao što bi i svaka druga životinja učinila, olakšala se na trotoaru gde su je gazde ostavile. Poželeo je da iskoči na ulicu i oslobodi jadno stvorenje muka, ali je zaključio da to baš i nije najpametnija ideja. Zašto – ni sam nije mogao da ustanovi.
Zatvorivši oba prozorska krila, otišao je u kupatilo. Nagnuo se iznad klozetske šolje, pošto mu se učinilo da će se ispovraćati, ali je verovatnoća da iz sebe izbaci hranu bila jednaka nuli, budući da celog dana ništa nije jeo. Od silnog naprezanja popucali su mu kapilari na čelu i pojavila se tamnocrvena fleka čiji je oblik podsećao na horizontalno postavljeno raspeće. Pogledao se u ogledalo i kiselo se osmehnuo. Potom je skinuo svu odeću sa sebe, osim pamučne majice na bratele, i legao u orošenu kadu, sklupčavši se koliko mu je to prostor dozvoljavao. Zaspao je odmah.
Dva-tri sata kasnije probudilo ga je promuklo zvono. Pridigao se lagano, pošto mu se nikud nije žurilo, ne obraćajući pažnju na iritirajuću zvonjavu neočekivanog i upornog posetioca. Navukao je pantalone i uputio se ka ulazu. Provirio je kroz špijunku i ugledao onižeg dekicu u pratnji velikog, sivog kučeta, neobično građenog za pasji soj. “Opet!” – uzviknuo je u sebi i otvorio vrata.
“Ti si meni, dečače, obećao isceljenje!” – viknuo je uglađeni dekica koliko god su mu dozvoljavale istrošene glasne žice. “Prošlo je četrdeset dana, a ja i dalje ne vidim ni belu mačku!”
Mladić je ćutao. Znao je da ovaj nije ispoštovao dogovor i da se vratio starim navikama (odnosno mladim, nevinim telašcima), zbog čega je posle nedelju dana od poslednje seanse ponovo izgubio vid. Uprkos tome, sažalio se na matorog perverznjaka (kome ionako nije mnogo ostalo od života) i, pružajući ruku k njemu, još jednom ga je izlečio, a starkelja ga pljunu u lice i ode. Vrativši se nazad, umio se iznad sudopere, podigao onaj bedni ručak sa stola i prosuo ga u kantu za otpatke. Veliki zidni sat, koji je nasledio od oca, stao je tačno u dvanaest, a da on to nije ni primetio. Opružio se po grubom itisonu koji je prekrivao pod u čitavom stanu i prizvao krupne, crvene mrave iz rupe na obližnjem zidu.
Bio je petak... ili nedelja? Uostalom, nije ni važno. Zadnje vreme je već došlo.
No comments:
Post a Comment