22 Mar 2010

Kolo

    Nikada nisam voleo pčelinje zujanje… niti zurenje u staklo koje su oblizale zunzare; zidove koje su opoganili ubijeni komarci; asfalt koji su usrali psi lutalice; nebo koje pljuje smrdvljivu kišu… I nikada mi nije bilo jasno zašto sam ih slušao, kada su njihove reči već godinama bile mrtve, pokopane u jalovu zemlju.
    U ono vreme, dani su postajali kraći, a noći bleđe i krotkije. Ulicama su i dalje prolazile dvonoge gliste koje bi vas ujele, ako biste ih slučajno, u prolazu, dotakli. Umesto drveća, u parkovima su rasle ofucane igračke, obezglavljene lutke i okrnjeno plastično oružje, čiji su vlasnici, pegave devojčice i prkosni dečaci, odavno odrasli, zaboravljajući miris svojih skamenjenih detinjstava. Onde gde je nekada nicala trava, rađale su se metalne iglice, pa deci nisu dozvoljavali da gaze po njima, otkada su jednom klincu odrale kožu i meso sa tabana. Ispod streha, gnezdile su se ružne žućkaste ptice, čiji bi jutarnji lavež kidao snove na sitne komade, bacajući ih umornom Suncu na obraze.
    Sa prozora koji je gledao na staru, oronulu i napuštenu crkvicu, posmatrao sam jednu jedru devojku, koja je svakodnevno tuda prolazila. Ponedeljkom i sredom oblačila je plavu haljinu sa cvetićima i zeleni ogrtač sa kapuljačom. Utorkom, četvrtkom i subotom nosila bi crveni komplet, sa belom čipkom i belim soknama, a petkom i nedeljom dugu, crnu suknju, ljubičasti korset i šešir sa tamnim velom po obodu. Za sobom bi vukla prteni džak, na uzici od tila u boji koja bi se slagala sa njenom odećom.
    “Šta nosiš u džaku?” – upitao sam je, nakon što sam skupio hrabrosti da joj stanem na put.
    Osmehnula mi se stidljivo, a onda je rekla: “Pođi sa mnom i pokazaću ti.”
    Odvela me je do nedovršene stambene zgrade, u čijem se podrumu nalazio odgovor na moje pitanje. Miris vlage širio se uskim hodnicima, a cevi su bile obrasle mahovinom. Kada smo ušli u njeno skladište, bio sam u isto vreme zgrožen i oduševljen prizorom koji sam ugledao. U povećim teglama, na policama od grubo obrađenih dasaka, bili su naslagani ljudski mozgovi.
    “Eto, sada znaš. Počelo je kao hobi, a pretvorilo se u profesiju. Danas je sve više onih koji ih se dobrovoljno odriču… Možda je zbog toga roba sve lošija. Daju mi ih toliko isprane i beskorisne, da mi je prosto žao da ih stavim u teglu.”
    “Neverovatno.”
    “Kako za koga… A ti? Da li još uvek misliš ili bi se radije otarasio te sive mase u glavi?”
    “Zašto bih?”
    “Rešio bi se glavobolja.” – zakikotala se poput devojčurka od desetak godina. “Izvini. Malo sam se našalila. Deformiše me ova prokletinja od posla, ali dobro se plaća, pa se i ne žalim mnogo. Oni koji se sopstvenog mozga lišavaju, uglavnom imaju prepune džepove i još punije buđelare. Ne znam odakle im toliko bogatsvo.”
    “To niko ne zna…”
    Na nekoliko trenutaka umuknusmo, da bismo uživali u brujanju fantomskih aviona.
    “Hoćeš li da ti ispričam šta sam sanjao proteklih noći?” – pokušao sam da joj skrenem pažnju sa zloćudnih mušica koje su se prosule iz staklene boce, postavljene u uglu podrumskog sobička.
    “Pričaj.”
    “Tonuo sam kroz more bludnih misli, duboko, u noć užarenih pogleda, osećajući topao dodir sopstvene krvi i bol koju su mi nanosili, kidajući meso sa mojih udova. Plašio sam se obale, jer je bol tamo prestajala. Hladna voda i vazduh smejali su se veseloj nemilosti i povremeno bi razbili po koju kost. Umoran sam se dokopao peskovite plaže, puste, vrele i nepregledne. Hodao sam, iako su mi tabani goreli. Senka mi nije dozvoljavala da prestanem. I gušila me je, rođena iz Mesečevog semena koje se zove Pokolj. Svaki korak je bio težak, a večnost izlapela. Onda je počelo kamenovanje…
    Roj zalutalih osa obrušio mi se na lice. Roj zalutalog kamenja našao je put kroz moje telo. Uzeo sam mač koji se beše odnekud stvorio i posekao glasove nemih vetrova. Grmljavina se zagrcnula i slomila svetlost, sasvim slučajno. Naoružane do zuba, stigoše me kletve, spuštajući se sa planina. Branio sam se neostvarenim snovima, bespomoćan i sam. Odjednom, oko mene se otvorila zemlja i okrenuo sam se ka nebu, da ne gledam kako armija anatema zauvek odlazi u bezdan. Preskočio sam ponor i zaustavio se ispred osmeha u ogledalu. Želeo sam da ga razbijem, ali se u meni pobunio sujeverni podlac. Sa druge strane bilo je mirno, u Dolini Posrnulih Bogova.
    Prolaskom kroz ledeno staklo, približio sam se tebi. Ležala si u lokvi mojih uzdaha. Oko tebe je goreo plamen našeg čekanja, a iznad, sa grane osušenog stabla, visila je zmija kojoj si odsekla glavu. Odjeci nastranosti dovukli su maglu. Prišao sam ti i legao, postavljajući glavu na tvoje krilo. Gledao sam te u oči, zelene poput deteline. Jecaji mi nisu dozvoljavali da kažem samo dve reči, jer bih možda morao celog života da ćutim. Prizivao sam mećavu, brišući trule oblake. Miris tvoga ćutanja me je ispunjavao i razumeo sam sve što si prećutala. Ugasila si vatru, jer dovoljno je gorela… Tada sam se probudio.”
    “Tvoji snovi su oduvek zvučali drugačije od njihovih… Žao mi je, ali ne ostavljaš mi drugog izbora.” – uzela je zarđali nož sa stola, ispred koga je stajala i zarila mi ga u pupak…

***
    U prostranom belom holu nije bilo ni prozora ni vrata. Osvetljavali su ga veliki srebrni lusteri, u obliku čamaca. Ušli su kroz zidove okićene crnim leptirovima, odeveni u svoje svečane odore. Ja sam još uvek ležao u kadi, poluošamućen. Voda je bila slana i mlaka, a po njenoj površini plivale su brusnice. Sedela je na debeloj mermernoj ploči u dnu prostorije i igrala se svojim pletenicama. Kada je primetila da sam se osvestio, ustala je i prinela mi ubrus i čistu odeću.
    “Kako se osećaš?” – obratila mi se umilnim glasom.
    “Dobro… Odmorno. Ispunjeno.”
    “Drago mi je. Dugo smo ti se nadali i priželjkivali da budeš baš takav kakav jesi.”
    “Zar mene, smrtnika?”
    “Smrtnika? Nemoj tako lako da se potcenjuješ. Niko ovde nije smrtan.”
    “Je l’? A gde je to “ovde” i ko su ovi ljudi?”
    Udarila je nekoliko puta dlanom o dlan i svi prisutni ukloniše maske. Došlo mi je da plačem od sreće kada sam ih prepoznao, ali sam se uzdržao, ne dozvoljavajući im da mi vide suze. Zvuci frule označili su početak veselja. Veles je poveo kolo.

No comments:

Post a Comment