San br. 4

Napomena: Sve sličnosti sa pravim osobama uglavnom su slučajne. :)
-------------------------------------------------------------------------------------------

Posetio sam jednu koleginicu sa fakulteta i saznao da joj je otac Harry Dean Stanton koji je promenio ime u Petar Blagojević, iako mu kćerka nosi drugačije prezime. Pošto je tada ležao na samrtničkoj postelji, nešto kasnije sam prisustvovao i daći posle njegove sahrane…

Prekid.

Našao sam se u zadnjem dvorištu svoje osnovne škole (Njegoš u Nišu), u društvu petnaestak prijatelja i poznanika. Podelili smo se u manje grupe i moja je uspela da upadne u zaleđenu pećinu, gde je bilo obešeno nekoliko obnaženih ljudi. Polako smo iskliznuli odatle i ispred glavnog ulaza se sastali sa ostalima, kojima se pridružila i moja profesorka istorije iz gimnazije. Ušli smo u objekat (onakav kakvog ga se sećam iz detinjstva) i popeli se sporednim stepeništem na sprat. Prilikom prolaska pored toaleta, osetili smo nesnosan smrad (što i nije tako čudno). Časovi su još uvek trajali, pa su sve učionice bile zauzete. Stajali smo nakratko u hodniku, kada su se iznenada pojavili batleri (naravno, u crnim odelima) i izneli duguljaste stolove prekrivene belim stolnjacima. Nakon toga postavili su tanjire na kojima su, kako su nam sami rekli, bili naslagani komadi mesa lava, veverice i neke dunavske ribe. Poslužio sam se ribljim šniclama, požalivši se na kamen u žučnoj kesi osobi koja je sedela preko puta mene i ispostavilo se da imamo identičan problem...

Tekken: Blood Vengeance (Yōichi Mōri, 2011)

Nakon trešastog old-school animea iz '97. (sa odurnim "artwork"-om na DVD-omotu) i traljave holivudizacije iz 2010. sa CH Tegawom u očekivanom "bad guy" elementu, jedna od najpopularnijih 3D tabačina konačno je dobila adaptaciju kakvu zaslužuje. Budući da su kompjuterski animirani prolozi i epilozi oduvek (ili bar od trećeg dela) bili zaštitni znak i forte Tekkena, neverovatno je da se dugometražni CGI film pojavio tek ove godine.

Jednostavna i pomalo misteriozna priča (oscilirajućeg kvaliteta) u centar pažnje postavlja energičnu i simpatičnu Ling Xiaoyu, uvek u pratnji verne ženke pande, i preslatku Alisu Boskonovitch, koja iza ekscentričnog i provokativnog kostima skriva arsenal tajni. One su vrbovane kao špijuni od strane seksepilnih i smrtnosnih sestara Anne i Nine Williams koje rade kao agenti konkurentnih kompanija - G Corporation i Mishima Zaibatsu. Čelnici ovih konglomerata, krvno zavađeni otac i sin Kazuya Mishima i Jin Kazama, iz određenih razloga žele da se dočepaju suicidnog Shina Kamiye koji je jedini preživeo incident u srednjoj školi Mishima Polytechnic. Tinejdžerska avantura u kojoj dvojica tajkuna povlače konce vodi ka neočekivanom preokretu, koji uključuje i trećeg moćnika iz senke i čiji će identitet ljubitelji igre garantovano pogoditi.

Scenarista Dai Sato (Eikyuu Kazoku, Cowboy Bebop, Ergo Proxy, Freedom, Norageki!) izjavio je da mu je data kreativna sloboda i da je želeo da napiše scenario kojim će izvorni materijal približiti široj publici, što mu donekle i polazi za rukom. Međutim, povremeno se stiče utisak da je njegova ideja preambiciozna, odnosno da bi sve mnogo bolje funkcionisalo u formi makar polusezonskog TV serijala. Uprkos klišeima u narativu i stereotipima u karakterizaciji, on ipak uspeva da osmisli uzbudljivu i zabavnu akcionu fantaziju sa elementima naučne fantastike, a da žustrim ritmom odvijanja radnje odvuče pažnju gledalaca od rupa u zapletu. Odluka da se usredsredi samo na nekolicinu likova (i suptilno komičan kameo-nastup Leea Chaolana) pokazala se kao ispravna, jer bi uvođenjem svih članova pozamašne ekipe (od četrdesetak boraca!) nastao haos u kome se ne bi znalo ni ko pije (tj. bije), a ko plaća. Najveći kamen spoticanja za Sata jeste poslednja trećina u kojoj pokazuje sklonost ka preterivanju, pa je ona istovremeno apokaliptični spektakl epskih razmera i "sirasta" melodrama koja sadrži deus ex rešenje, tako da liči na poglavlje koje pripada nekoj drugoj obimnoj celini. Za sladunjavim dvostrukim krajem nije bilo potrebe, ali kad već postoji, red je da bude spomenut.

I dok sadržina ne stoji čvrsto na zemlji, već poskakuje na levoj nozi, prezentacija je gotovo besprekorna. Fluidnost animacije je zadivljivujuća, bilo da je reč o majstorski koreografisanim scenama borbe (koje umeju da prkose zakonima fizike, ali su baš zato atraktivne) ili o segmentima u kojima se vode dijalozi, zahvaljujući prirodnosti pokreta, tj. govora tela, i izvanrednoj sinhronizaciji usana, što podrazumeva gledanje daleko superiornije verzije na japanskom jeziku. Kaleidoskop boja, tekstura i specijalnih efekata, kao i minuciozno dizajnirani kostimi i pozadine, a naročito Annino skrovište u duhu tradicionalne arhitekture Japana, oduzimaju dah. Ironično, najimpresivniji je okršaj u problematičnoj završnici, koja mora da je inspirisana izvesnim delima Goa Nagaija. Muzika se može definisati kao raznovrsna, neretko bombastična i pogodna, tj. odlično uklopljena u raskošne slike. Visokim produkcijskim vrednostima, studio Digital Frontier može da stoji rame uz rame sa ostvarenjima koja potiču iz radionice Square Enixa (FF: Spirits Within, FFVII: Advent Children).

Nažalost, veličanstvena vizuelizacija nije uvek dovoljna da zamaskira sve nedostatke, a ukoliko su vaša očekivanja prevelika, postoji ogromna verovatnoća da će vam se oni učiniti još drastičnijim nego što zaista jesu. Tekken: Blood Vengeance je ukusan slatkiš za oko koji ne zahteva prevelik intelektualni angažman i koji je, ako zanemarimo mane, bliži uspešnijim prelascima borilačkih igara na film negoli onim koji bi eventualno mogli da prođu kao grešna zadovoljstva.

The Picture of Dorian Gray (Thomas Beg, 2011)

Osmominutna adaptacija Slike Dorijana Greja? Zvuči kao nemoguć zadatak, ali za autora ove briljantne minijature to je tek jedan od (značajnijih) projekata izvedenih tokom školovanja. Thomas Beg, asistent (a nekad student) Univerziteta u Ročesteru (University of Creative Arts), primenjuje jedinstvenu kombinaciju 2D i 3D animacije i smešta je u neobičan, a shodno izvornom materijalu logičan, okvir - "portrait mode", kako ga Jason Sondhi naziva u svojoj recenziji za Short of the Week.

Oslanjajući se na niz atraktivnih crno-belih tabloa (koje nakon ubistva Basila dobijaju "rumenilo", a u završnici i boju), kristalno jasnu naraciju Duncana Wellsa i eterično-dramatičnu muzičku podlogu, on uspeva da u konciznoj formi prenese osnovnu Wildeovu ideju i gotsku atmosferu njegovog romana, a da pritom u potpunosti izbegne animiranje pokreta likova. (Štaviše, oni se pojavljuju samo nakratko i to kao siluete u magli.) Smelim izborom ispredanja priče i istančanim osećajem za lepotu (ne onu koja podrazumeva prodavanje duše) Beg demonstrira veliki talenat i danas retku sklonost ka eksperimentisanju. Nadajmo se da će ih u budućnosti iskoristiti za neko obimnije delo.

Soba za okupljanje

Iako nisu baš najpraktičnije, oduvek su mi bile atraktivne prostorije u kojima su garniture za sedenje smeštene u "udubljenje" nastalo denivelacijom što je, ako se ne varam, bilo u trendu tokom 60-ih godina prošlog veka. Taj koncept sam primenio na ovde prikazanoj sobi za okupljanje kojom započinjem seriju 3D prikaza enterijerskih rešenja. Simetrijom i toplim bojama, tj. kombinacijom žute, bež i braon, želeo sam da postignem prijatnu, relaksirajuću atmosferu. Ovalnim ogledalima, umesto kojih bi mogle da stoje i police za knjige, fotografije ili umetničke slike, pokušao sam da unesem malo misterije...

 

 (klikni na slike za uvećanje)

Smrt višestepene nesanice

Složena od modifikovanih delova mog prvog i zasad jedinog eksperimentalnog filma Tri... ili jabuka? (koji je snimljen pozajmljenim fotoaparatom, u skromnim kućnim uslovima i uz mnogo improvizacije) Smrt višestepene nesanice je mikro-fantazija koja lebdi nad granicom između svesti i podsvesti...

(klikni na sliku za uvećanje)

Dynamic 01: The Best of DavidLynch.com (2007)

Dynamic 01 predstavlja kompilaciju šest sirovih kratkometražnih ostvarenja i tri eksperimenta sa intervalometrom, koji su bili dostupni na zvaničnoj internet stranici Davida Lyncha, od otvaranja 2002. do objavljivanja DVD-a. U specijalnom dodatku, reditelj odgovara na različita pitanja članova virtuelne zajednice, pružajući uvid u neke tajne kreativnog procesa, od pisanja scenarija, preko apstrahovanja stvarnosti koje ga vodi pri osmišljavanju priča, do "čuvanja ideja" na komadićima papira. Osim toga, saznajemo koja mu je omiljena muzička tema i kakvo mišljenje ima o Marilynu Mansonu (koji se nakratko pojavljuje u horor-trileru Lost Highway) i Royu Orbisonu (i njegovom prvobitno negativnom stavu prema načinu na koji je pesma "In Dreams" iskorišćena u kultnom Plavom somotu).

Darkened Room / Boat

Prvi mesto na listi zauzima intrigantni Darkened Room, koji se može smatrati krokijem (ili uvertirom?) za ingeniozni Inland Empire. Nakon atipičnog i provokativnog uvoda u kome japanska glumica Etsuko Shikata pokazuje svoj stan u Tokiju, tačnije pogled sa prozora i kuhinju, a zatim govori o potrošnji banana u svetu (!), dolazimo na poznatu (košmarnu) teritoriju, u naslovnu sobu, gde je Etsukoina prijateljica zatočena. Okružena ljubičastim zidovima i nadrealnim slikama, na bež sofi pogrbljeno sedi plavuša sa maskarom razmazanom od suza (Jordan Ladd), dok na podu leži marioneta za trbuhozborce, izgledajući jezivo, kao po običaju. Posle njenog "poziva" ("Don't leave me alone out here!"), otvaraju se vrata, ispred kojih nepomično stoji muškarac (čuvar?) i na koja ulazi brineta u kombinezonu sa rupicom (Cerina Vincent), započinjući razgovor sa uplakanom devojkom, staloženim i zapovedničkim tonom. Enigmatični i "jednostrani" dijalog sve više produbljuje misteriju, čije je rešenje, ukoliko uopšte postoji, u potpunosti prepušteno mašti gledaoca. Ono što bi moglo da bude parabola o nemoći "junakinje" da se suoči sa sopstvenim strahovima (ili posledica nestašice gorespomenute voćke) završava se baš u trenutku kada treba da nastupi razjašnjenje. ("You haven't been listening... but you will... when I tell you what really happened. Interested?")

Lamp / Out Yonder: The Neighbour Boy

Začet kao bezazleni porodični video, Boat je preobražen u kontemplativnu vožnju po jezeru, tj. neizvestan "odlazak u noć", zahvaljujući jednostavnom tekstu koji uspavljujućim šapatom pripoveda Lynchova supruga Emily Stofle ("It was so bright... I couldn't sleep... Trees... The dogs were barking..."). Osećaj nelagodnosti izaziva turobna i zlokobna muzička podloga koja je, uz neretko uznemirujuć zvučni dizajn, ključan sastojak svih minijatura iz ove idiosinkratične kolekcije. Tako, recimo, u vizuelno grotesknoj crno-beloj animaciji Bug Crawls čujemo iritirajuće grebuckanje, koje pri hodu proizvodi šestonogo stvorenje nalik bubašvabi (sa kljunom), penjući se po crnoj kući iznad koje leti dirižabl. Varničenje unutar objekta, koji neobični "insekt" opseda, nagoveštava nečije prisustvo (ili odsustvo?) u toj stravičnoj pustari. Lynchova namera bila je da istraži "neki drugi svet", čijih pravila, kako sam priznaje, ni on nije svestan. Takođe animirani Industrial Soundscape, neka vrsta perpetuum mobile instalacije, nastao je modifikovanjem fotografije sa seta Eraserhead-a u "magičnim" aplikacijama Photoshop i After Effects. Kratka sekvenca, u kojoj vidimo klip, dalekovode i nesvakidašnje, trule i amorfne, objekte, ponavlja se N puta, uz grmljavinu i hipnotišuću industrijsku buku, stavljajući gledaočevo strpljenje na probu. Odnosima svetlosti i tame autor se poigrava u "time lapse" kompozicijama usnimljenim Sony PD-150 kamkorderom sa ugrađenim intervalometrom. Kao najefektnija ističe se ona u kojoj senke krošnji drveća "napadaju" betonski zid i šest stepenika.

Industrial Soundscape / Bug Crawls

Udaljavanje od mračnih kutkova podsvesti postignuto je u relaksirajućem "uradi sam" dokumentarcu Lamp, u kome imamo prilike da se upoznamo sa zanatskom stranom Lynchove prijatne i vrlo duhovite ličnosti. Dok završava "organsku lampu" od čelične konstrukcije, prijateljski nastrojen Dave upoznaje nas sa svim potrebnim materijalima i pomagalima, posebno naglašavajući važnost mase Fix-All koju smatra superiornijom od gipsa, plavih DuraSkin rukavica i pauze za kafu i cigarete. Otkriva i praktičnu piš-posudu skrivenu ispod glomazne sudopere u svojoj radionici i promoviše beskompromisnu posvećenost stvaranju, čak i onda kada je posredi dekorativan predmet. Uvrnut smisao za humor demonstrira u apsurdnoj komediji situacije Out Yonder: The Neighbour Boy, jednoj od epizoda web-serijala čiji su glavni likovi dvojica kvazi-seljaka - otac (David Lynch, glavom i bradom) i sin (Austin Jack Lynch koji ovde pomalo liči na Ryana Goslinga). Njihova konverzacija piskutavim glasićima usredsređuje se na neprestanu upotrebu fraze "bees bein" fiktivnog dijalekta, a odvija se u zadnjem dvorištu kuće, u društvu pokvarenog radio-aparata, građevinskih kolica i nečeg što podseća na mešalicu. Bizarno ćaskanje prekida dolazak dečaka iz komšiluka koji želi da pozajmi mleko i čija monstruozna silueta, teško disanje i režeća (demonizovana) glasurina doprinose povećanju nivoa nastranosti.

Ovaj ekscentrični omnibus vrlo verovatno će oduševiti svakog hardcore linčofila, pa samim tim i neminovno ograničiti potencijalnu publiku. A ako ste znatiželjni da otkrijete čime se DL (zaljubljen u digitalnu kameru) bavi u pauzi između značajnijih projekata, onda ne bi škodilo da bacite pogled. Ali ne očekujte laka objašnjenja...

Intervalometer Experiment No. 2 / Answering the Questions

San br. 3

Pretprošle noći...

-------------------------------------------------------------------------------------------

Moj mlađi brat i ja dospeli smo u alternativni svet, u kome je trebalo da nađemo kraljevića i obavestimo ga o Snežaninoj nameri da ga liši života. Prešavši preko ozelenjenih brdašca i prošavši pored napuštene vodenice (ili obične brvnare?) stigli smo do masivne kubične zgrade čije su fasade bile okrečene u svetliju nijansu boje čokolade. Ušli smo unutra i odmah izašli na suprotnu stranu, odakle je počinjala široka pešačka staza, pružajući se u nedogled. Brojni prolaznici šetali su ozelenjenim parkovima sleva, a zdesna se uzdizao zid guste magle. Nakon nekoliko minuta hoda, plavo nebo preobrazilo se u sivo. Velika crna ptica preletela je iznad naših glava i tada svi šetači nestadoše. Ukazao nam se zamak od kristala oko koga je kružilo nekoliko aviona, nemilosrdno ga bombardujući. Odlučili smo da se vratimo, ali nas je u onom (braon) objektu čekalo neprijatno iznenađenje...

Na podu obloženom belim pločicama, počivali su razbacani ljudski udovi u lokvama krvi. Iz džepa sam izvukao makaze, pribojavajući se da je kasapin još uvek negde u blizini. Bio sam u pravu, jer nas je u susednoj prostoriji opkolila grupa kanibala naoružanih satarama. Uspeo sam da ih urazumim, obećavši im organsku hranu ako nas poštede. Lutajući u njihovoj pratnji kroz zamršen lavirint hodnika i stepeništa, došli smo do prozora sa koga se videla plitka bara. Uperio sam prst ka gomili zmija i žaba koje su u njoj uživale, rekavši im da su žablji bataci vrlo ukusni. Sproveli su nas do bočnog izlaza i našli smo se na osunčanoj livadi pokraj koje je proticala mutna, blatnjava reka. Kada smo se zapitali kako ćemo preći na drugu obalu, pojavio se oniži starac i ukazao nam na to da možemo pregaziti vodu zbog trenutno niskog nivoa. Potom nas je odveo do sela u kome su živeli duhovi...