Stari, zeleni autobus bio je skoro prazan. Tri tamnoputa majmuna u kariranim odelima sedela su na mestima rezervisanim za trudnice, pričajući nerazumljivim jezikom. Jedan dvoglavi petao zauzeo je sedište u zadnjem delu vozila, noseći tablu sa natpisom “Neo-avangardist.” Iza vozača baburastog, pocrvenelog nosa stajala je mršava crnka bez pola desne ruke, držeći neupaljenu cigaretu između tankih, jedva vidljivih usana.
Pošto ga je ova neobična družina zbunila, odlučio je da se smesti negde u sredini, ne bi li se od svih podjednako distancirao. Kada su, zatvarajući se, vrata zašištala, a truckanje otpočelo, pogledao je u plafon – čitavu površinu prekrivale su (trapavo naslikane) iskežene slonovske tintare. Učinilo mu se da će svakog časa oživeti i hipnotisati ga žutim očima ili zaraziti jezivim osmesima.
“Imaš li vatre?” – dobaci mu ona prakljača.
“Mislim da je pušenje ovde zabranjeno.”
“Pih! Pa šta ako jeste? Neće mi biti ni prvi ni poslednji put da kršim glupo pravilo.”
Pretvarao se da je ne čuje jer nije želeo da se razgovor nastavi. Ona je nešto opsovala, a potom se spontano istopila, na radost trojice primata, koji polizaše kašaste ostatke sa poda.
Sišao je nakon pet-šest stanica, ispred ružne, u sivo okrečene kućerine koja je pripadala opštinskom činovniku i njegovoj ljubavnici kokošje pameti. Osvrnuo se da proveri da li je još neki putnik izašao i spazio živinče koje je sada krasila naizgled preteća poruka:
“Dolazi nam Satan-Suton.”
Pretpostavio je da će ga pernati čudak pratiti, te mu je odmah prišao i otkinuo obe glave. Međutim, u tren oka izrastoše nove, sa plavim krestama i svetlucavim kljunovima.
“Baš si mi naivan. Ali hvala ti za osveženje.”
“Nema na čemu. I drugi put.”
“Zovem se Jakov. Piliće su mi pojele lisice. Od tada putujem sam, ali stalno nailazim na ljude kao što si ti.”
“Drago mi je. Ja sam svoje ime zaboravio, tako da me možeš zvati kako god hoćeš.”
“Dobro. Nek bude onda Jovan.”
Pružajući ruku u znak odobravanja, mladić se obradova poznanstvu sa misterioznim Jakovom. Ponudio je da ga časti pićem, a ovaj je prihvatio. Svratili su u obližnju kafanu, gde ih je dočekala debela i sisata gazdarica sa porculanskom maskom koja joj je skrivala levu polovinu lica. Preporučila im je rakiju od brusnice i obojica se složiše da probaju. Piće je imalo sladunjav ukus i vrlo malo alkohola, pa se brzo opiše i zaspaše za stolom prekrivenim ručno izvezenim stolnjakom. Dobroćudna vlasnica nije imala srca da ih budi, a obojica usniše isti san.
Pošto ga je ova neobična družina zbunila, odlučio je da se smesti negde u sredini, ne bi li se od svih podjednako distancirao. Kada su, zatvarajući se, vrata zašištala, a truckanje otpočelo, pogledao je u plafon – čitavu površinu prekrivale su (trapavo naslikane) iskežene slonovske tintare. Učinilo mu se da će svakog časa oživeti i hipnotisati ga žutim očima ili zaraziti jezivim osmesima.
“Imaš li vatre?” – dobaci mu ona prakljača.
“Mislim da je pušenje ovde zabranjeno.”
“Pih! Pa šta ako jeste? Neće mi biti ni prvi ni poslednji put da kršim glupo pravilo.”
Pretvarao se da je ne čuje jer nije želeo da se razgovor nastavi. Ona je nešto opsovala, a potom se spontano istopila, na radost trojice primata, koji polizaše kašaste ostatke sa poda.
Sišao je nakon pet-šest stanica, ispred ružne, u sivo okrečene kućerine koja je pripadala opštinskom činovniku i njegovoj ljubavnici kokošje pameti. Osvrnuo se da proveri da li je još neki putnik izašao i spazio živinče koje je sada krasila naizgled preteća poruka:
“Dolazi nam Satan-Suton.”
Pretpostavio je da će ga pernati čudak pratiti, te mu je odmah prišao i otkinuo obe glave. Međutim, u tren oka izrastoše nove, sa plavim krestama i svetlucavim kljunovima.
“Baš si mi naivan. Ali hvala ti za osveženje.”
“Nema na čemu. I drugi put.”
“Zovem se Jakov. Piliće su mi pojele lisice. Od tada putujem sam, ali stalno nailazim na ljude kao što si ti.”
“Drago mi je. Ja sam svoje ime zaboravio, tako da me možeš zvati kako god hoćeš.”
“Dobro. Nek bude onda Jovan.”
Pružajući ruku u znak odobravanja, mladić se obradova poznanstvu sa misterioznim Jakovom. Ponudio je da ga časti pićem, a ovaj je prihvatio. Svratili su u obližnju kafanu, gde ih je dočekala debela i sisata gazdarica sa porculanskom maskom koja joj je skrivala levu polovinu lica. Preporučila im je rakiju od brusnice i obojica se složiše da probaju. Piće je imalo sladunjav ukus i vrlo malo alkohola, pa se brzo opiše i zaspaše za stolom prekrivenim ručno izvezenim stolnjakom. Dobroćudna vlasnica nije imala srca da ih budi, a obojica usniše isti san.
***
Ispred zida od braon cigli igrala su se čupava deca. Najstarija među njima, riđa i pegava devojčica, nadgledala ih je sa bele i uglačane mermerne kocke, grizući poveliki struk praziluka i povremeno sopstvene nokte. Sa njene poderane haljinice visilo je nekoliko privezaka u obliku prasića. Oko rogljastog postolja mlađane ali silne nevaljalice vrtele su se biserne perle različitih prečnika. Čim bi se zaustavile, klinci su vrištali i bacali se na zemlju poput omađijanih.
Nedaleko odatle džinovske muve zavalile su se u udobne fotelje, heklajući mrežu za lov na crvene miševe koji su ih neprestano obletali i cijukali Odu radosti. Kolevke sa njihovim jajima ljuljale su mehaničke gusenice. Nebo je bilo narandžasto, a u vazduhu se osećao miris zapaljenog drveta. Odjednom, sve je postalo crno. Čulo se meketanje jarića...
Nedaleko odatle džinovske muve zavalile su se u udobne fotelje, heklajući mrežu za lov na crvene miševe koji su ih neprestano obletali i cijukali Odu radosti. Kolevke sa njihovim jajima ljuljale su mehaničke gusenice. Nebo je bilo narandžasto, a u vazduhu se osećao miris zapaljenog drveta. Odjednom, sve je postalo crno. Čulo se meketanje jarića...
***
U cik prevrtljive zore ležali su na travnjaku okruženom narogušenim betonskim zgradurinama bez prozora. Pretpostavili su da ih je izneo osedeli konobar, grmalj debelih prstiju i spojenih obrva. Ustali su mamurni ali razdragani i oteturali se do najbližih vrata. Dok ih je otvarao, Jovanu se ukazala ćelava i krilata lepotica sa četvrtastom rupom na stomaku, koja ga je prizivala k sebi.
“Hoćemo li?” – upita ga novi prijatelj.
“Strpi se... Zar ne vidiš da uživam?”
“Ma, šta će ti te halucinacije, unutra ih ima na pretek.”
“A otkud znaš?”
Na ovo pitanje, petao mu samo mangupski namignu.
Prošli su kroz dugačak hodnik ispresecan zastorima od pliša i obložen kitnjastim keramičkim pločicama, da bi se na kraju zaustavili u prostranoj sobi šarenih zidova, iz koje se silazilo u podrum. Tamo ih obljubiše zubate crv-devojke i iščupaše im teška, skamenjena srca.
“Hoćemo li?” – upita ga novi prijatelj.
“Strpi se... Zar ne vidiš da uživam?”
“Ma, šta će ti te halucinacije, unutra ih ima na pretek.”
“A otkud znaš?”
Na ovo pitanje, petao mu samo mangupski namignu.
Prošli su kroz dugačak hodnik ispresecan zastorima od pliša i obložen kitnjastim keramičkim pločicama, da bi se na kraju zaustavili u prostranoj sobi šarenih zidova, iz koje se silazilo u podrum. Tamo ih obljubiše zubate crv-devojke i iščupaše im teška, skamenjena srca.
No comments:
Post a Comment