Probudi se...

Nakon malo duže pauze, a uz pomoć trenutnog nadahnuća, završih još jednu priču.

PROBUDI SE (I UBIJ SE), SUNCE!

    “Izgubili su se u magli.” – rekla im je čim se vratila nakon nekoliko sedmica, tokom kojih niko nije znao ko joj prosipa vodu, a kome se osmehuje u obraz. Nosila je istu ljubičastu haljinu i bila je bosa, a stopala sva u ogrebotinama. Duga, kao katran crna kosa mirisala je na tamjan i jagode. Dok su je, zbunjeni njenom iznenadnom pojavom, vređali tišinom, prišla je velikom ogledalu sa širokim ramom u duborezu i šapnula:
    “Još uvek su tu.”
    Od najlepših suza vlažne oči osedele joj mati bile su prvo što je sledećeg jutra ugledala. Bol je prestala, rane nestale, a oni stranci, koji su je prethodnog dana dočekali, spavali su na nekom drugom mestu, vezanom debelim i masnim konopcima ozlojeđene svetlosti.
    “Majko, ko su oni ljudi?”
    “Koji ljudi, Tugo?”
    “Imaju modre i duge prste… Možda baš zato čujem zvuk klavira. Sviraju i sviraju i sviraju… Prizivaju Ludu Večnost, a ne znaju da je ona odavno ogluvela. Samo do mene dopire ta slepa i mutna melodija, sa oreolom od trnja. Zavodi me kučka i onda ne znam ni ko sam… Ima li leka ovoj pustoj slabosti?”
    Ne znajući kako da joj odgovori, ustala je sa stolice i ostavila je samu u sobi koju je ispunjavao crvenkasti vazduh, zaražen iskonskim, neizlečivim virusom. Tugu su morila lica sa zašivenim ustima koja je nekad videla i vrisak poludele devojčice koji je onomad čula. Poželela je da nestane, jer samo tako bi bila sigurna da je postala pre dvadeset i nešto godina. Volela je sedam puta, a osmi put su je na silu odveli od njega. Nije mu se sećala imena, a on je u džepu svog sivog kaputa i dalje čuvao njenu izgužvanu sliku. Pokušala je da se pridigne, samo što nije mogla da se odupre Pospanosti. A jastuk je bio mek kao pogača kakvu je samo baba Dostana umela da umesi.

***

    “Ni dva, ni tri, ni pet!” – vikao je iz sveg glasa, kao nikada ranije. “Bilo im je potrebno samo jedno spasenje, a ni pola nismo umeli da im pružimo. Umesto toga, oduzeli smo im besmrtnost, a njihovo sveto meso bacili onim izrodima!”
    Pošto ga je bes napustio (a uvek ga je napuštao brže od njegove volje), nastavio je da ukucava eksere u poklopac kutije koja je prethodno bila napunjena krljuštima njihovih gordih uspomena. Svaka uspomena beše zalepljena za dno oblutka, ne bi li se otela i prepustila zaboravu. Ona je stajala u polumračnom i vlažnom ćošku, napućenih usana, pletući kiku. Želela je da se odrekne istine…
    “Slušaš li me? Ili opet loviš Morine duhove?”
    Pogledala ga je stidljivo, a onda nastavila da se igra svojim vlasima, uplićući sitne, plavičaste cvetove u izlapelo ništavilo.
    “Nije ni važno. Čak i da me slušaš, ništa se ne bi promenilo. Ja sam ionako već mrtav. Decenijama. A žedan sam k’o i svaki pokojnik. Zemlja je postala suva i dojadilo mi je da sisam crve.”
    “Imaj milosti. Trudna sam.”
    “Molim?!”
    “Trudna sam. Tvoje dete nosim. Mislim da će biti Anđeo. Mali, debeljuškasti anđeo, sa krilima neke egzotične ptice.”
    “O čemu pričaš, ženska glavo?”
    “O ljubavi. Nedostaje mi, otkako smo im oteli najdragoceniju stvar – ono što ti zoveš besmrtnošću. Nema više dece. Samo se babetine vuku po ulicama, i to one zloćudne. Veštice. Avetinje. Ružne i smrdljive.”
    “Ponekad i ljubav ume da zasmrdi. Zašto misliš da je drugačija od tih jadnih starica koje nazivaš vešticama?”
    “Pa i nije. Više ništa nije isto. Jedino su moje misli tamo gde ih ostavljam kad treba da legnem.”

***

    Kada je ušla u kuhinju, nepoznata i neobično mršava žena, u beloj košulji i suknji boje kestena, spremala je doručak. Struk je opasala šarenom keceljom, a oko glave je umotala maramu oslikanu narovima. Čupave iznošene papuče bile su toliko široke da su joj noge delovale kao dva pruta posađena u saksije sa osušenom travom.
    “Dobro jutro!” – uskliknula je, naslutivši bezobzirnu igru.
    Međutim, ova Majka nije mogla da govori (zato što joj je gladna mačka pojela jezik, dok se plazila dečaku iz komšiluka). Odmerila ju je usahlim pogledom, klimnula glavom, a potom nastavila da lomi i muti jaja za kajganu.
    “Baš lepo.” – prihvatila je nova pravila i povela razgovor, znajući da od “sagovornice” ni kleštima neće moći da iščupa reči. “Za večeras su najavili “Činove Nasilne Lepote”. Očekivano. Videla sam poster u onom ćorsokaku iza naše kuće – veliki i žuti, sa zaobljenim ružičastim slovima. Pozorište će verovatno biti prazno, jer niko ne voli takve predstave. Bezumni insekti u prljavim togama poređaju se u krug i viču jedan na drugog. Onda se pojavi Gospodar i bičem ih nauči pameti. I to nije sve. Najbolji deo ove divne teatralne pizdarije je to što nema kraj! Nema publike, nema svršetka. Međutim, ja sam odlučila da odem, jer su umrli svi oni koji su me sputavali. Tako je. Otići ću i pokazati svetu ono što svet nije pokazao meni. Izvadiću srce, iščupati creva i iskopati sopstvene oči, da im dokažem besmislenost razumom skrojene nemilosti koju oni nazivaju svojim remek-delom. Ali, nemoj pogrešno da me shvatiš… izvinjavam se, shvatite – to nije ista stvar. Nikad nije ni bilo, a nikad neće ni biti. Ako im dozvolim da teraju po svome, svi će naši snovi ispariti na glupoj vatri koju oni tako podmuklo potpiruju. Zato se moram upisati na listu mučenica, pa makar bila i poslednja.”
    Bezimeni mladić neprimetno se ušunjao kroz prozor i, obuhvativši joj vrat žuljevitim šakama, prozborio je radosno:
    “Povedi i mene.”
    “Pokreni noć.”
    “Probudi se i ubij se, sunce!” – uzviknuše u jedan glas, a neznanka ispusti viljušku i istrča iz prostorije.
    Opet je svanulo, a maloletni demoni sa svojim nevestama opkoliše kuću. Držali su se za ruke i plakali.