Prema tvrdnjama recenzenta Tomaša V. Odahe, František Vlačil je svojevremeno izjavio da mu je, pored Markete Lazarove, Stín kapradiny (Senka paprati) slikara Jozefa Čapeka jedno od omiljenih literarnih dela. U saradnji sa piscem Vladimirom Kernerom, sa kojim je sarađivao i na Dolini pčela (Údolí včel), scenario je završio još 1972, ali je adaptacija (iz nenavedenih razloga) nastala tek dvanaest godina kasnije.
Uglavnom snimljena na predivnim prirodnim lokacijama, u varošicama i selima, otprilike u pozno leto i/ili u ranu jesen, ova melanholična drama se bavi temom zločina, (griže) savesti i kazne. Dvojica dobrih drugova, Ruda Aksemit (Marek Proboš) i Vaclav Kala (Zbignjev Sušinski) ubijaju čuvara lovišta (Miroslav Mahaček), nakon što ih ovaj uhvati u lovokrađi. Leš nesrećnika zatrpavaju kamenjem, ali njihov nepromišljeni čin ne ostaje dugo u senci paprati, kao ni improvizovani grob. Primorani da se daju u beg, skrivaju se po šumama, ali što dublje u njih zalaze, teret sećanja, košmara i halucinacija postaje sve teži. Zariču se da će ostati zajedno, šta god da se desi, krećući stazom beskrupuloznih kriminalaca.
Zlo koje obuzima mladiće preobražava ih u strance za svet kojem su nekada pripadali, pa zato ne treba da čudi to što glavne uloge reditelj dodeljuje poljskim, naknadno nadsinhronizovanim glumcima. Značajne promene u potpuno različitim, čak suprotstavljenim ličnostima svojih antijunaka, Vlačil često i vešto prenosi na okruženje, stvarajući moćne vizuelne metafore. U nekoliko navrata, Rudu i Vaclava podređuje lepoj, ali okrutnoj Majci Zemlji, naglašavajući jalovost pokušaja da se suoče sa neoprostivim greškama i izbegnu gotovo sigurnu smrt. Tri kadra bi se mogla okarakterisati kao ključna u prikazu mentalnog sunovrata (koji podrazumeva i rađanje animoziteta prema okolini), a to su oni koji odaju utisak da korenje, četinari i stene mogu da ožive svakog časa i okome se na "nevaljalce".
U nezaustavljivom procesu slabljenja psihe učestvuje i žrtva, koja se pojavljuje kao skitnica i, kasnije, pijanica, i koja možda nije ništa drugo do proizvod uobrazilje. Njegovo ruganje i glasovi mrtvih (ali i živih ljudi) ne samo da dovode protagoniste do ivice ludila, već se odražavaju na kvalitet i dinamiku njihovog odnosa. Da li u istom postoji nešto više od prijateljstva, kao što je to bio slučaj sa vitezovima Ondrejem i Arminom u Dolini pčela, nije eksplicitno navedeno, ali Vlačil za sobom ostavlja suptilne nagoveštaje, prepuštajući tumačenja gledaocu.
Raspričaniji nego inače, Vlačilovi likovi ne govore ono što je izlišno, dok putem (katkad filozofskih) razgovora otkrivaju svoje želje, strahove i stavove. Estetski posmatrano, Senka paprati zaostaje za crno-belim ostvarenjima iz šezdesetih (debijem Holubice i istorijskom trilogijom), ali uprkos tome i odsustvu progresivnog skora Zdeneka Liške (koga sa konvencionalnijim orkestracijama zamenjuje Jirži Svoboda) poseduje dovoljno kvaliteta da ponese titulu "čistog (lirskog) filma".
Zlo koje obuzima mladiće preobražava ih u strance za svet kojem su nekada pripadali, pa zato ne treba da čudi to što glavne uloge reditelj dodeljuje poljskim, naknadno nadsinhronizovanim glumcima. Značajne promene u potpuno različitim, čak suprotstavljenim ličnostima svojih antijunaka, Vlačil često i vešto prenosi na okruženje, stvarajući moćne vizuelne metafore. U nekoliko navrata, Rudu i Vaclava podređuje lepoj, ali okrutnoj Majci Zemlji, naglašavajući jalovost pokušaja da se suoče sa neoprostivim greškama i izbegnu gotovo sigurnu smrt. Tri kadra bi se mogla okarakterisati kao ključna u prikazu mentalnog sunovrata (koji podrazumeva i rađanje animoziteta prema okolini), a to su oni koji odaju utisak da korenje, četinari i stene mogu da ožive svakog časa i okome se na "nevaljalce".
U nezaustavljivom procesu slabljenja psihe učestvuje i žrtva, koja se pojavljuje kao skitnica i, kasnije, pijanica, i koja možda nije ništa drugo do proizvod uobrazilje. Njegovo ruganje i glasovi mrtvih (ali i živih ljudi) ne samo da dovode protagoniste do ivice ludila, već se odražavaju na kvalitet i dinamiku njihovog odnosa. Da li u istom postoji nešto više od prijateljstva, kao što je to bio slučaj sa vitezovima Ondrejem i Arminom u Dolini pčela, nije eksplicitno navedeno, ali Vlačil za sobom ostavlja suptilne nagoveštaje, prepuštajući tumačenja gledaocu.
Raspričaniji nego inače, Vlačilovi likovi ne govore ono što je izlišno, dok putem (katkad filozofskih) razgovora otkrivaju svoje želje, strahove i stavove. Estetski posmatrano, Senka paprati zaostaje za crno-belim ostvarenjima iz šezdesetih (debijem Holubice i istorijskom trilogijom), ali uprkos tome i odsustvu progresivnog skora Zdeneka Liške (koga sa konvencionalnijim orkestracijama zamenjuje Jirži Svoboda) poseduje dovoljno kvaliteta da ponese titulu "čistog (lirskog) filma".
No comments:
Post a Comment