Ashug-Karibi (Sergei Parajanov, Dodo Abashidze, 1988)

Siromašni svirač baglame Kerib zaljubljen je u Magul-Megeri, ćerku imućnog trgovca koji mladića ponižava pred majkom i sestrom prilikom prosidbe. Ophrvan tugom, Kerib odlazi na put ne bi li stekao bogatstvo, a Magul se zavetuje da će ga čekati hiljadu dana i hiljadu noći i da se neće udati za napadnog Kurshud-beka. Tokom odsustva, ašik nailazi na brojne prepreke (i nekolicinu pomoćnika), da bi se na kraju, zahvaljujući belom pastuvu svetog konjanika, vratio kući i oženio voljenom.

Poslednji završeni film Sergeja Parajanova je, uprkos (naizgled) razdraganom tonu, linearnom (mada, povremeno mističnom) narativu i uplivima apsurdnog humora (devojke iz harema sa plastičnim mitraljezima!), jedno od njegovih najvažnijih ostvarenja, uz Tini zabutykh predkiv (1965), Sayat Nova (1968) i Ambavi Suramis tsikhitsa (1984), a posvećeno je ličnom prijatelju i najslavnijem sovjetskom reditelju, Andreju Tarkovskom. Ilustrujući fascinantne azerbejdžanske kostime, muziku, ples i običaje, autor nas podseća na svoja prethodna istraživanja ukrajinske, jermenske i gruzijske kulture u već spomenutim delima.

Ashug-Karibi je zasnovan na istoimenoj Ljermontovljevoj bajci, inspirisanoj narodnim motivima, a podseća na igranu, visokostilizovanu i avangardnu slikovnicu, čije su stranice oslikane majstorskim potezima. Nalik svim folklornim pripovestima i ova prati sopstvenu logiku, a prenaglašena teatralnost i naknadno nalepljeni dijalozi (dok glumci uopšte i ne otvaraju usta!) obavijaju je aurom začudnosti. Kroz prepoznatljivu epizodičnost, odnosno zanosne kaleidoskopske i uglavnom dvodimenzionalne tabloe ("tableaux vivants") Parajanov nas odvodi u mitološku i romantizovanu prošlost Azerbejdžana. Pritom, on postaje neprikosnoveni tkač celuloidnih snova koji oživljava unikatne rukotvorine samoukih umetnika. Opisujući dogodovštine glavnog junaka (sahrana umirućeg guslara, venčanje slepih i gluvonemih, sviranje u železnom oklopu za despotskog sultana, vođstvo anđela zaštitnika) i poistovećujući se s njime, demonstrira nam jedinstven osećaj za lepo i putem suptilnih (a neretko i opskurnih) simbola priča o nemilom životu pod komunističkom diktaturom. Veština kojom stvara utopiju za sebe i, istovremeno, eskapističko sklonište za gledaoca da se uporediti sa čistom magijom, onom kojoj ni pretesan budžet ne može da naškodi.

U tri reči, ovaj film je bezvremen, velelepan i egzotičan.

Ilustracije

Dvadesetak mojih radova, nastalih tokom poslednjih nekoliko godina, a inspirisanih (kao što sam već spominjao) borilačkim video igrama, mitologijom i animacijama.

 

 

 

Košnica Košmarnica

(kliknuti za uvećanje slike)

Plutajući...

    Leteo je vekovima, otuđen od vremena. Nebo je stalno menjalo boje, pokušavajući da mu slomi krila, a vetar je buncao o plačnom beskraju. Ispod njega su se smenjivala stenovita brda i polja osušene trave koju su ljubili krupni, uveli cvetovi. U zelenim rekama kupale su se riđokose rusaljke, dok su ih, sakriveni iza plavih stabala, posmatrali pali bogovi sa belim maskama.
    Kada se ponovo spustio na zemlju, pred kolibom ga je čekala Ona. Bila je onakva kakvom je se sećao. Nosila je dugu, prozirnu haljinu i debelu pletenicu do listova. Otvorila mu je trošna, drvena vrata i uvela ga u Sobu. Tamo je dušu podelio na pola, dozvolivši joj da jedan deo spali, a da drugi daruje oblacima, kako bi večnost mogao da provede plutajući...

Rean no Tsubasa (Yoshiyuki Tomino, 2005-2006)

Dvojica radikalnih aktivista (Rori i Kanamoto) napadaju američku vojnu bazu u Tokiju, a njihov prijatelj i cimer, Aesap Suzuki, takođe biva optužen. Dok beži od policije, nailazi na čudno, svetlucavo pero koje mu odvlači pažnju, pa zato sleće s puta pravo u more, ali uspeva da se ukrca na bojni brod neobičnog oblika koji se baš u tom trenutku uzdiže iz vode. Tamo ga dočekuje Lyukus Sakomizu, princeza države Hojo iz drugog sveta i od njega traži da joj pomogne. Nastaje opšta pometnja, koja se završava povratkom u Byston Well…

Iako zaplet deluje intrigantno (uprkos činjenici da prerađuje već viđene ideje), ono što sledi jeste prost niz uzbudljivih i bombastičnih akcionih scena, između kojih je umetnut (tačnije, nasilno uguran) zbrkan, zbrzan i konfuzan narativ, tako da se najčešće ne zna ko pije, a ko plaća. Ono što je u tom haosu donekle čitljivo jeste pomalo detinjast prikaz apsurdnosti bezumnog uništavanja i blaga kritika globalizacije, korumpiranih političara i vojske u savremenom društvu. Stiče se utisak da je priča otrgnuta od neke veće i složenije celine, tj. sastavljena samo od ključnih momenata, pri čijem se ređanju Tomino (verovatno poznat ljubiteljima obimnog Gundam serijala) konstantno sapliće, ostavljajući za sobom duboke rupe. Jednostavno rečeno, nudi vam suve kosti sa nešto malo mesa, tek da jelo zamiriše.

Neporecivo maštovitom vizuelizacijom i eksplozivnim borbama reditelj (i scenarista) pokušava da kamuflira nebrigu o akterima, koji su prisutni samo kao puki učesnici radnje. U gotovo neprekidnim dijalozima nema ni trunke emocije, a kamoli kakvih intelektualnih nadražaja. Simaptičnost protagonista, odnosno odbojnost prema antagonistima uglavnom proizilaze iz fizičkog izgleda, dok je ozbiljnija karakterizacija surovo gurnuta u n-ti plan. Jedino se kod Aesapa Suzukija i eventualno princeze Lyukus može uočiti kakav-takav "razvoj", ali su zato njihov odnos i interakcija sa ostalima potpuno neuverljivi, a postupci pod ogromnim znakom pitanja. Najveću smetnju predstavlja to što "stanovnici površine" (nakon primarnog šoka) lako prihvataju postojanje alternativne dimenzije, te čitava situacija više liči na dečiju igru, negoli na ratno stanje.

Srećom, nije sve baš tako crno. Sadržaj je zakazao, ali je zato prezentacija neodoljiva, naročito skoro savršen spoj cel-shadinga i tradicionalne animacije. Ne računajući šiz-frizove i ekstravagantne kostime, istovremeno jednostavan i atraktivan dizajn likova (Masashi Kudo) naginje ka realističnom (u pogledu crta lica i proporcija), a fantazijsko okruženje je upečatljivo, iako je njegova mitologija oskudno predstavljena. Za fantazmagoričnu raskoš Byston Wella pre svega su zaslužni insektoidni (poluorganski?) roboti (Aura Battlers) kojima pilotiraju junaci ONA-e, brdo Kustanga gde se rađaju duše abortiranih i pobačenih beba (mada je značaj ovog elementa "maglovit") i podvodna zemlja Whala-Khalane u kojoj žive pacifistički raspoložene vile i Jacoba Aon, mudra starica sa pečurkastom glavom (!). Spona sa "gornjim svetom" ostvarena je "aura drumom", nadrealno-psihodeličnim portalom, a Krila Reana (tj. Rina) iz naslova zapravo su manifestacija ljudskih emocija i pojavljuju se na čizmama koje mogu da nose isključivo odabrani. Muzički skor sačinjavaju epske orkestracije (Yasuo Higuchi), a odjavnu špicu prati melodična pop-rok pesma "My Fate" u izvođenju slatke Anne Tsuchiye, japanske manekenke, glumice i pevačice (koja tumači glavnu ulogu u nezaboravnom, jarko-obojenom Sakuranu).

Wings of Rean će sigurno predstavljati poslasticu za fanove dinamično-destruktivne akcije i mecha žanra (pogotovu za one koji su upoznati sa animeom Holy Warrior Dunbine, smeštenim u isti setting), dok će se u zahtevnijem auditorijumu verovatno naći neko ko povremeno voli da uživa u svojevrsnim (nedopečenim) slatkišima za oko.

Taevalaul (Mati Kütt, 2010)

Kada budete videli na kakve sve prepreke nailazi poštar, ne bi li odneo pismo na Mesec (malim, belim domorocima sa dijamantskim očima koji lete na heklanim šustiklama), onda će vam biti jasniji onaj bizarni (a za psihoanalitičare posebno slastan) početak.

Nekoliko muškaraca i žena dovedeno je u laboratoriju na maltretman kod Sigmunda Freuda, kome asistiraju ostarela balerina sa crvenim rukavicama i jednoruki Barbie-torzo sa okom umesto glave i arterijama umesto nogu. Iz kaveza na radnom stolu povremeno izlazi mozak koji deklamuje nešto na nemačkom (ili samo tako zvuči?), a kroz prozor koji je zapravo živa slika u jednom trenutku uleće lula sa paperjastim krilcima. Telepatski razgovor između psihijatra i jednog ispitanika koji se odvija u materici između amebolikih stvorenja se, naravno, podrazumeva kao najnormalnija pojava...

Šta god da znači ova nesvakidašnja stop-motion animacija ("odu onima koji vole da lete" / bezgraničnost, neobuzdanost i uzvišenost umetnosti / nestašnu igrariju ida, ega i super ega / misteriju veću od kosmosa / potvrdu hipoteze o primarnoj ulozi seksualnosti za ljudski život / nešto šesto ili šesnaesto, filozofsko, duhovno, prizemno...), sa velikom sigurnošću se može tvrditi da je savršeno nadrealna, prožeta luckastim, uvrnutim humorom, a pokrivena velom iznenađujućih i nezaboravnih idiosinkrazija.

I verovatno nije sasvim slučajan citat Johna D. Barrowa, britanskog kosmologa, fizičara i matematičara: "The constants of the nature are the stripe codes of reality." Navođenjem ove misli, Mati Kütt pokušava da je na sebi svojstven način interpretira, pa zato, podsećajući nas na kultni Un chien andalou, u pomoć priziva Luisa Buñuela za upisivanje bar-kodova na dugoj beloj traci koju iseca psetance-brijač pod kontrolom Salvadora Dalía u kostimu toreadora. Taevalaul (Nebeska pesma) možda ne iseca oko (gledaoca) onako kako su to učinila dvojica spomenutih genija 20-ih godina prošlog veka, ali je njegovo delo upečatljivije od većine skorašnjih. Pošto vas uvuče u fantazmagorični svet i pošalje na onirično putešestvije zajedno sa glavnim junakom, reditelj vam ne dozvoljava da se vratite, čak ni po isteku poslednjih minuta.

Bespomoćni da se oduprete enigmatičnim simbolima, poput dečaka i njegovog oca zamišljenih nad praznom šahovskom tablom, pribegavate jedinom mogućem rešenju – razmeštanju crnih i belih polja (kao što to čini iskusniji igrač). A snoviđajne slike se nemilosrdno urezuju u sećanje – grifoni u polju opijuma, gusenica iz čije zadnjice curi katran, falusoidna raketa i jarkocrvene usne, Hitchcock koji se pred histeričnom publikom pretvara u Zemljinog vernog pratioca...

Küttova režija je besprekorna, scenario raskošan (čak iako je u pitanju nebulozno larpurlarističko iživljavanje), a dizajn (neretko grotesknih) marioneta i živopisne scenografije prelep. Ljubitelji dela Jana Švankmajera i braće Quay ovde će se osećati kao kod kuće.

(Inače, Sky Song je proglašen za ostvarenje godine u Estoniji po izboru udruženja filmskih kritičara i nagrađen za doprinos estonskoj kulturi.)

Nadrealna struktura XLIV

~GobGobovo Svetilište / GobGob's Sanctuary~