5 Mar 2016

The Forbidden Room (Guy Maddin & Evan Johnson, 2015)

 
Avangardno → avangardnije → najavangardnije → novi film Gaja Madina, nastao u saradnji sa mladim i brkatim Evanom Džonsonom, koji može da bude ponosan na to što mu je ovo ostvarenje dugometražni debi. Koncipiran kao "priča u priči u priči...", The Forbidden Room donosi neponovljiv doživljaj i, uz obilje različitih iznenađenja, gledaoca dovodi u stanje oniričke ekstaze i podsvesne euforije.

Lekcija o pravilnom kupanju, koju drži Luis Negin, izdajući se za Hjua Hefnera, preobražava se u podvodnu avanturu. Posada podmornice koja prevozi eksplozivni žele ostaje bez kiseonika, a njeni članovi prinuđeni su da udišu vazduh iz mehurića palačinki. Iznebuha se pojavljuje šumar Sezare (Roj Dupua), koji je trebalo da spasi lepoticu Margo (Klara Fjure) iz pećine Crvenog Vuka, vođe bandita koji moraju da prođu kroz bizarni ritual inicijacije. Nakon pucketanja prstima, slaganja iznutrica, merenja kamena (testisima) i šamaranja bešike, amnezična Margo pokušava da se priseti prošlosti, odvodeći nas u noćni klub, gde prodaje cveće i peva o asvangu, vampiru iz džungle. Tamo srećemo misterioznu gospođu sa ogrlicom (Mari Brasar), koja će kasnije pokušati da uzme Margoinu dušu uz pomoć tegle sa vodom, i starca opsednutog zadnjicama (Udo Kir), a još ni četvrtina filma nije istekla!


Ne dajući vam ni trenutak predaha i opijajući vas žestokim žanrovskim koktelom, autorski par vas vodi niz lavirint bizarnih sinematskih snova, sve do Zabranjene Sobe u kojoj dolazi do klimaktične eksplozije mozga. Drska, cerebralna, perverzna, ezoterična, psihodelična, psihoseksualna, samorefleksivna i hotimično haotična je njihova fantazmagorija, koja se neprekidno topi, zahtevajući da probudite nadrealistu u sebi, pošto je unutrašnje dete ustrelila u vozu na relaciji Berlin-Bogota. Da je kolač, lepila bi se za nepce, a da je žena, dobrovoljno bi žrtvovala svoj halter vulkanu, koji prihvata i zaslađenu tapioku. Poput boga Janusa, gleda i u prošlost i u budućnost, napadajući vas hipnotišućim slikama sa izgledom starih, ručno bojenih i grebanih fotografija (prepoznatljiv zaštitini znak kanadskog eksperimentatora). Deluje kao dada-bajka u kojoj Crvenkapa grize otrovnu jabuku i razbija staklenu cipelu, na nagovor Trnove Ružice koja zna da Palčić nije zasadio zrno pasulja, a da je septetu jarića krivo što su tri praseta studirala arhitekturu.
 
Romantična u svojoj apsurdnosti i briljantna u svojoj retro-modernosti, Madinova i Džonsonova dvočasovna zagonetka nema rešenje i u isti mah ih ima beskonačno mnogo. Ona je venac ispleten od fragmenata nemih i prvih zvučnih filmova, koji su danas izgubljeni, a nisu ni postojali. Ako nosi naravoučenije, ono bi moglo da bude: "Bolje da vi sanjate brkove, nego da brkovi sanjaju vas, dok vam duša korodira od dodira skeletnih prevarantkinja ili vam nepredvidljivi begunac smrskava glavu kamenom." Remek-delo alternativne kinematografije.

2 comments:

  1. Odgledah upravo!
    Kakav film, boje, montaza.. nisam trepnuo dva sata! Legenda ! Strava sto se podmladjuje sa ovim brkom :)
    Mogu misliti kakav ce biti ovaj interaktivni “Seances" sto mu je u postprodukciji <3

    Koliko je neopisivo svaka cast sto si uspeo ispricas ovu prvu cetvritinu :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nisam znao da priprema interaktivni film. Nema sumnje da će biti zanimljiv. :)

      Što se prepričavanja tiče - vodio sam beleške tokom gledanja, a može biti i da sanjam na sličnim talasnim dužinama kao Madin. :D Hvala za komentar!

      Delete