29 Mar 2010

AKHE's Movies

O grupi AKHE (Axe)

Kratkometražne filmove ovih Rusa nazvao bih primarnim urlikom umetnosti, one koja je pogazila sva postojeća pravila, a zatim i sopstvena, započevši život nezavisno od sveta koji je okružuje i sveta koji je sama stvorila. I bilo bi uzaludno i nezahvalno prepričavati slike koje se furiozno smenjuju pred očima gledaoca, plivajući mutnim Vodama Misterije čiji je izvor negde u glavama Autora, izvan svačijeg domašaja. 

Predvođeni dvojicom stalnih članova, Maksimom Isaevim i Pavelom Semčenkom, članovi grupe AKHE su poput dece koja kroz neprestanu igru kazuju ono (apstraktno) što ne umeju da kažu rečima, služeći se najrazličitijim objektima kao igračkama. Kidajući okove konvencionalnog filma, oni ispisuju redove nevidljive knjige, između kojih je nemoguće čitati, jer su gusto sabijeni i stalno skreću pažnju na sebe, pri čemu ste nemoćni da se oduprete njihovoj jedinstvenoj lepoti. Iako se, u tom kreativnom nestašluku, izvesni elementi ponavljaju, njihovo značenje se, pretpostavljam, stalno menja, budući da se javljaju u preobraženom kontekstu - uvek vešto ispletenoj mreži simbola.

Snimljeni u duhu ranog nadrealizma, podvrgnutog strogom avangardnom tretmanu, i u formi nemog filma, sa muzičkom pratnjom čije su nostalgične note umetnute u alternativne aranžmane, ovi konstantno katarzični osobenjački filmići deluju kao faze kakvog teatralno-ritualnog performansa, koji bi mogao da traje večno, ali, na žalost, ima svoj kraj...

Karama

Второй руки (Second Hands)

Love Will Be Soon

Бадь эмсь

Оптические хроники

Cigarette

22 Mar 2010

Kolo

    Nikada nisam voleo pčelinje zujanje… niti zurenje u staklo koje su oblizale zunzare; zidove koje su opoganili ubijeni komarci; asfalt koji su usrali psi lutalice; nebo koje pljuje smrdvljivu kišu… I nikada mi nije bilo jasno zašto sam ih slušao, kada su njihove reči već godinama bile mrtve, pokopane u jalovu zemlju.
    U ono vreme, dani su postajali kraći, a noći bleđe i krotkije. Ulicama su i dalje prolazile dvonoge gliste koje bi vas ujele, ako biste ih slučajno, u prolazu, dotakli. Umesto drveća, u parkovima su rasle ofucane igračke, obezglavljene lutke i okrnjeno plastično oružje, čiji su vlasnici, pegave devojčice i prkosni dečaci, odavno odrasli, zaboravljajući miris svojih skamenjenih detinjstava. Onde gde je nekada nicala trava, rađale su se metalne iglice, pa deci nisu dozvoljavali da gaze po njima, otkada su jednom klincu odrale kožu i meso sa tabana. Ispod streha, gnezdile su se ružne žućkaste ptice, čiji bi jutarnji lavež kidao snove na sitne komade, bacajući ih umornom Suncu na obraze.
    Sa prozora koji je gledao na staru, oronulu i napuštenu crkvicu, posmatrao sam jednu jedru devojku, koja je svakodnevno tuda prolazila. Ponedeljkom i sredom oblačila je plavu haljinu sa cvetićima i zeleni ogrtač sa kapuljačom. Utorkom, četvrtkom i subotom nosila bi crveni komplet, sa belom čipkom i belim soknama, a petkom i nedeljom dugu, crnu suknju, ljubičasti korset i šešir sa tamnim velom po obodu. Za sobom bi vukla prteni džak, na uzici od tila u boji koja bi se slagala sa njenom odećom.
    “Šta nosiš u džaku?” – upitao sam je, nakon što sam skupio hrabrosti da joj stanem na put.
    Osmehnula mi se stidljivo, a onda je rekla: “Pođi sa mnom i pokazaću ti.”
    Odvela me je do nedovršene stambene zgrade, u čijem se podrumu nalazio odgovor na moje pitanje. Miris vlage širio se uskim hodnicima, a cevi su bile obrasle mahovinom. Kada smo ušli u njeno skladište, bio sam u isto vreme zgrožen i oduševljen prizorom koji sam ugledao. U povećim teglama, na policama od grubo obrađenih dasaka, bili su naslagani ljudski mozgovi.
    “Eto, sada znaš. Počelo je kao hobi, a pretvorilo se u profesiju. Danas je sve više onih koji ih se dobrovoljno odriču… Možda je zbog toga roba sve lošija. Daju mi ih toliko isprane i beskorisne, da mi je prosto žao da ih stavim u teglu.”
    “Neverovatno.”
    “Kako za koga… A ti? Da li još uvek misliš ili bi se radije otarasio te sive mase u glavi?”
    “Zašto bih?”
    “Rešio bi se glavobolja.” – zakikotala se poput devojčurka od desetak godina. “Izvini. Malo sam se našalila. Deformiše me ova prokletinja od posla, ali dobro se plaća, pa se i ne žalim mnogo. Oni koji se sopstvenog mozga lišavaju, uglavnom imaju prepune džepove i još punije buđelare. Ne znam odakle im toliko bogatsvo.”
    “To niko ne zna…”
    Na nekoliko trenutaka umuknusmo, da bismo uživali u brujanju fantomskih aviona.
    “Hoćeš li da ti ispričam šta sam sanjao proteklih noći?” – pokušao sam da joj skrenem pažnju sa zloćudnih mušica koje su se prosule iz staklene boce, postavljene u uglu podrumskog sobička.
    “Pričaj.”
    “Tonuo sam kroz more bludnih misli, duboko, u noć užarenih pogleda, osećajući topao dodir sopstvene krvi i bol koju su mi nanosili, kidajući meso sa mojih udova. Plašio sam se obale, jer je bol tamo prestajala. Hladna voda i vazduh smejali su se veseloj nemilosti i povremeno bi razbili po koju kost. Umoran sam se dokopao peskovite plaže, puste, vrele i nepregledne. Hodao sam, iako su mi tabani goreli. Senka mi nije dozvoljavala da prestanem. I gušila me je, rođena iz Mesečevog semena koje se zove Pokolj. Svaki korak je bio težak, a večnost izlapela. Onda je počelo kamenovanje…
    Roj zalutalih osa obrušio mi se na lice. Roj zalutalog kamenja našao je put kroz moje telo. Uzeo sam mač koji se beše odnekud stvorio i posekao glasove nemih vetrova. Grmljavina se zagrcnula i slomila svetlost, sasvim slučajno. Naoružane do zuba, stigoše me kletve, spuštajući se sa planina. Branio sam se neostvarenim snovima, bespomoćan i sam. Odjednom, oko mene se otvorila zemlja i okrenuo sam se ka nebu, da ne gledam kako armija anatema zauvek odlazi u bezdan. Preskočio sam ponor i zaustavio se ispred osmeha u ogledalu. Želeo sam da ga razbijem, ali se u meni pobunio sujeverni podlac. Sa druge strane bilo je mirno, u Dolini Posrnulih Bogova.
    Prolaskom kroz ledeno staklo, približio sam se tebi. Ležala si u lokvi mojih uzdaha. Oko tebe je goreo plamen našeg čekanja, a iznad, sa grane osušenog stabla, visila je zmija kojoj si odsekla glavu. Odjeci nastranosti dovukli su maglu. Prišao sam ti i legao, postavljajući glavu na tvoje krilo. Gledao sam te u oči, zelene poput deteline. Jecaji mi nisu dozvoljavali da kažem samo dve reči, jer bih možda morao celog života da ćutim. Prizivao sam mećavu, brišući trule oblake. Miris tvoga ćutanja me je ispunjavao i razumeo sam sve što si prećutala. Ugasila si vatru, jer dovoljno je gorela… Tada sam se probudio.”
    “Tvoji snovi su oduvek zvučali drugačije od njihovih… Žao mi je, ali ne ostavljaš mi drugog izbora.” – uzela je zarđali nož sa stola, ispred koga je stajala i zarila mi ga u pupak…

***
    U prostranom belom holu nije bilo ni prozora ni vrata. Osvetljavali su ga veliki srebrni lusteri, u obliku čamaca. Ušli su kroz zidove okićene crnim leptirovima, odeveni u svoje svečane odore. Ja sam još uvek ležao u kadi, poluošamućen. Voda je bila slana i mlaka, a po njenoj površini plivale su brusnice. Sedela je na debeloj mermernoj ploči u dnu prostorije i igrala se svojim pletenicama. Kada je primetila da sam se osvestio, ustala je i prinela mi ubrus i čistu odeću.
    “Kako se osećaš?” – obratila mi se umilnim glasom.
    “Dobro… Odmorno. Ispunjeno.”
    “Drago mi je. Dugo smo ti se nadali i priželjkivali da budeš baš takav kakav jesi.”
    “Zar mene, smrtnika?”
    “Smrtnika? Nemoj tako lako da se potcenjuješ. Niko ovde nije smrtan.”
    “Je l’? A gde je to “ovde” i ko su ovi ljudi?”
    Udarila je nekoliko puta dlanom o dlan i svi prisutni ukloniše maske. Došlo mi je da plačem od sreće kada sam ih prepoznao, ali sam se uzdržao, ne dozvoljavajući im da mi vide suze. Zvuci frule označili su početak veselja. Veles je poveo kolo.

18 Mar 2010

Tekkon kinkurīto, a.k.a. Tekkonkinkreet (Michael Arias, 2006)

"So calm and peaceful, but inside, all power and destruction. It's hiding something. Just like people do. Sometimes you have to get close to find out what's inside. Sometimes you have to get burned to see the truth."

Siročići Kuro (Crni) i Shiro (Beli), jedini članovi bande Mačaka, odrasli i vaspitavani na ulici, stanovnici su imaginarnog multikulturnog velegrada Treasure, koji predstavlja njihov dom i njihovo igralište. I u stanju su da učine apsolutno sve kako bi očuvali status quo, čak i ako "sve" podrazumeva suprotstavljanje jakuzama. Po pojavljivanju misterioznih stranaca koji Treasure Town nameravaju da pretvore u zabavni park, njih dvojica će morati da se suoče sa silom na kakvu do tada nisu naišli, ali i sa svojom mračnom stranom, koja preti da ih zauvek rastavi...


Iako priča otpočinje šaljivo, sa ukusom penastog petparačkog kolača, kako vreme odmiče, ovaj anime lagano skida masku, pokazujući svoje namrgođeno i okrutno lice, puno modrica, svežih i zaraslih ožiljaka, od dubokih i bolnih rana. Paralelno sa preobražajem leta u jesen, a jeseni u zimu, odigrava se metaforična transformacija toplog u hladno, svetla u tamu. I taman kada pomislite da stiže ozelenjeno proleće, ono vas neprijatno iznenadi i probudi miris ludila. Uprkos jednostavnom zapletu, Tekkonkinkreet (u bukvalnom prevodu, Armirani beton) uspeva da se izbori sa svim mogućim klišeima i prikaže ih u izmenjenom, neprepoznatljivom obliku, prvenstveno zahvaljujući svojoj ekscentričnosti. Govoreći o odrastanju i privrženosti u prijateljstvu, odnosno gotovo simbiotičkoj vezi naizgled potpuno različitih likova, on to čini bez dodvoravanja gledaocu, baratajući sirovim emocijama i koketirajući sa nadrealizmom, koji u poslednjoj četvrtini eksplodira u jezivim pejzažima Kurove izmučene psihe.


U središtu virtuoznog spoja psihološke drame, detinjaste avanture (s ozbiljnim uzrocima i još ozbiljnijim posledicama), krimi-akcije i uvrnute fantazije, koju autori povremeno puštaju s lanca, nalaze se njih dvojica, dečaci ulice, simbolično nazvani Kuro i Shiro. Kuro je stariji i za svoje godine zreliji nego što bi trebalo da bude (i što mu je nametnuto kao osnovni uslov za preživljavanje), stalno na ivici nervnog sloma. Jedino što ga održava u životu i ne dozvoljava mu da pukne jeste briga o Shirou, koji je odraz iskonske, dečje nevinosti i koji često nije svestan stvarnosti oko sebe, pribegavajući sanjarenju, na granici sa autizmom. Oni su yin i yang, jer kad crno ostane bez belog, ono postaje još crnje, a belo teži ka svojoj ekstremnoj vrednosti. Ostavljeni na milost i nemilost sveta naoštrenih kandži i krvlju natopljenih zuba, zaslužuju neizmernu simpatiju, izazvanu njihovom ljudskom nesavršenošću i jedinstvenom aurom koja ih obavija. A to što im je  posvećeno najviše pažnje, ne znači da su sporedni likovi zapostavljeni - naprotiv, učinjen je neverovatan napor da se u nepuna dva sata i oni prikažu što realističnije, te su upotpunjeni brojnim finesama i postavljeni u jasno definisane odnose. Jedino gos'n Snake i njegova trojka plaćenih ubica ostaju pod velom misterije, što je razumljivo, budući da su osmišljeni kao antagonisti zavedeni pod "strogo čuvana tajna".


Osnovne odlike vizuelnog stila, bliskog Morimotoovom Eikyuu Kazoku (Eternal Family) i Yuasinom Mind Game (u koji je Kōji Morimoto takođe umešao prste) jesu živahne boje i napadne teksture, kitnjaste pozadine i izvitoperen dizajn likova, što ukazuje samo na jedan pravac, onaj koji je uperen ka Studiju 4°C. Vrcava autentičnost i bizarna likovnost postali su zaštitni znak njihovih animacija i ovde su prisutni u punom sjaju, ne dozvoljavajući vam da trepnete ni na tren. Muzika britanskog electro-dueta Plaid se fino uklopila u šašavo okruženje, mada slike ipak vode glavnu reč. Izgled Tekkonkinkreta sigurno neće prijati svakom oku, ali mu se mora odati priznanje za originalnost.


Michael Arias, Amerikanac koji se odomaćio u Japanu, zaslužan je za odličnu režiju, na kojoj bi mnogi veterani mogli da mu pozavide. Sudeći po tvrdnjama onih koji su čitali mangu Taiyōa Matsumotoa, Arias sa dužnim poštovanjem oživljava originalno delo. Njegovo debitantsko ostvarenje je nezaobilazna stanica ne samo za ljubitelje japanimacije, već i za filmofile željne promena.

Rosemarie (Marc Comes, 2003)

Misteriozna devojka, napuštena fabrika (za proizvodnju vina?), beli magarac i vatromet. Povrh slika, naizgled običnih, a u suštini nadrealnih, umirujući ženski glas izgovara tekst koji podseća na poluintimnu ispovest, izvod iz nečijeg dnevnika. Ovaj sedmominutni eksperimentalni film deluje kao zaboravljeni segment ciklusa Cremaster avangardiste Matthewa Barneya i posvećen je nemačkoj umetnici Rosemarie Trockel.

15 Mar 2010

Blood Tea and Red String (Christiane Cegavske, 2006)

"Blood and water
round and round
beneath my skin
and underground."

Beli miševi aristokrate. Stvorenja Koja Žive U Hrastovom Stablu. Žaba mudrac. Gavran sa ljudskom lobanjom umesto glave. Crna udovica koja žrtve (ptice plavog perja) onesposobljava crvenim nitima. I iz mrtve lutke rođena harpija... Ili, u dve reči, vrhunski nadrealizam. Za dešifrovanje ove simpatično-morbidne "bajke za odrasle" bio bi vam potreban kakav alternativni sanovnik i nevidljiva karta u jednom pravcu za Podsvest Autorke. Beskompromisna posvećenost kreaciji i umetnosti ogleda se u svakom minutu Krvavog čaja, nastalog u procesu dugom čak 13 godina, tokom kojih je Cegavske verovala samo sopstvenim rukama i vrlo uskom krugu saradnika.


Najverovatnije inspirisana filmovima Davida Lyncha, Tima Burtona, Jana Švankmajera i njegovih sledbenika, braće Quay, ali i pisanom rečju Edgara Allana Poea i Lewisa Carolla, rediteljka stvara svet koji počiva na logici snova i čije se opojne, uvrnute čari otkrivaju u nizu bizarnih događaja. Od ušivanja jajeta u utrobu lutke, preko njenog razapinjanja, halucinacija izazvanih žutim voćem iz središta lavirinta, do opijanja na čajanci i nagodbi sa paukom, na gledaocu je da otkrije smisao koji se iza svega toga krije (a zahvaljujući nedostatku dijaloga, moguća su brojna tumačenja priče) ili da se jednostavno prepusti divlje izmaštanim slikama, praćenim eteričnim skorom Marka Growdena, ne razmišljajući o njihovim značenjima. Blood Tea and Red String je enigmatična, delirična, poetična, implozivna, gorko-slatkasta i, nadasve, neprikosnoveno originalna fantazija koju ljubitelji stop-motion animacije ne bi smeli da zaobiđu. A Christiane Cegavske nije mogla da odabere bolji medij za ovaploćenje svoje neobične vizije.

 

13 Mar 2010

Андрей Свислоцкий (Игорь Ковалев, 1991)

Iako sam se nagledao svakojakih nadrealnih, eksperimentalnih, bizarnih, avangardnih i uvrnutih kratkometražnih i dugometražnih animacija, nijedna od njih me nije zbunila u onoj meri u kojoj je to učinilo delo ruskog animatora Igora Kovaljevog, Andrej Svislocki. Uprkos činjenici da su (skoro) sve prikazane radnje naizgled neraskidivi deo (neke čudne) svakodnevnice, ova groteskna i atmosferična crno-bela zagonetka svoje rešenje skriva kao zmija noge. Da li je u pitanju drama apsurda ili višeznačna priča, ostaje misterija... i tekst u završnici:

"Sve se odigralo 30km od Kijeva, u gradu Buča. Ja sam bio jedini svedok ovih događaja." - Andrej Svislocki

11 Mar 2010

Ginga Tetsudō no Yoru (Gisaburō Sugii, 1985)


"Some people see the galaxy as a giant river of milk, and all of these stars are like drops of oil floating in that sea of milk."

Ginga Tetsudō no Yoru (a.k.a. Night on the Galactic Railroad) je adaptacija istoimenog romana za decu, nastalog oko 1927, pisca Kenjija Miyazawe,  koji je ovim delom pokušao da pronađe odgovor na pitanje: "Šta je istinska sreća?" S obzirom na to da je knjiga prozivod vremena u kome Japan dolazi u dodir sa Zapadom, uočljivo je preplitanje budističkih sa hrišćanskim simbolima.

Giovanni je dečak iz siromašne porodice, kome se otac još uvek nije vratio sa poslednjeg puta i čija je bolesna majka vezana za krevet. Svakog dana, posle škole, odlazi u štampariju, gde radi kao pomoćnik, kako bi zaradio neku crkavicu i uspeo da preživi. Ono što mu dodatno zagorčava život jesu stalna i nemilosrdna zadirkivanja od strane vršnjaka, na čelu sa Zanellijem. Jedini prijatelj mu je Campanella, koga poznaje još iz najranijeg detinjstva. U noći Festivala Zvezda (The Centaurus Festival), kome se raduju svi stanovnici njegovog sela, Giovanni mora da obavi još jedan poslić. Po povratku kući, savladava ga umor, te odlučuje da predahne na proplanku, kada nailazi fantomski voz...

Ono što prvo upada u oči jeste činjenica da su svi likovi antropomorfne mačke (sa tri izuzetka koji se pojavljuju kasnije). Zanimljiva je jedna Sugiijeva izjava da je takva odluka donesena nakon nekoliko neuspelih pokušaja da se anime izvede sa ljudskim likovima i da su mačke, koje inače mrzi, odabrane kao vrlo bliske ljudima, zbog svoje sebičnosti. Međutim, taj poluživotinjski izgled nimalo ne utiče na njihovu realističnost, već samo donekle ublažava okrutnu dramu, što je razumljivo, budući da je materijal namenjen mlađim naraštajima. 

Problem nastaje nakon što se Giovanni ukrca na voz i u njemu sretne svog prijatelja, Campanellu, jer je njihova nadrealna avantura ispunjena aluzijama i metaforama teško shvatljivim i još teže svarljivim za ciljnu publiku, a ispričana u uspavljujućem ritmu, da bi (čvrsto u to verujem) malo koje dete moglo da isprati priču do kraja. Dijaloga je malo, a i to malo je izgovoreno monotonim, ozbiljnim, gotovo svečanim tonom, iz koga kao da je isceđena sva životna radost. Na prvoj stanici nije baš najjasnije šta zapravo predstavlja Giovannijevo putešestvije, dečiju igru ili beg iz stvarnosti sa kakvom filozofskom dimenzijom, ali se polagano ukazuju nagoveštaji konačne destinacije galaktičke mašine. Kada na scenu stupe otkrovenja, u određenim trenucima se oseća bljutav ukus patetike, uprkos plemenitoj nameri autora da o smrti govori nežno i blagotvorno.

U audio-vizuelnom pogledu, Night of the Galactic Railroad bi se mogao opisati kao atmosferičan, elegantan, poetičan, mističan i, povrh svega, maštovit, ali istovremeno nepristupačan, jer vedrih boja, koje bi najverovatnije primamile klince, skoro i da nema. Crtež je jednostavan i simpatičan, a animacija svedena, te je u poređenju sa Miyazakijevim ostvarenjima iz tog perioda, ovaj anime znatno slabiji, ali daleko od lošeg. Muzika Haruomija Hosona ima hipnotičko dejstvo i savršeno se uklopila u svaku scenu, smeštena između sekvenci kojima vlada duboka tišina.

Kao materijal koji je osmišljen za najmlađe, Ginga Tetsudō no Yoru je sumnjivog kvaliteta, i to ne samo pod neonskim svetlom XXI veka, dok se, zahvaljujući zatupljivanju oštrice, koja krasi većinu japanskih animiranih filmova, distancirao i od zrelijih gledalaca, tako da zauzima neki čudan položaj među ostalim animeima i nemoguće je dati konačan sud. Ukoliko se posmatra kao atipičan primerak svoje vrste, pa još u režiji čoveka koji će 9 godina kasnije snimiti Street Fighter II: The Animated Movie, Noć na galaktičkoj železnici stoji kao preporuka za one koji bi hteli da probaju nešto drugačije.

8 Mar 2010

Prstohvat poezije

Ponekad su beli krugovi u vazduhu

Ponekad,
ne znajući šta govore,
čine od snova svojih
bele krugove u vazduhu.

Ponekad,
ne znajući šta sanjaju,
govore reči svojih
belih krugova u vazduhu.

Ponekad,
ne znajući šta je ljubav,
krvare u želji da
vole
bele krugove u vazduhu.

Plavetnilo

Ovo užasno plavetnilo
pod mojim nogama,
naopako i nemoguće.
Ovaj plameni jezik
nad mojom glavom,
tako snažan i neodoljiv.
Oduprem li se plavetnilu,
nestaće vatra.
Oduprem li se vatri,
postaću slobodan.

Prošlo je već poprilično godina otkako se ne bavim pisanjem pesama i retke su one koje bih podelio sa drugima, a da ih prethodno ne podvrgnem drastičnim hirurškim intervencijama. Ovde objavljeni primerci pripadaju toj minornoj grupi.

Monobloc (Luis Ortega, 2005)

"You take the mask off to often. And you know what they say about that..."

Pet žena i nijedan (vidljivi) muškarac. Perla gubi posao u luna-parku (bez posetilaca), gde je radila kao (Minnie Mouse) maskota i čija vlasnica joj je "najbolja prijateljica". Svakodnevno posećuje neprijatno belu bolnicu, u kojoj radi misteriozna medicinska sestra, zbog pročišćavanja  svoje trule krvi (!). Nena, njena ćerka, rođena s jednom nogom kraćom od druge, podaje se (iluzornim) mušterijama za 2 zlatnika. Madrina (kuma?), njihova susetka, utehu pronalazi u ispijanju Féret-a i popunjavanju nagradnih tiketa sa vinskih boca, u nadi da će jednog dana otputovati...


Začudni svet Monobloca ispunjen je nostalgijom, depresijom, beskrajnim savladavanjem dokolice i izvitoperenim (polusintetičkim?) emocijama, a nagrižen nestajanjem, koje kao da je dostiglo svoj vrhunac i zaustavilo se u jednoj tački, jer više ničeg nema da ga resetuje. Shodno tome, postavlja se pitanje: Da li njih pet zaista postoje ili su samo odjeci nekadašnjih života, koji uporno istrajavaju između oronulih zidova stambenog bloka, i lepe se za ono malo pustoši izvan njega? Njihovi dijalozi, dovedeni na granicu sa Apsurdom, dokaz su kidanja veze sa stvarnošću (onakvom kakvu mislimo da poznajemo) i zalaženja u Zonu Podsvesnog (ili pak Nadsvesnog), izgrađenoj na temeljima ekstremnog eskapizma. Nemoguće je utvrditi šta je to što ih pokreće, zašto se uopšte trudi da ih pokrene i kuda ih vodi, kao što najčešće nije moguće racionalizovati snove, od čijih je najturobnijih, ali i najzategnutijih niti ovo ostvarenje satkano.

Iako su metode kojima se Ortega služi konvencionalne, rezultat je krajnje neuobičajen, budući da sve što vidite i čujete liči na (opipljivu) manifestaciju neopisivog, apstraktnog. Dešifrovanje njegovog sistema simbola deluje kao zadatak čijim biste rešavanjem dospeli u situaciju da budete preplavljeni lopticama od papira, prethodno ispunjenim brojnim znacima pitanja i svakojakim brljotinama, stalno se vraćajući na početak, u nadi da ćete otkriti korak u okviru koga ste počinili grešku.


Zahvaljujući impresivnoj kreativnoj snazi i hrabrosti mladog reditelja, sjajnoj fotografiji Jorgea Pastorina (početnika u poslu, ako je verovati podacima sa imdb-a), sa hipnotišućim tonovima braon, crvene, narandžaste i žute u izobilju, i milozvučnim melodijama (umetnutim u uznemirujuće brujanje) Leandra Chiappea, kojima preovlađuju jecaji gudačkih instrumenata, Monobloc je nepravedno marginalizovano remek-delo savremenog nadrealnog filma.

4 Mar 2010

Someone (Magali Barbé & Jean Constantial, 2009)

Dok sam u sferi kratkometražnih underground animacija...
Someone je prelepa minimalistička predstava o potrazi za sopstvenim identitetom, koja počinje kidanjem spone između misterioznog bića/entiteta i neba, a nastavlja se gotovo koreografisanim kretanjem kroz sivkastu pustoš (polu)izgubljenog uma. Intervju sa jednim od autora, Magali Barbéom, može se pročitati na ovoj stranici.

Mei Ling (Stéphanie Lansaque & François Leroy, 2009)

Očekujući ljubavnika, mlada Kineskinja priprema večeru od hobotnice. Kada je izvuče iz sudopere, u njoj zatiče još jednu, majušnu, i odlučuje da je zadrži kao ljubimca. I dok ona provodi dane u dokolici, gos'n Oktopus raste, a između njih dvoje se razvija posebna veza...

Nekoliko puta nagrađivan, ovaj petnaestominutni "crtać" je još jedan dokaz da, kad god se bave animacijom, Francuzi to rade sa stilom (ili ja to slučajno uvek naletim na takve?). Da biste u njemu uživali, nije vam potrebno razumevanje onog jednog kratkog dijaloga, na jeziku koji podseća na mandarinski/kantonski (a mogao bi da bude i izmišljen). Kombinujući 2D i 3D tehniku, okupanu prijatnim, toplim bojama (i crvenom na čelu, naravno) sa "live" montažom u završnici (povratak junakinje u stvarnost?), autori stvaraju zadivljujuću brzopoteznu eskapističku vinjetu, sa anti stres dejstvom.