10 Feb 2015

ORA (Philippe Baylaucq, 2011)


"Trebalo bi da smatramo izgubljenim svaki dan u kojem nismo bar jednom zaplesali." Ovim Ničeovim rečima, za zvanični blog Nacionalnog filmskog odbora Kanade, producentkinja (i web writer) Jovana Janković započinje članak u kojem čitaoce upoznaje sa pet kratkometražnih "baletskih filmova". Kao najinventivniji među njima, a posmatrano i šire (bez konkurencije?), izdvaja se petnaestominutni ORA.

Snimljena posebnim HD termografskim kamerama, koje su prethodno korišćene isključivo u vojne, naučne i medicinske svrhe, ova neobična doku-fantazija predstavlja veliki korak u (r)evoluciji ne samo kanadske, već i svetske kinematografije. Nastala je za vreme specijalizacije Filipa Bejloka u Montrealu, ali se proces produkcije odigrao u Vermontu, zato što vlasnici (super tajne) tehnologije nisu dopustili da ona napusti SAD.

U intervjuu sa dokumentaristom Magnusom Ajzaksonom, reditelj kaže da je čitava ekipa bila svesna istraživačkog aspekta projekta, zbog čega je svako bio prinuđen da svoj talenat i mogućnosti stavi na probu. Pred najvećim izazovom svakako je bilo šestoro (poluobnaženih) plesača, koji su najverovatnije po prvi put igrali u potpunom mraku i bez muzičke pratnje. Jednostavnu, a naočitu koreografiju Hozea Navasa, koji je sa Bejlokom sarađivao na podjednako hipnotišućem filmu Lodela iz 1996, izveli su u nezagrejanom skladištu, iznutra obloženom aluminijumskim panelima koji reflektuju toplotu. Ideja da budu izvori osvetljenja i u isti mah likovi u nelinearnoj "priči" uspešno je sprovedena u delo - moćno delo poetične lepote, metafizičkih dimenzija i onirične atmosfere.

Za inspiracijom autor odvažno traga u mitovima o Narcisu i Prometeju, Darvinovoj teoriji evolucije, apstraktnoj umetnosti Vasilija Kandinskog, Gogenovoj slici Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? i radovima Normana Meklarena, a sve sa ciljem pronalaženja pravog odnosa između boja, plesa, prostora i ljudskog tela. Umesto četkice i tempera, koristi "biološko svetlo" ili "svetlo života", koje emituje koža protagonista, uz minimalnu intervenciju računarskog softvera u postprodukciji, budući da gore navedena oprema daje crno-beli zapis. Na ovaj način dobija kvalitet vizuelne kompozicije kakav nije mogao da postigne primenom termalnih kamera standardne definicije, pošto proizvode "žarki" kolorit.

Neprirodno okruženje, koje sekstet nesumnjivo velikih profesionalaca oživljava elegantnim, a zatim sve intenzivnijim pokretima, podseća na misterioznu jazbinu neimenovane tuđinke iz naučnofantastičnog horora Under the Skin, dok oni sami izgledaju kao neka praiskonska stvorenja. U prologu, koji stvara utisak eksperimentalne animacije, "rađaju" se iz jedne ćelije, da bi u katarzičnoj završnici formirali svojevrsni lanac koji se pruža ad infinitum. Nesvakidašnji doživljaj upotpunjuje mistični skor Robera Marsela Lepaža, u savršenom skladu sa energijom plesača...

No comments:

Post a Comment