Tekst koji sledi, objavljen je na sajtu popboks.com, pod naslovom Alternativni vodič kroz japanske animacije i podeljen na dva dela - (I) 12 žigosanih animea i (II) Mačke na usijanom anime krovu.
U zemlji izlazećeg sunca, pojam “anime”, skraćenica od japanskog (preciznije: japansko-engReskog) “animeshon” (animation), upotrebljava se kao naziv za sve vidove animacije, dok se na zapadu ovom imenicom označava animacija nastala isključivo u Japanu. Poslednjih godina pojavilo se i nekoliko južnokorejskih, kineskih i zapadnjačkih “crtaća”, koji, zbog sličnosti u primenjenoj tehnici (crtežu i animaciji iznad ostalog, tj. sadržine), vrlo lako mogu da vas navedu na pogrešnu pomisao da je reč o animeu. Uticaj animea na ostatak sveta je osetan, ali i uzajaman. Tekovine zapada prepoznaju se u izvesnim anime ostvarenjima, s tim što, u japanskom “tretmanu”, hrabro gaze ograničenja zemlje svog porekla. Osim toga, danas smo svedoci i uvlačenja anime-principa pod kožu filmske industrije, odnosno nastanka tzv. “igranih animea” i adaptacija poznatih animea.
Pošto se na world-wide mreži mogu pronaći brojni tekstovi koji uopšteno govore o ovom sve popularnijem fenomenu, često uz pomen nekih od najznačajnijih naslova, nema potrebe dodatno trošiti reči na suvoparni, enciklopedijski prikaz, niti se osvrtati na početke, odnosno daleku 1917. godinu, kada je demonstriran prvi anime, jer istorija ume da bude dosadna. Od filmova, preko “original video animation” mini-serija (tzv. OVA), do televizijskih serijala (čija jedna sezona obično teži 24 ili 26 epizoda u trajanju od približno 25 minuta), kategorisanih tako da budu obuhvaćene sve moguće (i nemoguće) grupe gledalaca, sigurno ćete naići na nešto što će vas zainteresovati i zbog čega ćete se pitati: “Zašto do sada nisam gledao nijedan anime?”
Međutim, pre toga, postavlja se i pitanje: “Zašto uopšte gledati?” Za razliku od animiranih filmova koji dolaze sa zapada i koji su u većini (čast izuzecima) jednostavni, prizemni i zabavni, bez pretenzije da budu “umetnički”, a prevashodno namenjeni najmlađima, među animeima se možete izgubiti u vrlo ozbiljnom, artističnom i temeljnom pristupu najrazličitijim temama, koji ume da prevaziđe i igranu formu po svojoj kompleksnosti. Zahvaljujući još uvek široj popularnosti ovih prvih, kod mnogih preovladava mišljenje da su crtani filmovi samo za decu, što dovodi do konfliktnih situacija, naročito kada neko strogo konzervativne prirode vidi scene koje nisu za dečje oko. Tvorci animea se usuđuju da ispitaju oblasti o kojima radnici velikih američkih studija verovatno i ne sanjaju. U svojim istraživanjima, često odlaze toliko daleko, da pomislite kako se među tim marljivim Japancima krije i neko ko nije sa ove planete. O njihovoj i o ozbiljnosti (ali i slobodoumnosti) njihovih dela govori i činjenica da, prilikom licenciranja anime-serijala u Americi, a kako bi se udovoljilo prosečnom američkom gledaocu, cenzura pokazuje svoje ružno lice i menja se scenario, čime anime gubi na kvalitetu (i smislu). (Čemu onda famozni “rating”?) Postoji u animeima to nedefinisano “nešto”, zračenje, energija, tajni začin ili poluga koja pokreće nevidljivi mehanizam… A kada se mašina pokrene, nema stajanja.
Zaobilazeći uobičajene preporuke početnicima u okvirima japanske animacije, priča koja sledi biće posvećena manje-više (uglavnom više) nepravedno marginalizovanim ostvarenjima, koja su se, zahvaljujući svojim autorima, usudila da budu drugačija ili da idu putevima kojima se teže dolazi do željenog cilja. Prelazeći granice nepisanog “anime-kanona” (bilo da je reč o crtežu i animaciji ili načinu obrade priče i likova), ovih desetak čudaka (tuce, da budemo precizni) trebalo bi da pruži izmenjenu sliku o animeima koji, inače, čak i kada plivaju mainstream vodama, umeju itekako prijatno da iznenade. Optočeni nesvakidašnjom lepotom, pa makar ih (zlobnici) nazvali larpurlarističkim, i igrajući se sa očekivanjima potencijalnih gledalaca, od vas zahtevaju samo jedno – oslobađanje od svih predrasuda. Atipičnost, kao osnovna i zajednička karakteristika, istovremeno predstavlja njihovu snagu i njihovo prokletstvo. Njihov cilj nije da ponize svoje popularne “rođake”, već da pređu preko granice ustaljenog (što je pravi izazov, jer anime je gotovo uvek neustaljen) i pokažu nadmoć animacije, puštajući maštu sa lanca.
Kanashimi no Beradona (Belladona of Sadness, 1973)
Zasnivajući ga na knjizi “La Sorcière” (Satanism and Witchcraft) francuskog istoričara Julesa Micheleta, a prema tek začetom konceptu Osamua Tezuke, reditelj Eiichi Yamamoto je stvorio bizarni art-house anime – svojevrsnu bajku za odrasle koja oberučke prihvata ideologiju nastalu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Jednostavna priča o Jean i Jeanne sa idiličnim “nekada davno…” početkom koji oslikava njihovo venčanje, posle samo nekoliko minuta pretvara se u Jeannein pakao. Poput klackalice, koju zauzimaju mizoginija, na jednom, i feminizam, na drugom kraju, Belladona se, uz kritiku plemstva i sveštenstva (i između svega ostalog), bavi pitanjem slobode izražavanja, položajem žena (kroz pogled na srednji vek/veštičarenje) i izopačenom/zlom stranom ljudskosti, ovaploćenoj u zavidnim, koristoljubivim stanovnicima Jeanneinog sela. Od trenutka kada se pojavi đavo(lak), kao otelotvorenje oslobođenog libida glavne junakinje, anime poprima sve mračniji, morbidniji i perverzniji ton, menjajući se zajedno sa njom, sve do simbolima ispunjene završnice.
Dok je eksperimentalna, “akvarelna” animacija tokom dobrog dela animea ograničena, postignuta pomeranjem okna kamere i zumiranjem, Kanashimi no Beradona se, u crtežu, oslanja na umetnost Aubreya Beardsleya, Gustava Klimta i srednjevekovne ilustracije, uz povremeno uskakanje psihodeličnih sličica, koje sadrže reference na pop-kulturu. U simbiozi sa hippie muzikom, koju autor neretko koristi umesto naracije, vizuelni aspekt neizmerne artistične vrednosti je i najbitniji, jer je gotovo svaka scena jedna metafora, a poslužio je kao inspiracija za Gankutsuō (2004-2005), revolucionarnu SF/fantasy reinkarnaciju priče o grofu Monte Kristu (takođe vrednu gledanja!) i dvanaest fascinantnih “ga-nime” ostvarenja, nastalih tokom 2006. i 2007. godine (i dostupnih, na žalost, bez prevoda).
Tenshi no tamago (Angel’s Egg, 1985)
Da su se te, već skoro četvrt veka udaljene, '85. sastali Tarkovsky, Bergman i Lynch, u nameri da svu svoju kreativnu moć iskoriste zarad rađanja jednog animea, rezultat bi najverovatnije ličio na Angel's Egg. A kako je ovo najličnije delo Mamorua Oshiia, naročito ako se uzme u obzir njegova prošlost, takva teorija pada u vodu. Nastao iz bliskog susreta Oshiija sa hrišćanstvom, Tenshi no tamago predstavlja rediteljev opus magnum i jedan od retkih primera istinskog autorskog animea. Upuštajući se u nadrealno istraživanje neopipljivog, nestalnog i neopisivog, a birajući medij koji mu dopušta da se izrazi onako kako on to želi, Oshii je uspeo da prevaziđe samog sebe i da svoje poimanje šizmoidne religije maskira hipnotišućim alegorijama, balansirajući na žici rastegnutoj između egzistencijalizma i nihilizma.
Poetična i depresivna atmosfera postignuta je neraskidivim spojem zvuka i slike, dočaravajući jedan od “svetova koji se razlikuju od našeg”, što je i osnovna Oshiijeva motivacija za stvaralaštvo. U audio-ravni, sačinjavaju je minimalistički dijalozi i opojne melodije koje proganjaju poput duhova, a prepliću se sa tišinom, hukovima vetra i vode, zvonjavom (nevidljivih) crkvenih zvona, otkucajima (nepostojećeg) sata. Na vizuelnom planu, Jaje anđela podseća na postapokaliptičnu pustoš, sa misterioznim pejzažima, čije crne šume, kolosalni kameni spomenici i ostaci gotskih gradova služe kao mesto pojavljivanja košmarnih mašinerija i, konačno, dvoje glavnih likova. Ljupku devojčicu sa jajetom i mladića sa futurističkim oružjem krstastog oblika dizajnirao je Yoshitaka Amano i ono što je rekao njihovim umornim i tužnim pogledima, ne bi moglo da stane ni u jednu reč. Uprkos preovladavajućoj “statičnosti”, koja vam dozvoljava da natenane upijate nadrealne, snoviđajne slike, animacija je raskošna i vrlo realistična, dok istovremeno funkcioniše kao jedan od mnogobrojnih razloga za neiskvaren umetnički doživljaj.
Ulazeći kroz vrata koja vam Mamoru Oshii otvara, svojevoljno pristajete na prosvetljujuće tumaranje po nepreglednoj galeriji simbola, u nadi da ćete naći odgovor na pitanje koje vam se postavlja na ulasku: “Anata wa dare?” (Ko si ti?)
Onkyo seimeitai Noiseman (Noiseman Sound Insect, 1997)
U gradu Cahmphonu, apstraktnog naziva i još apstraktnijeg izgleda, ludi naučnik (a kad su pa naučnici normalni?) sprovodi eksperiment nad “semenjem buke” (!) i greškom stvara monstruma Noisemana (koji je, u suštini, više simpatičan, nego monstruozan). Pod njegovom strahovladom (kako će vam to smešno zvučati, kad se jednom budete upoznali sa sadržajem), grupica pobunjenih tinejdžera pokušava da spasi grad, tako što će kreaturu dr Franka sprečiti u nameri da hercijanske talase muzike transformiše u kristale.
Sa svojih nepunih petnaestak minuta, Zvučni insekt uspeva da prošeta kroz tri žanra – akciju, fantaziju i naučnu fantastiku, mada se kao četvrti može dodati i kvazi-misterija, budući da za sobom ostavlja neodgovorena pitanja. Dinamičan, bučan, luckast i šaren, sa otkačenim dizajnom likova i pozadina, Noiseman deluje kao živahna deponija ostataka snova. Iako je nastao krajem 90-ih, može se udobno smestiti među one novijeg datuma. Kao što se na osnovu naslova da pretpostaviti, muzika igra bitnu ulogu, a ta uloga je odigrana vrhunski, zahvaljujući proslavljenoj kompozitorki Yoko Kanno. Režiju potpisuje Koji Morimoto, jedan od osnivača Studija 4°C, čiji štićenici uveseljavaju festivale nezavisnih animiranih ostvarenja, primenjujući (uz izvesne dopune i specifična obeležja) estetiku mainstram animea. Ukoliko vas Onyo seimeitai Noiseman uvuče u svet animea, obavezno bacite pogled na dugometražni Mind Game (2004), kao i “polusezonske” serijale Kemonozume (2006) i Kaiba (2008), reditelja i animatora Masaakija Yuase, čiji je udeo u Noisemanu očigledan.
1001 Nights (1998)
Sa Oshiijevim Tenshi no tamago, fantazmagoričnim ga-nimeima Fantascope ~Tylostoma~ (2006) i Tori no uta (Bird’s Song, 2007), kao i segmentom Loneliness, koji pripada omnibusu Yume jū-ja (Ten Nights of Dreams, 2006), 1001 Nights formira grupu onih animacija kojima polazi za rukom da “uhvate” divlju maštu Yoshitake Amanoa. Prelazeći preko granica eksperimentalne “japanimacije”, u kombinaciji tradicionalnih tehnika i CGI-a, opčinjava neuhvatljivim transformacijama, nastancima i nestancima boja i oblika. Polemisanje oko toga da li jeste ili nije anime (aniDB kaže “da”, AnimeNewsNetwork “ne”), zbog umešanosti američkih studija, ne umanjuje njegovu vrednost, a pošto su Amanov koncept i dizajn dominantna komponenta, vaga teži ka istoku. Erotičan, graciozan i eteričan, bez dijaloga (sa kratkom naracijom na početku), ozvučen prodornim orkestracijama sa orijentalnim uticajima (David Newman), vodi vas kroz romantičnu fantaziju – ljubavnu igru princa i princeze, vile i vilenjaka, uz neposredno učešće šejtana. Slatkiš za čulo vida i čulo sluha.
Nekojiru-so (Cat Soup, 2001)
Nastao u glavi mangake Nekojiru (koja je tri godine pre nastanka ovog anime-filmića izvršila samoubistvo), a u režiji Tatsua Satoa (koji nikad nije uspeo da ponovi ono što je ovde izveo), Cat Soup je priča o dvoje antropomorfnih mačeta, dečaka Nyākoa i devojčice Nyatte. Nyatta je teško bolesna i smrt, u liku Ksitirgabhe (Jizōa, budističkog božanstva, zaštitnika dece stradale pre roditelja), dolazi da je odvede. Međutim, mali Nyāko ih prati i, boreći se za dušu svoje starije sestre, uspeva da prigrabi jednu polovinu. Po povratku kući, ubacuje je kroz Nyattin nos i, na iznenađenje prisutnih (doktora, roditelja i gledaoca), delimično je oživljava. I, kao da se ništa nije desilo, majka ih šalje po prženi tofu, a zatim kreće suluda avantura, kao u bajci o Ivici i Marici, adaptiranoj prema ideji Salvadora Dalia.
Bilo da je reč o smislenoj ili besmislenoj upotrebi apstrakcije, čistoj filozofiji ili pretencioznom i detinjastom iživljavanju autora, korenitoj psihološkoj analizi ili vrcavoj komediji apsurda, jedno je sigurno – Mačja supa je toliko ukusna, da vam neće biti važno kakvi su joj sastojci i čime je začinjena. Nalik nezaboravnoj vožnji toboganom, Nekojiru-so će vas odvesti u cirkus, gde je Svevišnji glavna atrakcija, a poslednji čin izaziva potop, baciće vas u pustinju, odakle je moguće izaći samo na leđima vodenog slona, odvešće vas u brvnaru starice koja sastavlja raskomadane mačiće i u vilu zloćudnog čiče, koji će pokazati i svoje drugo lice, u sado-mazo kostimu, sa “mikimausolikom” maskom. Kada povrh svega toga dodate izvrtanje vremena i prostora, kao i brojne druge halucinogene ludorije, bićete podvrgnuti nemilosrdnom rušenju klišea i već viđenog, ne verujući sopstvenim čulima, zbunjeni i zapanjeni.
Kigeki (Comedy, 2002)
Studio 4°C, drugi put. Koji god od kratkometražnih animea, nastalih pod njihovim okriljem, da odaberete, kao zvezdu vodilju u svet japanske animacije, nećete se pokajati. U ovom slučaju, kroz nepunih deset minuta, sadržano je više nego u pojedinim animeima, čiji broj epizoda uveliko prelazi sto, i nikako da stanu. Dirljiv, šarmantan, melanholičan, nostalgičan, Kigeki je priča o petogodišnjoj Irkinji koja angažuje misterioznog Crnog Mačevaoca, da spasi njeno selo od napada engleskih vojnika. Njegova cena: retke knjige iz prošlosti.
Prefinjeniji i umereniji od ostalih 4°C “short”-ova, Komedija (slatke li ironije!) ima “bartonovsku” atmosferu. Dominiraju hladni tonovi i vrlo izražen kontrast crne i bele, ispresecani crvenom bojom stilizovane krvi. Toplina koja mu nedostaje u gotičkoj slici, nadoknađena je glasom mlade naratorke, koja se priseća svog susreta sa vampirom (?), praćenog izvanrednim izvođenjem Schubertove kompozicije Ellens dritter Gesang, čiji je tekst zamenjen rečima molitve “Ave Maria”, onako kako većina i prepoznaje ovu melodiju. Iako su, sa izuzetkom demonizovane engleske armije, jedini likovi stranac i devojčica, njih dvoje je sasvim dovoljno za ono što je autor (Kazuto Nakazawa) hteo da predstavi - odu večnosti, znanju i slobodi.
Rayca (2002)
U XXXI veku ličnosti postoje samo kao kompjuterski podaci. Da bi saznala nešto o našoj potkulturi, Rayca dolazi u Tokio XXI veka. Raycino putešestvije opisano je u nepunih osamnaest minuta, podeljenih na čak deset poglavlja. Sneni, nežni, eterični CGI preklapa se sa “real life” snimcima, koji se razlivaju pred očima poput akvarela – dominiraju ljubičasta, crvena, braon i narandžasta, mada određenim segmentima preovlađuju hladniji tonovi (Aquarium i Mannequins, koji podseća na kratkometražni N[eon] Davea McKeana), dok je završni (Screen Test) izveden poput prastarog filma (sa ogrebotinama preko slike i topljenjem trake na kraju). Praćen zvucima klavira i harfe, sa povremenim upadima relaksirajuće elektronske muzike, ovaj savremeni anime je kao stvoren za meditaciju… Rayca je opojni mir. Inspiracija.
Trava: Fist Planet (2003)
Bivši ratni pilot, šimpanzoliki Trava (Travastila Alister), i njegov mehaničar, riboliki Shinkai (čije puno ime je na nerazumljivom vanzemaljskom jeziku), poslati su u pravcu planete Fable, da prate Područje 78. Obećana im je primamljiva nagrada, a kako im je novac potreban za učešće u borbi “speedmaster”-ima (koje se održava na planeti Fist), njih dvojica ne pitaju otkud toliki honorar za jednostavan zadatak. U orbiti spašavaju plutajuću kapsulu, sa usnulom Mikuru, devojkom kojoj su izbrisana sećanja. Svo troje završavaju na neistraženoj planeti, gde ih čeka nekoliko neprijatnih iznenađenja.
Ideja za ovu bleskastu petparačku SF avanturu ponikla je u glavama dvojice autora, Katsuhita Ishiia, koji je sarađivao sa Tarantinom na animiranom delu prvog Kill Bill-a, i Takeshija Koikea, reditelja segmenta World Record u okviru Animatrix-a. Kao pomahnitali grafit koji se odvojio od zida i krenuo u atak na vaša čula, Trava: Fist Planet (ovakav naziv samo anime može da ima), za razliku od nekoliko prethodnih naslova, osvaja nedostatkom suptilnosti. Psihotična animacija, upadljive boje, jedinstveno dizajnirani likovi koji melju 200 na sat, uvrnuti humor (parodija na mecha-anime, uz jedno kratko podsećanje na Hokuto no Ken), munjeviti razvoj situacije i likova (ili, u dve reči, ekstremna ćaknutost), do vrha ispunjavaju četiri desetominutne epizodice, posle kojih nećete znati šta vas je snašlo. A ako se snađete, još sumanutije iskustvo doživećete sa pomahnitalim Dead Leaves (2004).
Blame! ver 0.11 (2003)
6 x 5’ + 1 eXtra Log = 7 razloga za gubljenje kontrole nad onim što gledate! Killy, usamljenik sa oružjem zvanim “Emiter Gravitacionih Zraka” (Gravitational Beam Emitter) i Cibo, naučnica Capitol korporacije u Gradu nehumane budućnosti, u potrazi su za specifičnim genima (Net Terminal Genes), koji bi dozvolili malobrojnim ljudima da pristupe “Net-sferi” (Netsphere). Grad je vertikalna struktura, čiji su nivoi podeljeni skoro neprobojnim “Megastrukturama” (Megastructures). Haos upotpunjuju neprijateljski raspoložena silikonska bića (Silicon Creatures) i članovi horde “Safeguard”.
Blame! ver 0.11 je ONA (original network animation), nastala prema ideji Tsutomua Niheia, a u režiji Shintaroa Inokawe. Kako je snimljena kao dodatak mangi, nemoguće je povezati naizgled nabacane događaje. Međutim, savršena prezentacija (odličan izbor boja + genijalna upotreba senki & raznih efekata) omogućavaju potpuni užitak u ovoj cyber-atmosferičnoj naučnoj fantastici. 2007. godine snimljen je i Blame! Prologue, upotrebom kompjuterske animacije, verovatno kao najava za dugometražni CGI film.
Cyberpunk, kao žanr, upotpunjen dodatnim elementima (psiho-analizom likova ili filozofijom, npr), među animeima nudi nekoliko vanserijskih naslova – počev od Neo Tokyo (1986), famoznog Akire (1988) i Mamoru Oshiijevog Ghost in the Shell (1995), preko manje poznatih Serial Experiments: Lain (1998) i Texhnolyze (2003), do Ergo Proxy (2005). Svi su itekako vredni utrošenog vremena (i eventualnog obnavljanja…), pa ovo puko nabrajanje shvatite kao preporuku.
Kakurenbo (Hide and Seek, 2004)
Žmurke. Igra koju smo svi voleli kao klinci, samo što niko od nas nije imao prilike da učestvuje u “otokoyo” verziji iste. Sedam dečaka okuplja se u napuštenom gradu, na određenom mestu, praćenjem neonskih znakova (“o”,“to”, “ko”,“yo”, pa otud i naziv). Kada svi stignu, noseći masku lisice, žmurke mogu da počnu. Jedini sa pravim razlogom da učestvuje u “otokoyo”–u je Hikora, koji traga za svojom nestalom sestrom, Sorinchom.
Gde su im roditelji i zašto baš tamo moraju da se igraju, kada kruže glasine o demonima koji odvode decu sa mračnih uličica, ostaje misterija. Odgovora nema, a namera autora, Shuheija Morite, sigurno je bila da dozvoli gledaocu da aktivno učestvuje u demistifikovanju priče. Maske igraju važnu ulogu, jer se njihovim izgledom ukazuje na osnovne karakteristike nosilaca, u nedostatku vremena za pravi razvoj likova. Jeziva, napeta atmosfera ostvarena je detaljnim, škiljavo osvetljenim pozadinama i fantastičnim dizajnom (poluorganskih-polumehaničkih) monstruma, inspirisanih japanskom mitologijom. Osim što pokazuje sposobnost Japanaca da od jednostavnih, uobičajenih stvari (kao što su žmurke) naprave horor, Kakurenbo je i sjajan primer primene “cel-shading” tehnike, kojom se postiže iluzija dvodimenzionalne animacije. Malo animirane strave nikom neće škoditi.
Pale Cocoon (2006)
Ono što nikako nećete moći da izbegnete, kada su animei u pitanju, jeste postapokaliptični “setting” (što bi trebalo da je očigledno iz već priloženog) i zanimljivo je da se među brojnim naslovima sa takvim predznakom kriju neka od najboljih ostvarenja. Jedno od njih je i Pale Cocoon, za čiji nastanak treba zahvaliti Yasuhiru Yoshiuri, višestruko nagrađivanom reditelju, scenaristi i dizajneru.
Zemlja je odavno uništena, a život, lišen čari prirode, nastavlja se na veštačkoj koloniji. Pre “selidbe”, dobar deo istorijskih podataka je zaboravljen, uprkos prednostima napredne tehnologije. Ono što je ostalo su arhive snimaka u lošem stanju, pa je osnovan “Archive Excavation Department”, čiji službenici rade na njihovoj restauraciji. Jedan od revnosnih radnika je Ura, koji želi da sazna šta je dovelo do propasti “zelenog sveta”. Sa druge strane, njegova koleginica, Riko, ne želi da povrati znanje o prošlosti, jer će morati da se suoči sa ljudskim budalaštinama koje su ih dovele do sumornog, sintetičkog zatvora.
Smeđi tonovi i bledo osvetljenje u kontrastu sa obnovljenim slikama na ogromnim ekranima futurističkih računara, precizno usaglašeni sa ambijentalnom muzikom i zvučnim efektima, kamen su temeljac ovog tihog, poetičnog, melanholičnog i nostalgničnog spoja drame i naučne fantastike. Primenjujući neprimetno prožimanje 2D i 3D animacije, Yoshiura nas podseća na to kako često nismo svesni značaja određenih “stvari” dok ih ne izgubimo. Dvadeset savršeno iskorišćenih minuta, sa upitnikom na kraju.
Ani*Kuri15 (2007)
Za kraj, nešto veselo.
15 tvoraca koji će najbolje prezentovati japansku animaciju dobilo je zadatak – izraziti se u 60 sekundi. Rezultat njihovog rada, u produkciji nekoliko cenjenih studija (Production I.G., Studio 4°C, Gainax, Madhouse, Gonzo), objedinjen je kao Ani*Kuri15 (naziv izveden od skraćenica za “anime” i “creator”), a prethodno prikazan na japanskoj televiziji NHK. U većini ispunjeni zdravim humorom i optimizmom, ovi izuzetno kratki vanserijski animei zaslužuju samo reči hvale.
The Hidden Princess (Onmitsu Hime), u režiji Mahiroa Maede (Ao no Roku-gō, Gankutsuō), sjajna je parodija na mahō shōjo (magical girl) serijale poput Sailor Moon – princeza Tama i njen lutak Chigomaru se, u alternativnoj verziji feudalnog Japana, nakon magične transformacije, bore protiv pirata i nindži koji napadaju iz vazduha! Gyrosopter je delo Rangea Murate i Tatsuye Yabuta – relaksirajući CGI smešten među oblake, u formi muzičkog spota. Amusement Park Kiss (Wandaba Kiss) je slatkasto prisećanje na prvi poljubac. Melodramatična balada, kroz kišu i suze, prati oporavak devojke od slomljenog srca, završavajući se osmehom, u “Beyond the Tears” (Namida no Mukou). Project_Mermaid je još jedna opčinjavajuća demonstracija Oshiijeve tehnike “superlivemation” i dokaz da slika govori više od 1000 reči.
Frolicking (Okkakekko) je idilični susret prirode i tehnologije – na prostranom proplanku, igraju se deca i odjednom se pojavljuje divovski robot, ali se smeh i uzvici sreće ne zaustavljaju… Ohayō (Good Morning) je simpatični prikaz procesa (potpunog) buđenja, u režiji Satoshija Kona, čije “psihološke pikanterije” Perfect Blue (1997), Paranoia Agent (Mōsō Dairinin, 2004) i Paprika (2006) obavezno treba “overiti”. Vrlo jednostavna crno-bela animacija sledi u “Sports Colonel Episode 18 – The Assassin Comes to Hunt in the Mountains”. Mačkoljupci će se oduševiti sa “A Gathering of Cats” (Neko no Shuukai), koji pokušava da protumači snove jednog mačora… kad mu svi ukućani stanu na rep. Alien Invasion – Hiroshi’s Circumstances (Uchujin Raikou Hiroshi no Baai) prati dečaka kome vanzemaljski magnet (!) odvlači pažnju, kako bi pobegao (i verovatno se vratio na svoju planetu).
Yurururu ~Nichijou Hen~ (Daily Chapter) se, u pratnji remixa pesme “Tequilla”, bavi celodnevnim procesom nastanka nadrealnog klipa u trajanju od jedne sekunde. Project Omega je još jedna parodija – ovaj put na Transformers-e. Heat Man (Hyotoko) je “eye-candy” CGI fantazija, u kojoj grupa domorodaca lovi ogromnu zver. Napad minijaturnih vanzemaljaca duhovito je prikazan u “Attack of Azuma Area #2”, animaciji sa skresanim budžetom. Sancha Blues je kratki pogled na prodavnicu nosilaca zvuka i njenog pohlepnog vlasnika…
Iako su maestralno izvedeni, ovih 12 žigosanih ne mogu ni približno da opišu neprocenjivu vrednost ideja u okvirima “progressive” animea, a kamoli bogatstvo određenih komercijalnih naslova koji, kao što je naglašeno u uvodu, imaju štošta da ponude. Njihova je svrha tek da zagolicaju maštu i prošire vidike. Da vas odvedu tamo gde nikada niste bili ili vas podsete na poznata mesta, u novom ruhu.
U zemlji izlazećeg sunca, pojam “anime”, skraćenica od japanskog (preciznije: japansko-engReskog) “animeshon” (animation), upotrebljava se kao naziv za sve vidove animacije, dok se na zapadu ovom imenicom označava animacija nastala isključivo u Japanu. Poslednjih godina pojavilo se i nekoliko južnokorejskih, kineskih i zapadnjačkih “crtaća”, koji, zbog sličnosti u primenjenoj tehnici (crtežu i animaciji iznad ostalog, tj. sadržine), vrlo lako mogu da vas navedu na pogrešnu pomisao da je reč o animeu. Uticaj animea na ostatak sveta je osetan, ali i uzajaman. Tekovine zapada prepoznaju se u izvesnim anime ostvarenjima, s tim što, u japanskom “tretmanu”, hrabro gaze ograničenja zemlje svog porekla. Osim toga, danas smo svedoci i uvlačenja anime-principa pod kožu filmske industrije, odnosno nastanka tzv. “igranih animea” i adaptacija poznatih animea.
Pošto se na world-wide mreži mogu pronaći brojni tekstovi koji uopšteno govore o ovom sve popularnijem fenomenu, često uz pomen nekih od najznačajnijih naslova, nema potrebe dodatno trošiti reči na suvoparni, enciklopedijski prikaz, niti se osvrtati na početke, odnosno daleku 1917. godinu, kada je demonstriran prvi anime, jer istorija ume da bude dosadna. Od filmova, preko “original video animation” mini-serija (tzv. OVA), do televizijskih serijala (čija jedna sezona obično teži 24 ili 26 epizoda u trajanju od približno 25 minuta), kategorisanih tako da budu obuhvaćene sve moguće (i nemoguće) grupe gledalaca, sigurno ćete naići na nešto što će vas zainteresovati i zbog čega ćete se pitati: “Zašto do sada nisam gledao nijedan anime?”
Međutim, pre toga, postavlja se i pitanje: “Zašto uopšte gledati?” Za razliku od animiranih filmova koji dolaze sa zapada i koji su u većini (čast izuzecima) jednostavni, prizemni i zabavni, bez pretenzije da budu “umetnički”, a prevashodno namenjeni najmlađima, među animeima se možete izgubiti u vrlo ozbiljnom, artističnom i temeljnom pristupu najrazličitijim temama, koji ume da prevaziđe i igranu formu po svojoj kompleksnosti. Zahvaljujući još uvek široj popularnosti ovih prvih, kod mnogih preovladava mišljenje da su crtani filmovi samo za decu, što dovodi do konfliktnih situacija, naročito kada neko strogo konzervativne prirode vidi scene koje nisu za dečje oko. Tvorci animea se usuđuju da ispitaju oblasti o kojima radnici velikih američkih studija verovatno i ne sanjaju. U svojim istraživanjima, često odlaze toliko daleko, da pomislite kako se među tim marljivim Japancima krije i neko ko nije sa ove planete. O njihovoj i o ozbiljnosti (ali i slobodoumnosti) njihovih dela govori i činjenica da, prilikom licenciranja anime-serijala u Americi, a kako bi se udovoljilo prosečnom američkom gledaocu, cenzura pokazuje svoje ružno lice i menja se scenario, čime anime gubi na kvalitetu (i smislu). (Čemu onda famozni “rating”?) Postoji u animeima to nedefinisano “nešto”, zračenje, energija, tajni začin ili poluga koja pokreće nevidljivi mehanizam… A kada se mašina pokrene, nema stajanja.
Zaobilazeći uobičajene preporuke početnicima u okvirima japanske animacije, priča koja sledi biće posvećena manje-više (uglavnom više) nepravedno marginalizovanim ostvarenjima, koja su se, zahvaljujući svojim autorima, usudila da budu drugačija ili da idu putevima kojima se teže dolazi do željenog cilja. Prelazeći granice nepisanog “anime-kanona” (bilo da je reč o crtežu i animaciji ili načinu obrade priče i likova), ovih desetak čudaka (tuce, da budemo precizni) trebalo bi da pruži izmenjenu sliku o animeima koji, inače, čak i kada plivaju mainstream vodama, umeju itekako prijatno da iznenade. Optočeni nesvakidašnjom lepotom, pa makar ih (zlobnici) nazvali larpurlarističkim, i igrajući se sa očekivanjima potencijalnih gledalaca, od vas zahtevaju samo jedno – oslobađanje od svih predrasuda. Atipičnost, kao osnovna i zajednička karakteristika, istovremeno predstavlja njihovu snagu i njihovo prokletstvo. Njihov cilj nije da ponize svoje popularne “rođake”, već da pređu preko granice ustaljenog (što je pravi izazov, jer anime je gotovo uvek neustaljen) i pokažu nadmoć animacije, puštajući maštu sa lanca.
Kanashimi no Beradona (Belladona of Sadness, 1973)
“Blue transparent skin. She sacrificed herself for the future, out of love. The tender blossom is shy in springtime, her body is dyed red.”
Zasnivajući ga na knjizi “La Sorcière” (Satanism and Witchcraft) francuskog istoričara Julesa Micheleta, a prema tek začetom konceptu Osamua Tezuke, reditelj Eiichi Yamamoto je stvorio bizarni art-house anime – svojevrsnu bajku za odrasle koja oberučke prihvata ideologiju nastalu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Jednostavna priča o Jean i Jeanne sa idiličnim “nekada davno…” početkom koji oslikava njihovo venčanje, posle samo nekoliko minuta pretvara se u Jeannein pakao. Poput klackalice, koju zauzimaju mizoginija, na jednom, i feminizam, na drugom kraju, Belladona se, uz kritiku plemstva i sveštenstva (i između svega ostalog), bavi pitanjem slobode izražavanja, položajem žena (kroz pogled na srednji vek/veštičarenje) i izopačenom/zlom stranom ljudskosti, ovaploćenoj u zavidnim, koristoljubivim stanovnicima Jeanneinog sela. Od trenutka kada se pojavi đavo(lak), kao otelotvorenje oslobođenog libida glavne junakinje, anime poprima sve mračniji, morbidniji i perverzniji ton, menjajući se zajedno sa njom, sve do simbolima ispunjene završnice.
Dok je eksperimentalna, “akvarelna” animacija tokom dobrog dela animea ograničena, postignuta pomeranjem okna kamere i zumiranjem, Kanashimi no Beradona se, u crtežu, oslanja na umetnost Aubreya Beardsleya, Gustava Klimta i srednjevekovne ilustracije, uz povremeno uskakanje psihodeličnih sličica, koje sadrže reference na pop-kulturu. U simbiozi sa hippie muzikom, koju autor neretko koristi umesto naracije, vizuelni aspekt neizmerne artistične vrednosti je i najbitniji, jer je gotovo svaka scena jedna metafora, a poslužio je kao inspiracija za Gankutsuō (2004-2005), revolucionarnu SF/fantasy reinkarnaciju priče o grofu Monte Kristu (takođe vrednu gledanja!) i dvanaest fascinantnih “ga-nime” ostvarenja, nastalih tokom 2006. i 2007. godine (i dostupnih, na žalost, bez prevoda).
Tenshi no tamago (Angel’s Egg, 1985)
“Maybe you and I and the fish exist only in the memory of a person who is gone. Maybe no one really exists and it is only raining outside. Maybe the bird never existed at all.”
Da su se te, već skoro četvrt veka udaljene, '85. sastali Tarkovsky, Bergman i Lynch, u nameri da svu svoju kreativnu moć iskoriste zarad rađanja jednog animea, rezultat bi najverovatnije ličio na Angel's Egg. A kako je ovo najličnije delo Mamorua Oshiia, naročito ako se uzme u obzir njegova prošlost, takva teorija pada u vodu. Nastao iz bliskog susreta Oshiija sa hrišćanstvom, Tenshi no tamago predstavlja rediteljev opus magnum i jedan od retkih primera istinskog autorskog animea. Upuštajući se u nadrealno istraživanje neopipljivog, nestalnog i neopisivog, a birajući medij koji mu dopušta da se izrazi onako kako on to želi, Oshii je uspeo da prevaziđe samog sebe i da svoje poimanje šizmoidne religije maskira hipnotišućim alegorijama, balansirajući na žici rastegnutoj između egzistencijalizma i nihilizma.
Poetična i depresivna atmosfera postignuta je neraskidivim spojem zvuka i slike, dočaravajući jedan od “svetova koji se razlikuju od našeg”, što je i osnovna Oshiijeva motivacija za stvaralaštvo. U audio-ravni, sačinjavaju je minimalistički dijalozi i opojne melodije koje proganjaju poput duhova, a prepliću se sa tišinom, hukovima vetra i vode, zvonjavom (nevidljivih) crkvenih zvona, otkucajima (nepostojećeg) sata. Na vizuelnom planu, Jaje anđela podseća na postapokaliptičnu pustoš, sa misterioznim pejzažima, čije crne šume, kolosalni kameni spomenici i ostaci gotskih gradova služe kao mesto pojavljivanja košmarnih mašinerija i, konačno, dvoje glavnih likova. Ljupku devojčicu sa jajetom i mladića sa futurističkim oružjem krstastog oblika dizajnirao je Yoshitaka Amano i ono što je rekao njihovim umornim i tužnim pogledima, ne bi moglo da stane ni u jednu reč. Uprkos preovladavajućoj “statičnosti”, koja vam dozvoljava da natenane upijate nadrealne, snoviđajne slike, animacija je raskošna i vrlo realistična, dok istovremeno funkcioniše kao jedan od mnogobrojnih razloga za neiskvaren umetnički doživljaj.
Ulazeći kroz vrata koja vam Mamoru Oshii otvara, svojevoljno pristajete na prosvetljujuće tumaranje po nepreglednoj galeriji simbola, u nadi da ćete naći odgovor na pitanje koje vam se postavlja na ulasku: “Anata wa dare?” (Ko si ti?)
Onkyo seimeitai Noiseman (Noiseman Sound Insect, 1997)
“Our souls must be made of beautiful Music…”
U gradu Cahmphonu, apstraktnog naziva i još apstraktnijeg izgleda, ludi naučnik (a kad su pa naučnici normalni?) sprovodi eksperiment nad “semenjem buke” (!) i greškom stvara monstruma Noisemana (koji je, u suštini, više simpatičan, nego monstruozan). Pod njegovom strahovladom (kako će vam to smešno zvučati, kad se jednom budete upoznali sa sadržajem), grupica pobunjenih tinejdžera pokušava da spasi grad, tako što će kreaturu dr Franka sprečiti u nameri da hercijanske talase muzike transformiše u kristale.
Sa svojih nepunih petnaestak minuta, Zvučni insekt uspeva da prošeta kroz tri žanra – akciju, fantaziju i naučnu fantastiku, mada se kao četvrti može dodati i kvazi-misterija, budući da za sobom ostavlja neodgovorena pitanja. Dinamičan, bučan, luckast i šaren, sa otkačenim dizajnom likova i pozadina, Noiseman deluje kao živahna deponija ostataka snova. Iako je nastao krajem 90-ih, može se udobno smestiti među one novijeg datuma. Kao što se na osnovu naslova da pretpostaviti, muzika igra bitnu ulogu, a ta uloga je odigrana vrhunski, zahvaljujući proslavljenoj kompozitorki Yoko Kanno. Režiju potpisuje Koji Morimoto, jedan od osnivača Studija 4°C, čiji štićenici uveseljavaju festivale nezavisnih animiranih ostvarenja, primenjujući (uz izvesne dopune i specifična obeležja) estetiku mainstram animea. Ukoliko vas Onyo seimeitai Noiseman uvuče u svet animea, obavezno bacite pogled na dugometražni Mind Game (2004), kao i “polusezonske” serijale Kemonozume (2006) i Kaiba (2008), reditelja i animatora Masaakija Yuase, čiji je udeo u Noisemanu očigledan.
1001 Nights (1998)
“Let us dream, as always, some world hidden within our own world, a world where wicked, restless spirits move…”
Sa Oshiijevim Tenshi no tamago, fantazmagoričnim ga-nimeima Fantascope ~Tylostoma~ (2006) i Tori no uta (Bird’s Song, 2007), kao i segmentom Loneliness, koji pripada omnibusu Yume jū-ja (Ten Nights of Dreams, 2006), 1001 Nights formira grupu onih animacija kojima polazi za rukom da “uhvate” divlju maštu Yoshitake Amanoa. Prelazeći preko granica eksperimentalne “japanimacije”, u kombinaciji tradicionalnih tehnika i CGI-a, opčinjava neuhvatljivim transformacijama, nastancima i nestancima boja i oblika. Polemisanje oko toga da li jeste ili nije anime (aniDB kaže “da”, AnimeNewsNetwork “ne”), zbog umešanosti američkih studija, ne umanjuje njegovu vrednost, a pošto su Amanov koncept i dizajn dominantna komponenta, vaga teži ka istoku. Erotičan, graciozan i eteričan, bez dijaloga (sa kratkom naracijom na početku), ozvučen prodornim orkestracijama sa orijentalnim uticajima (David Newman), vodi vas kroz romantičnu fantaziju – ljubavnu igru princa i princeze, vile i vilenjaka, uz neposredno učešće šejtana. Slatkiš za čulo vida i čulo sluha.
Nekojiru-so (Cat Soup, 2001)
Nastao u glavi mangake Nekojiru (koja je tri godine pre nastanka ovog anime-filmića izvršila samoubistvo), a u režiji Tatsua Satoa (koji nikad nije uspeo da ponovi ono što je ovde izveo), Cat Soup je priča o dvoje antropomorfnih mačeta, dečaka Nyākoa i devojčice Nyatte. Nyatta je teško bolesna i smrt, u liku Ksitirgabhe (Jizōa, budističkog božanstva, zaštitnika dece stradale pre roditelja), dolazi da je odvede. Međutim, mali Nyāko ih prati i, boreći se za dušu svoje starije sestre, uspeva da prigrabi jednu polovinu. Po povratku kući, ubacuje je kroz Nyattin nos i, na iznenađenje prisutnih (doktora, roditelja i gledaoca), delimično je oživljava. I, kao da se ništa nije desilo, majka ih šalje po prženi tofu, a zatim kreće suluda avantura, kao u bajci o Ivici i Marici, adaptiranoj prema ideji Salvadora Dalia.
Bilo da je reč o smislenoj ili besmislenoj upotrebi apstrakcije, čistoj filozofiji ili pretencioznom i detinjastom iživljavanju autora, korenitoj psihološkoj analizi ili vrcavoj komediji apsurda, jedno je sigurno – Mačja supa je toliko ukusna, da vam neće biti važno kakvi su joj sastojci i čime je začinjena. Nalik nezaboravnoj vožnji toboganom, Nekojiru-so će vas odvesti u cirkus, gde je Svevišnji glavna atrakcija, a poslednji čin izaziva potop, baciće vas u pustinju, odakle je moguće izaći samo na leđima vodenog slona, odvešće vas u brvnaru starice koja sastavlja raskomadane mačiće i u vilu zloćudnog čiče, koji će pokazati i svoje drugo lice, u sado-mazo kostimu, sa “mikimausolikom” maskom. Kada povrh svega toga dodate izvrtanje vremena i prostora, kao i brojne druge halucinogene ludorije, bićete podvrgnuti nemilosrdnom rušenju klišea i već viđenog, ne verujući sopstvenim čulima, zbunjeni i zapanjeni.
Studio 4°C, drugi put. Koji god od kratkometražnih animea, nastalih pod njihovim okriljem, da odaberete, kao zvezdu vodilju u svet japanske animacije, nećete se pokajati. U ovom slučaju, kroz nepunih deset minuta, sadržano je više nego u pojedinim animeima, čiji broj epizoda uveliko prelazi sto, i nikako da stanu. Dirljiv, šarmantan, melanholičan, nostalgičan, Kigeki je priča o petogodišnjoj Irkinji koja angažuje misterioznog Crnog Mačevaoca, da spasi njeno selo od napada engleskih vojnika. Njegova cena: retke knjige iz prošlosti.
Prefinjeniji i umereniji od ostalih 4°C “short”-ova, Komedija (slatke li ironije!) ima “bartonovsku” atmosferu. Dominiraju hladni tonovi i vrlo izražen kontrast crne i bele, ispresecani crvenom bojom stilizovane krvi. Toplina koja mu nedostaje u gotičkoj slici, nadoknađena je glasom mlade naratorke, koja se priseća svog susreta sa vampirom (?), praćenog izvanrednim izvođenjem Schubertove kompozicije Ellens dritter Gesang, čiji je tekst zamenjen rečima molitve “Ave Maria”, onako kako većina i prepoznaje ovu melodiju. Iako su, sa izuzetkom demonizovane engleske armije, jedini likovi stranac i devojčica, njih dvoje je sasvim dovoljno za ono što je autor (Kazuto Nakazawa) hteo da predstavi - odu večnosti, znanju i slobodi.
Rayca (2002)
U XXXI veku ličnosti postoje samo kao kompjuterski podaci. Da bi saznala nešto o našoj potkulturi, Rayca dolazi u Tokio XXI veka. Raycino putešestvije opisano je u nepunih osamnaest minuta, podeljenih na čak deset poglavlja. Sneni, nežni, eterični CGI preklapa se sa “real life” snimcima, koji se razlivaju pred očima poput akvarela – dominiraju ljubičasta, crvena, braon i narandžasta, mada određenim segmentima preovlađuju hladniji tonovi (Aquarium i Mannequins, koji podseća na kratkometražni N[eon] Davea McKeana), dok je završni (Screen Test) izveden poput prastarog filma (sa ogrebotinama preko slike i topljenjem trake na kraju). Praćen zvucima klavira i harfe, sa povremenim upadima relaksirajuće elektronske muzike, ovaj savremeni anime je kao stvoren za meditaciju… Rayca je opojni mir. Inspiracija.
Trava: Fist Planet (2003)
Bivši ratni pilot, šimpanzoliki Trava (Travastila Alister), i njegov mehaničar, riboliki Shinkai (čije puno ime je na nerazumljivom vanzemaljskom jeziku), poslati su u pravcu planete Fable, da prate Područje 78. Obećana im je primamljiva nagrada, a kako im je novac potreban za učešće u borbi “speedmaster”-ima (koje se održava na planeti Fist), njih dvojica ne pitaju otkud toliki honorar za jednostavan zadatak. U orbiti spašavaju plutajuću kapsulu, sa usnulom Mikuru, devojkom kojoj su izbrisana sećanja. Svo troje završavaju na neistraženoj planeti, gde ih čeka nekoliko neprijatnih iznenađenja.
Ideja za ovu bleskastu petparačku SF avanturu ponikla je u glavama dvojice autora, Katsuhita Ishiia, koji je sarađivao sa Tarantinom na animiranom delu prvog Kill Bill-a, i Takeshija Koikea, reditelja segmenta World Record u okviru Animatrix-a. Kao pomahnitali grafit koji se odvojio od zida i krenuo u atak na vaša čula, Trava: Fist Planet (ovakav naziv samo anime može da ima), za razliku od nekoliko prethodnih naslova, osvaja nedostatkom suptilnosti. Psihotična animacija, upadljive boje, jedinstveno dizajnirani likovi koji melju 200 na sat, uvrnuti humor (parodija na mecha-anime, uz jedno kratko podsećanje na Hokuto no Ken), munjeviti razvoj situacije i likova (ili, u dve reči, ekstremna ćaknutost), do vrha ispunjavaju četiri desetominutne epizodice, posle kojih nećete znati šta vas je snašlo. A ako se snađete, još sumanutije iskustvo doživećete sa pomahnitalim Dead Leaves (2004).
Blame! ver 0.11 (2003)
My name is: Cibo. I am at the ultra Pinnacle location of hard disk information.
6 x 5’ + 1 eXtra Log = 7 razloga za gubljenje kontrole nad onim što gledate! Killy, usamljenik sa oružjem zvanim “Emiter Gravitacionih Zraka” (Gravitational Beam Emitter) i Cibo, naučnica Capitol korporacije u Gradu nehumane budućnosti, u potrazi su za specifičnim genima (Net Terminal Genes), koji bi dozvolili malobrojnim ljudima da pristupe “Net-sferi” (Netsphere). Grad je vertikalna struktura, čiji su nivoi podeljeni skoro neprobojnim “Megastrukturama” (Megastructures). Haos upotpunjuju neprijateljski raspoložena silikonska bića (Silicon Creatures) i članovi horde “Safeguard”.
Blame! ver 0.11 je ONA (original network animation), nastala prema ideji Tsutomua Niheia, a u režiji Shintaroa Inokawe. Kako je snimljena kao dodatak mangi, nemoguće je povezati naizgled nabacane događaje. Međutim, savršena prezentacija (odličan izbor boja + genijalna upotreba senki & raznih efekata) omogućavaju potpuni užitak u ovoj cyber-atmosferičnoj naučnoj fantastici. 2007. godine snimljen je i Blame! Prologue, upotrebom kompjuterske animacije, verovatno kao najava za dugometražni CGI film.
Cyberpunk, kao žanr, upotpunjen dodatnim elementima (psiho-analizom likova ili filozofijom, npr), među animeima nudi nekoliko vanserijskih naslova – počev od Neo Tokyo (1986), famoznog Akire (1988) i Mamoru Oshiijevog Ghost in the Shell (1995), preko manje poznatih Serial Experiments: Lain (1998) i Texhnolyze (2003), do Ergo Proxy (2005). Svi su itekako vredni utrošenog vremena (i eventualnog obnavljanja…), pa ovo puko nabrajanje shvatite kao preporuku.
Kakurenbo (Hide and Seek, 2004)
Žmurke. Igra koju smo svi voleli kao klinci, samo što niko od nas nije imao prilike da učestvuje u “otokoyo” verziji iste. Sedam dečaka okuplja se u napuštenom gradu, na određenom mestu, praćenjem neonskih znakova (“o”,“to”, “ko”,“yo”, pa otud i naziv). Kada svi stignu, noseći masku lisice, žmurke mogu da počnu. Jedini sa pravim razlogom da učestvuje u “otokoyo”–u je Hikora, koji traga za svojom nestalom sestrom, Sorinchom.
Gde su im roditelji i zašto baš tamo moraju da se igraju, kada kruže glasine o demonima koji odvode decu sa mračnih uličica, ostaje misterija. Odgovora nema, a namera autora, Shuheija Morite, sigurno je bila da dozvoli gledaocu da aktivno učestvuje u demistifikovanju priče. Maske igraju važnu ulogu, jer se njihovim izgledom ukazuje na osnovne karakteristike nosilaca, u nedostatku vremena za pravi razvoj likova. Jeziva, napeta atmosfera ostvarena je detaljnim, škiljavo osvetljenim pozadinama i fantastičnim dizajnom (poluorganskih-polumehaničkih) monstruma, inspirisanih japanskom mitologijom. Osim što pokazuje sposobnost Japanaca da od jednostavnih, uobičajenih stvari (kao što su žmurke) naprave horor, Kakurenbo je i sjajan primer primene “cel-shading” tehnike, kojom se postiže iluzija dvodimenzionalne animacije. Malo animirane strave nikom neće škoditi.
Pale Cocoon (2006)
Ono što nikako nećete moći da izbegnete, kada su animei u pitanju, jeste postapokaliptični “setting” (što bi trebalo da je očigledno iz već priloženog) i zanimljivo je da se među brojnim naslovima sa takvim predznakom kriju neka od najboljih ostvarenja. Jedno od njih je i Pale Cocoon, za čiji nastanak treba zahvaliti Yasuhiru Yoshiuri, višestruko nagrađivanom reditelju, scenaristi i dizajneru.
Zemlja je odavno uništena, a život, lišen čari prirode, nastavlja se na veštačkoj koloniji. Pre “selidbe”, dobar deo istorijskih podataka je zaboravljen, uprkos prednostima napredne tehnologije. Ono što je ostalo su arhive snimaka u lošem stanju, pa je osnovan “Archive Excavation Department”, čiji službenici rade na njihovoj restauraciji. Jedan od revnosnih radnika je Ura, koji želi da sazna šta je dovelo do propasti “zelenog sveta”. Sa druge strane, njegova koleginica, Riko, ne želi da povrati znanje o prošlosti, jer će morati da se suoči sa ljudskim budalaštinama koje su ih dovele do sumornog, sintetičkog zatvora.
Smeđi tonovi i bledo osvetljenje u kontrastu sa obnovljenim slikama na ogromnim ekranima futurističkih računara, precizno usaglašeni sa ambijentalnom muzikom i zvučnim efektima, kamen su temeljac ovog tihog, poetičnog, melanholičnog i nostalgničnog spoja drame i naučne fantastike. Primenjujući neprimetno prožimanje 2D i 3D animacije, Yoshiura nas podseća na to kako često nismo svesni značaja određenih “stvari” dok ih ne izgubimo. Dvadeset savršeno iskorišćenih minuta, sa upitnikom na kraju.
Ani*Kuri15 (2007)
Za kraj, nešto veselo.
15 tvoraca koji će najbolje prezentovati japansku animaciju dobilo je zadatak – izraziti se u 60 sekundi. Rezultat njihovog rada, u produkciji nekoliko cenjenih studija (Production I.G., Studio 4°C, Gainax, Madhouse, Gonzo), objedinjen je kao Ani*Kuri15 (naziv izveden od skraćenica za “anime” i “creator”), a prethodno prikazan na japanskoj televiziji NHK. U većini ispunjeni zdravim humorom i optimizmom, ovi izuzetno kratki vanserijski animei zaslužuju samo reči hvale.
The Hidden Princess (Onmitsu Hime), u režiji Mahiroa Maede (Ao no Roku-gō, Gankutsuō), sjajna je parodija na mahō shōjo (magical girl) serijale poput Sailor Moon – princeza Tama i njen lutak Chigomaru se, u alternativnoj verziji feudalnog Japana, nakon magične transformacije, bore protiv pirata i nindži koji napadaju iz vazduha! Gyrosopter je delo Rangea Murate i Tatsuye Yabuta – relaksirajući CGI smešten među oblake, u formi muzičkog spota. Amusement Park Kiss (Wandaba Kiss) je slatkasto prisećanje na prvi poljubac. Melodramatična balada, kroz kišu i suze, prati oporavak devojke od slomljenog srca, završavajući se osmehom, u “Beyond the Tears” (Namida no Mukou). Project_Mermaid je još jedna opčinjavajuća demonstracija Oshiijeve tehnike “superlivemation” i dokaz da slika govori više od 1000 reči.
Frolicking (Okkakekko) je idilični susret prirode i tehnologije – na prostranom proplanku, igraju se deca i odjednom se pojavljuje divovski robot, ali se smeh i uzvici sreće ne zaustavljaju… Ohayō (Good Morning) je simpatični prikaz procesa (potpunog) buđenja, u režiji Satoshija Kona, čije “psihološke pikanterije” Perfect Blue (1997), Paranoia Agent (Mōsō Dairinin, 2004) i Paprika (2006) obavezno treba “overiti”. Vrlo jednostavna crno-bela animacija sledi u “Sports Colonel Episode 18 – The Assassin Comes to Hunt in the Mountains”. Mačkoljupci će se oduševiti sa “A Gathering of Cats” (Neko no Shuukai), koji pokušava da protumači snove jednog mačora… kad mu svi ukućani stanu na rep. Alien Invasion – Hiroshi’s Circumstances (Uchujin Raikou Hiroshi no Baai) prati dečaka kome vanzemaljski magnet (!) odvlači pažnju, kako bi pobegao (i verovatno se vratio na svoju planetu).
Yurururu ~Nichijou Hen~ (Daily Chapter) se, u pratnji remixa pesme “Tequilla”, bavi celodnevnim procesom nastanka nadrealnog klipa u trajanju od jedne sekunde. Project Omega je još jedna parodija – ovaj put na Transformers-e. Heat Man (Hyotoko) je “eye-candy” CGI fantazija, u kojoj grupa domorodaca lovi ogromnu zver. Napad minijaturnih vanzemaljaca duhovito je prikazan u “Attack of Azuma Area #2”, animaciji sa skresanim budžetom. Sancha Blues je kratki pogled na prodavnicu nosilaca zvuka i njenog pohlepnog vlasnika…
Iako su maestralno izvedeni, ovih 12 žigosanih ne mogu ni približno da opišu neprocenjivu vrednost ideja u okvirima “progressive” animea, a kamoli bogatstvo određenih komercijalnih naslova koji, kao što je naglašeno u uvodu, imaju štošta da ponude. Njihova je svrha tek da zagolicaju maštu i prošire vidike. Da vas odvedu tamo gde nikada niste bili ili vas podsete na poznata mesta, u novom ruhu.
No comments:
Post a Comment