Verovatno se pitate kakve veze imaju balet po čuvenoj Peroovoj bajci i najnoviji film plodnog i hiperproduktivnog japanskog reditelja. Odgovor je jednostavan - vampiri. Mitološka bića iz slovenskih mitova i legendi ne prestaju da inspirišu i intrigiraju umetnike, te svoje mesto dobijaju i u "reimaginaciji" Uspavane lepotice i u redovima žilavih jakuza.
Britanski koreograf Metju Born, koji je deceniju ranije uspešno uveo agresivnost i homoerotski podtekst u Labudovo jezero, sa izvesnom dozom ironije pristupa još jednom delu Petra Iljiča Čajkovskog, čineći ga napetijim i uzbudljivijim. U njegovoj verziji, "nekada davno" je 1890. godina, a princezino krštenje osmišljeno je u duhu viktorijanske gotike.
Tokom žovijalnog nastupa, tri vile i tri vilenjaka, među kojima je i moćni grof Lilak, ostavljaju darove u kolevci nestašne i radoznale devojčice, duhovito predstavljene "oživljenom" marionetom. Dolazak uvređene i sadistički nastrojene Karabos (impozantni Adam Maskel u drag queen izdanju), a potom bacanje i ublažavanje kletve, odlikuju se žestinom i najavljuju mračni preokret u priči. Dramatičnosti ovog čina doprinosi to što Hana Vasalo i Dominik Nort, oboje sjajni kao odrasla Aurora i njena prava ljubav, nose "bezlične" maske - logično, jer u tom trenutku niko ne zna kako će oni izgledati u budućnosti.
Maske padaju 1911-e, na dan punoletstva, kojeg su se kralj i kraljica pribojavali i kojim Born aludira na period vladavine kralja Edvarda VII, fokstrot i rastuću popularnost belog sporta. Nezvani gost na proslavi sada je Karadok (ponovo Maskel), elegantni i osvete željni sin pokojne Karabos, koji se za Aurorinu naklonost nadmeće sa baštovanom Leom. Ubod na trn tamnoplave ruže pokreće stogodišnji san, koji autoru pruža mogućnost za još dublju modernizaciju baleta, s obzirom na vremenski skok u 2011-u. Nakon gotovo nadrealnog pas de deux-a (ako se tako može nazvati tačka u kojoj Aurora lebdi iza zaključane kapije, dok Leo tuguje sa druge strane), Lilak (u moćnoj izvedbi Kristofera Marnija) po prvi put pokazuje zube i povampiruje (ili je bolje reći "povilenjačuje") ucveljenog mladića. Vekovno čekanje na buđenje drage može da počne.
Romantizovanje krvopija, protkano suptilnim humorom, pokazalo se kao odličan način za dekonstruisanje i obogaćivanje često adaptirane bajke, baš kao i okultni element u završnici, na Karadokovoj paklenoj zabavi. Izmene u karakteru glavne junakinje (koja malo podseća na Anastaziju iz TV filma La belle endormie Ketrin Breja) takođe imaju opravdanja - nemiran duh podiže je na noge čak i dok spava, kako bi učestvovala u oniričnom plesu mesečara, u šumi obasjanoj srebrnom svetlošću. Samo poljubac Bornu nije dovoljan za "srećno zauvek", a (ambivalentni?) lik Karadoka koristi da pošteno namuči "golupčiće". Magija i nesputana energija su ono što, pored vizuelno raskošne produkcije, predstavu čini zanimljivom svih stotinak minuta. Atraktivna kombinacija crne i crvene (na Karabosinom i kostimima u poslednjem činu) simbol je magnetske, jasno naglašene veze između erotike i smrti.
Mikeovo tumačenje vampira, kao prenosilaca kriminalnog virusa (koji od civila stvara jakuze), potvrđuje da je upotreba prideva bizarno, uvrnuto ili ekscentrično u istoj rečenici sa njegovim imenom čist pleonazam. Po cenu ograničavanja publike koja će biti u stanju da podnese ludiranje neslućenih razmera, Mike uključuje opciju "anything goes" na sokovniku ideja. Multižanrovski "igrani crtać" Gokudō daisensō (Jakuzapokalipsa, ako se poigramo sa prevodom na engleski jezik) vozi vas kroz galeriju ne baš pozitivnih likova, obično bučnih, šašavih i/ili sa kratkim fitiljem, brzinom koja povremeno izaziva vrtoglavicu.
Zaplet, koji uključuje smrt voljenog i relativno pristojnog mafijaškog gazde Kamiure (Lili Frenki) i misterioznog, naizgled nepobedivog vođu stranog sindikata (šifra: žaba), u ovoj slasno-apsurdnoj farsi najmanje je važan. Već na samom startu krv pljušti na sve strane, a onda saznajemo da naš (anti)heroj Kagajama (Hajato Ičihara) ima osetljivu kožu, zbog čega odbija da se podvrgne tetoviranju. Klub sredovečnih muškaraca-pletilja u podrumu kafane koja nudi "crveni sake" i vodeni demon sa neugodnim zadahom neki su od reprezentativnih uzoraka iz laboratorije dementnog naučnika. A da gangsterska burleska bude još kitnjastija pobrinuli su se detalji poput grotesknog curenja uha i majstor borilačkih veština Jajan Ruhian, dobro poznat ljubiteljima akcione ekstravagance The Raid. Sudar ćaknutog i deadpan humora, kao i mešanje stop-motion i kompjuterskih efekata, kinetičnost, eksplozija boja i prenaglašena gluma, tipična za Mikeove protagoniste, stvaraju atmosferu sređenog haosa. Iako anarhična i na trenutke naporna, ova transgresivna fantazija za klasu je nadahnutija od jednako budalaste Kamisama no iu tōri (As the Gods Will), ali ne doseže zbunjujuće visine Izo-a i Gozu-a. Uprkos (ili možda zahvaljujući?) svojoj kakofoničnosti (i samoparodičnosti?), ima potencijala da doživi kultni status.
Večita borba dobra i zla, uz elegantnu muziku Čajkovskog, ili briljantno stilizovano nasilje, praćeno über-šegačenjem? Prednost dajem prvoj varijanti, ali za koju god se opredelite, nećete ostati ravnodušni.
