"I have a heart that whistles everywhere."
Mayakovsky
Jedno od najranijih Terayaminih ostvarenja, provokativnog naslova Sho o suteyo machi e deyou (Bacite knjige, izađite na ulice), moglo bi se predstaviti kao odgovor na pitanje: "Šta je zajedničko socijalnoj drami, sukobu (i sažimanju) Istoka i Zapada, udaranju falusolike bokserske vreće posred Tokija, hipi-pokretu i fudbalu?"
Priča o mladiću Kitamuri Eimeiu, početniku u lokalnom fudbalskom klubu, koji živi u disfunkcionalnoj porodici, sa senilnom bakom kleptomankom, ocem perverznjakom i sestrom koja je opsednuta svojim ljubimcem, belim zecom, i mrzi muškarce, je sve samo ne konvencionalna (što iz priloženog i nije tako teško zaključiti, zar ne?), a isprekidana je sporadičnim uplivima bizarnih događaja i krvničkim kidanjem granice između stvarnosti i fikcije, odnosno filma. Međutim, bez obzira na to nasilno razbijanje iluzije, naročito u trenucima kada vam se glavni lik (sjajni naturščik Hideaki Sasaki) obraća, ubeđujući vas da je on niko i ništa, nemoguće je ne uživati u neprestanim iznenađenjima koje Terayama priređuje.
Prepoznatljiv po nezaobilaznim filterima (zeleni/crveni/ljubičasti/roze), on pokazuje da je, i pre saradnje sa Tatsuom Suzukiem, bio i ostao stoprocentno svoj. Stare fotografije, čudne erotske scene, blagi nadrealistični "šokovi" i sporadično pojavljivanje članova njegove Tenjō Sajiki trupe još neka su od karakterističnih rediteljevih obeležja. Ni u jednom trenutku niste sigurni ko ili šta je sledeće - gotski odevena belkinja koja noću juri prugom, puštajući zmaja, muškarac sa polutkom preko ramena kao slučajni prolaznik, oglasi lične prirode ili lutanje grupe pacijenata u belim bade mantilima. Jedan od avant-garde higlightova je i razgovor koji nepoznati sagovornik (autor?) vodi sa striptizetom (ili prostitutkom?), čiji bih samo jedan delić izdvojio:
Terayamina neodoljiva uvrnutost upotpunjena je alternativnim punk-rock soundtrackom (nekoliko godina pre pojave punka na zapadu!), koji su, pored nezaobilaznog J.A. Seazera komponovala još trojica J-rockera (i početnika u sedmoj umetnosti) - Ichirô Araki, Kuni Kawachi i Itsuro Shimoda. Pored vrlo liberalnih ideja i nezaboravnih slika, muzika igra ogromnu ulogu, pa tako treba očekivati i stihove poput:
...u interpretaciji grupe od nekoliko starijih školarica-pionirki koje istovremeno izvode striptiz.
Ovaj film je neosporno vrhunska eksperimentalna drama, prožeta atipičnim smislom za humor i autobiografskim momentima, i sigurno jedna od najoriginalnijih, ne samo u okvirima japanske, već i svetske kinematografije. Svoju različitost beskompromisno ispoljava od prvih do poslednjih minuta tokom kojih kamera prelazi preko lica svih ljudi koji su učestvovali u njegovoj izradi.
Priča o mladiću Kitamuri Eimeiu, početniku u lokalnom fudbalskom klubu, koji živi u disfunkcionalnoj porodici, sa senilnom bakom kleptomankom, ocem perverznjakom i sestrom koja je opsednuta svojim ljubimcem, belim zecom, i mrzi muškarce, je sve samo ne konvencionalna (što iz priloženog i nije tako teško zaključiti, zar ne?), a isprekidana je sporadičnim uplivima bizarnih događaja i krvničkim kidanjem granice između stvarnosti i fikcije, odnosno filma. Međutim, bez obzira na to nasilno razbijanje iluzije, naročito u trenucima kada vam se glavni lik (sjajni naturščik Hideaki Sasaki) obraća, ubeđujući vas da je on niko i ništa, nemoguće je ne uživati u neprestanim iznenađenjima koje Terayama priređuje.
"The city is an open book, write on its infinite margins."
Terayama
Prepoznatljiv po nezaobilaznim filterima (zeleni/crveni/ljubičasti/roze), on pokazuje da je, i pre saradnje sa Tatsuom Suzukiem, bio i ostao stoprocentno svoj. Stare fotografije, čudne erotske scene, blagi nadrealistični "šokovi" i sporadično pojavljivanje članova njegove Tenjō Sajiki trupe još neka su od karakterističnih rediteljevih obeležja. Ni u jednom trenutku niste sigurni ko ili šta je sledeće - gotski odevena belkinja koja noću juri prugom, puštajući zmaja, muškarac sa polutkom preko ramena kao slučajni prolaznik, oglasi lične prirode ili lutanje grupe pacijenata u belim bade mantilima. Jedan od avant-garde higlightova je i razgovor koji nepoznati sagovornik (autor?) vodi sa striptizetom (ili prostitutkom?), čiji bih samo jedan delić izdvojio:
"What part do you wash first when you take a bath?
- I start by washing the bathtub."
Terayamina neodoljiva uvrnutost upotpunjena je alternativnim punk-rock soundtrackom (nekoliko godina pre pojave punka na zapadu!), koji su, pored nezaobilaznog J.A. Seazera komponovala još trojica J-rockera (i početnika u sedmoj umetnosti) - Ichirô Araki, Kuni Kawachi i Itsuro Shimoda. Pored vrlo liberalnih ideja i nezaboravnih slika, muzika igra ogromnu ulogu, pa tako treba očekivati i stihove poput:
"When I'm a whore,
I'll buy a huge bar of soap
to wash the boy I love..."
...u interpretaciji grupe od nekoliko starijih školarica-pionirki koje istovremeno izvode striptiz.
Ovaj film je neosporno vrhunska eksperimentalna drama, prožeta atipičnim smislom za humor i autobiografskim momentima, i sigurno jedna od najoriginalnijih, ne samo u okvirima japanske, već i svetske kinematografije. Svoju različitost beskompromisno ispoljava od prvih do poslednjih minuta tokom kojih kamera prelazi preko lica svih ljudi koji su učestvovali u njegovoj izradi.
"In this film, I dreamed of the human aeroplane."
No comments:
Post a Comment