Šest godina NGboo Art-a

Šest godina animea, alternativnih igranih i animiranih filmova (kratkih i celovečernjih, sa raznih krajeva sveta), ekscentrične proze i bizarnih stripova, muzike, ilustracija, vragolaste poezije i 2D borilačkih igara proletelo je kao hipnotišući i dezorijentišući san. Hvala svima koji su svojim posetama, komentarima i bookmark-ovanjem podržali ovaj blog.

De wisselwachter (Jos Stelling, 1986)

Nakon što greškom silazi sa voza usred nedođije, doterana dama dolazi u susret sa priprostim skretničarem, jedinim čovekom u široj okolini. Shvatajući da on ne razume francuski i strahujući da njegova puška ponovo ne opali (sasvim slučajno), ostaje napolju da čeka sledeći voz. Međutim, od zahuktale kompozicije nema ni traga ni glasa (tj. piska), a ni vremenske joj prilike nisu naklonjene. Sneg i hladnoća nagone je da potraži sklonište u skromnom i sumornom, ali toplom domu naslovnog (anti?)junaka, gde ostaje i narednih godinu dana.

Uspavani krajolik oko železničke stanice Koror (Corrour, odnosno Choire Odhar na gelskom) u Škotskoj predstavlja udaljeni deo nekakve zemlje apsurda, u kojoj se rađa, životari i umire nemušta i nemoguća romansa. Seksualna napetost između uznemirene lepotice i, na prvi pogled, grube i priglupe "zveri" u početku se nalazi u pozadini komično neprijatnih situacija, ali kako priča odmiče, postaje sve očiglednija i destruktivnija. Uprkos čudnom i nespretnom udvaranju skretničara, kao i pokušajima ljubomornog poštara da osvoji atraktivnu i misterioznu Francuskinju, strasti se rasplamsavaju. Da bi to naglasio, Steling često koristi crvenu boju, koja kao da priziva krv u poslednjoj trećini, vodeći ka (poetično) tragičnom ishodu (i enigmatičnom osmejku).

Kriptični portret veze dvoje stranaca odlikuje se iskrivljenim humorom i skoro potpunim odsustvom dijaloga, koje nadomešćuje snažno fizičko prisustvo Stefani Ekskofije i Jima fan der Vaudea u glavnim ulogama. Njihovi likovi su različiti koliko šećer i blato, prefinjeno i vulgarno, ali baš iz tog razloga, oni su savršen par u svetu koji počiva na iščašenoj logici snova. (Pitanje je samo čijih - njenih ili njegovih?) Odvratnost koju ona oseća i arogancija koja iz nje izbija, odnosno neljubaznost i nezainteresovanost koje on pokazuje lagano se preobražavaju u nešto nalik ljubavi. Fan der Vaude podseća na deadpan kombinaciju Čarlija Čaplina, Džerija Luisa i naturščika iz istiočnoevropske ruralne drame, dok Ekskofije izgleda kao da je zalutala iz klasičnog noara i upravo u toj nepodudarnosti ogleda se uravnoteženost filma. Jose de Pauv kao već spomenuti suparnik, Džon Krajkomp kao mašinovođa i Ton fan Dort kao ćutljivi pomoćni mašinista, unose dodatnu dinamiku u minimalističku, gorkoslatku i donekle nadrealističku dramediju.

Neosporan kvalitet i hladnu lepotu Skretničar duguje i sigurnoj režiji, kako Stelingovoj, tako i umetničkoj Herta Brinkersa, kao i izuzetnoj saradnji čak četvorice (!) direktora fotografije. Nenametljiva muzička i ambijentalna zvučna podloga iskorišćeni su vrlo efektno, tako da pažnju gledaoca usmeravaju ka glasnim (ali ne i uvek jasnim) slikama, u kojima i sam prostor uživa ravnopravan status sa protagonistima. Ekscentrično i ćudljivo, a tako jednostavno, ovo ostvarenje deluje kao večernja šetnja po davno nekorišćenim i zaboravljenim šinama...

Hollow to Swallow

Hollow to swallow
This jovial tomorrow
Embracing the sorrow
Again.

Oboji me mrtvog

Apsurdno-autistično-anarhična fantazija u X kratkih poteza.

En duva satt på en gren och funderade på tillvaron (Roy Andersson, 2014)

Šta god mislili ili osećali, danas je utorak. Juče je bio ponedeljak, sutra će biti sreda, a prekosutra četvrtak, za kojim slede petak, subota i nedelja... I dalje zasnivajući svoj crni / zajedljivi / apsurdni / deadpan humor na truizmima i banalnosti svakodnevice, Roj Anderson završava "trilogiju o tome šta znači biti čovek" filmom čiji je neobičan naslov inspirisan slikom Lovci na Snegu Brojgela Starijeg.

U Pesmama sa drugog sprata (Sånger från andra våningen, 2000) propalom prodavcu nameštaja autor dodeljuje mrtvog pratioca u vidu mladog Rusa koga su, zajedno sa sestrom, obesili nacisti u II svetskom ratu. Zbog uništavanja porcelanskog čorbaluka, starog više od dvesta godina, na električnu stolicu šalje sredovečnog neimara u jednom od snova iz Vi, živi (Du levande, 2007). A paru putujućih trgovaca, koji izgledaju kao da su im osmesi zauvek nestali sa lica, ostavlja najviše prostora u Golub sedi na grani, razmišljajući o postojanju (En duva satt på en gren och funderade på tillvaron).

Tridesetak vinjeta, koje se tek sporadično tangiraju, pružaju sumorno-komičan pogled na ljudsko stanje u modernom društvu, usredsređujući se na stanovnike nadrealne verzije Geteborga. Oštri, precizni, strogo kontrolisani kadrovi isceđenih boja otelovljuju mizernost zarobljenika sivkastih, žućkastih i bledozelenih kutija sa etiketom "život", a začudo, deluju kao antidepresiv. Smrt, neuzvraćena ljubav, psihički, finansijski i problemi u komunikaciji samo su neke od tema Andersonove bizarne (anti)tragedije, u kojoj "running gag" počiva na razmeni ljubaznih reči.

Prolog sa zbunjenim posetiocem postavke Prirodnjačkog muzeja odlična je najava za niz situacija čiji su akteri žrtve ekscentričnog šaljivdžije, a koje kod gledaoca izazivaju kontradiktorne reakcije, na granici između prigušenog smeha i neprijatnosti, frustracije i kontemplacije. Gotovo ni u jednom trenutku niste sigurni šta je sledeće što bi moglo da vas snađe - anahronistički skeč sa Karlom XII ili obraćanje bivšeg pomorskog kapetana; čas flamenka ili pakleni instrument britanskih kolonijalista; nehumani eksperiment sa majmunom ili kabare u baru Hrome Lote.

Golub... bi se mogao opisati kao odgovor na pitanje: Šta bi se dobilo kada bi Hoperova platna oživela i postala poprište beketovske drame, sa elementima bunjuelovske satire i pajtonovskog ludila, a po atmosferi bliskoj delima Bergmana i danskog dokumentariste Jorgena Leta? Takav kakav jeste (bolno iskren), ume da pretera u isprobavanju strpljenja, ali pri tom pruža nesvakidašnji filmski doživljaj.

Οι Ώρες: Μια Τετράγωνη Ταινία (Αντουανέττα Αγγελίδη, 1995)

"Ponekad snovi postaju stvarnost." - negde na početku kaže Spendo, glavna junakinja lirske fantazije Οι Ώρες: Μια Τετράγωνη Ταινία (Oi ores: Mia tetragoni tainia / Sati: Kvadratni Film). Preobražajni proces, koji se odvija u podsvesnom svetu isprepletenih vremenskih i misaonih tokova, predstavlja glavnu, ali neuhvatljivu narativnu nit.

Neprekidni ritmički ples sećanja, kako maglovitih, tako i lucidnih, a uvek varljivih i pristrasnih, remeti rastrzanu sadašnjost melanholične Spendo. U kratkim epizodama, koje su utemeljene na uspomenama, vidimo je u ključnim životnim trenucima - u ulozi neposlušne kćeri i sestre, dobre, ali pomalo čudne prijateljice, školarice sa bujnom maštom, strastvene ljubavnice, brižne majke i žrtve seksualnog zlostavljanja. Neretko bolne i sumorne, "ekskurzije" u prošlost je dodatno sputavaju u traganju za sopstvenim identitetom, krijući ključ za rešavanje psihičkih dilema. Put samoispitivanja, paralelan sa meditacijom o smrti, završava se, prema njenoj tvrdnji, "rušenjem okvira praznine", što se može protumačiti na više načina, možda čak i kao samoubistvo.

Primenom jezika unutrašnjeg "ja", Antoaneta Angelidi (Τόπος) uspeva da uobliči apstraktno i iracionalno, stvarajući nelinearnu i neprobojnu, ali kompaktnu priču o ženi na ivici nervnog sloma. Pozama i pokretima likova posvećuje ogromnu pažnju, zbog čega se povremeno stiče utisak da film pretenduje da postane moderan baletski performans. Izvanredno osvetljenje i svedeni kolorit kostima i scenografije pružaju potrebnu intimnu atmosferu, upotpunjenu mešavinom klasične i eksperimentalne elektronske muzike. A preciznost i velelepnost mizanscenskih rešenja uhvaćeni su okom kamere Katerine Maragudaki. Osamdesetominutna hipnoza za ljubitelje alternativne sedme umetnosti.

Ukratko o tri nova filma koja ne morate videti

Плем'я (Мирослав Слабошпицький, 2014)

Kada oduzmete glavnu "smicalicu", koja se sastoji u odsustvu prevoda za znakovni jezik, dobijate suvoparnu, reptetitivnu i konvencionalnu socijalnu dramu koja traje bar pola sata duže nego što bi trebalo. Otuđujuča priča o maloletnim delinkventima iz internata za gluvonemu decu, sa podzapletom o neostvarivoj romansi, na trenutke deluje kao crnohumorna dosetka i, ironično, nema ništa novo da kaže. Snimljena u dokumentarističkom stilu, poseduje sirovi izgled, podudaran sa temama kojima se bavi, ali u isti mah odbojan koliko i njeni antijunaci. Od puke osrednjosti spasavaju je erotske scene i visceralni epilog. Ako vam je stalo do "nemuštih" filmova, daleko bolji izbor su Kelin ili Испытаниe, oba poetična, vizuelno nadahnuta i trajanjem nesputana.

Self/less (Tarsem Singh, 2015)

Tarsemu Sinu se jedno ne može osporiti, a to je umeće u spravljanju slatkiša za oči... ili je bar tako bilo do njegovog najnovijeg ostvarenja. Osim što mu bolno nedostaje ekstravagantnost kostima briljantne Eiko Išioke (1938-2012), naučnofantastični triler Izvan/sebe pati od sindroma "tipski blokbaster u pokušaju". U izvesnoj meri jeste zabavan, ali znatno inferiorniji od svog uzora Seconds (1966), u kojem je istraživanje krize identiteta sprovedeno promišljenije i od kojeg zahteva veću dozu suspenzije neverice. Kitnjastost Sinovih prethodnih radova prisutna je samo u tragovima, što nije dovoljno za skretanje pažnje od otrcanih klišea kojima scenario Davida i Aleksa Pastora obiluje. Rajan Rejnolds je simpatičan, ali nije baš najbolji izbor za nosioca svesti veterana Bena Kingzlija, dok Metju Gud još jednom pokazuje da mu odlično leže uloge otmenih zlobnika.

Strangerland (Kim Farrant, 2015)

Najslabiji u ovom trojcu je igrani prvenac australijske rediteljke Kim Farant, o bratu i sestri koji nestaju u pustinji, produbljujući razdor u svojoj disfunkcionalnoj porodici. Brižljivo oslikani pejzaži mistične lepote i glumačke bravure Nikol Kidman, Džozefa Fajnsa i Hjuga Vivinga protraćeni su na nezanimljive likove i prerazvučenu priču, nesnosnu kao vrućina po kojoj se odvija. Bilo da je problem u toplotnom udaru ili neiskustvu scenarističkog para, Zemlja stranaca je tek potmuli odjek dva izvrsna filma, Walkabout (1971) i Picnic at Hanging Rock (1975), koji su bez sumnje poslužili kao izvori inspiracije. Ako Farantova nastavi (da luta) ovim putem, teško da će ikada moći da se približi Nikolasu Regu i Piteru Viru...