PARADOKS BR. 10: X+Y=Z
Svaki put kada umrem, ja namestim širok osmeh i slušam kreket zlatnookih asfalt-žaba. Oljušteno sunce pljune mi pod prozor, a opale latice makova upije ispucala zemlja. Zelene reke menjaju svoj tok i sluđene ribe izlaze na suvo, da šetaju dok im olinjale krljušti ne procvetaju. Crne mačke se podsmevaju ovim glupačama, jer znaju da ih pijane ptice neće primiti u svoje društvo. Mršavo drveće leluja se na zaludnom povetarcu i povremeno skida kapu slučajnim prolaznicima u crnini. U poljima istrulelih kukuruza rađaju se deca sa krunicama od glogovog pruća. Iz najsočnijih jabuka beže debeli crvi, iskašljavajući zeleni med, gorak kao pelin. Lopta Usamljenog Dečaka razbija Veliki Prozor i pogađa staro, bakarno zvono. Tri identične riđokose devojčice ribaju uglačani granitni pod – kolena im krvare, ali one ne umeju da plaču. Uprkos pospanosti, širom otvaram oči. Pojeo bih novi dan, ali jutro miriše na buđ. Gde god da zaspim, mesečeva igra neće prestati...
No comments:
Post a Comment