10 Dec 2016

Tuvalu (Veit Helmer, 1999)

(Neznatno dorađen tekst postavljen 31. marta 2012. na forumu fijmovi.)
 
 
Slično deset godina mlađem Kelin, prvenac Vajta Helmera može se nazvati "nemuštim filmom", s obzirom na to da se komunikacija između protagonista uglavnom svodi na gestikulaciju. Za razliku od spomenutog kazahtanskog bisera, može se čuti i poneka prepoznatljiva reč ili nečije ime, ali je uprkos tome dijalog odsutan. 
 
Tuvalu donosi bizaran spoj socijalne drame i romantične komedije, koja počiva na neretko apsurdnom humoru sa slapstick predznakom, a smešten je u gotovo nadrealno okruženje koje neodoljivo podseća na svet iz Ženeove i Karoove Delikatesne radnje.

Ćaknuta priča odvija se usred nedođije, u i oko trošnog javnog kupatila u vlasništvu neobične porodice - (bukvalno) naduvenog slepog spasioca, njegove punačke supruge (čiji hobi je skupljanje i lepljenje dugmadi žvakom za plastičnu patku!) i njihovog naizgled priglupog sina Antona. 

Usamljeni mladić (Deni Lavan) zaljubljuje se u Evu (preslatka Čulpan Hamatova) koja sa ocem (bivšim pomorskim oficirom?) jednog ružnog dana dolazi na kupanje. Kada ovo potonje dvoje ostane bez krova nad glavom, a sve zahvaljujući mahinacijama podlog Gustava (sa frizurom Lajla Loveta, a u tumačenju Đoka Rosića), Anton im pruža utočište. 

Nakon nezgode u kojoj starac gubi život (još jedno Gustavljevo maslo), curica optužuje Antona i rešena je da mu se osveti tako što će učiniti da ostane bez ionako bednih prihoda, te krade ključni deo mašinerije koja održava njegov objekat i postavlja ga na svoj brod, spreman da otplovi ka ostrvu Tuvalu...

Prljav, opuštajuć, gorkosladak i simpatično-groteskan u svojoj vrcavoj ekcentričnosti, Tuvalu se prevashodno ističe izvanrednom fotografijom - oronuli enterijeri su u sepijastim i zelenkastim tonovima, podjednako ruinirani eksterijeri su modro-sivi, a sekvence snova su u negativu. Film je zanimljiv po tome što je snimljen sa nemačkim novcem u Bugarskoj, a okuplja glumce koji u većini vode poreklo iz istočnoevropskih zemalja. Od gledaoca zahteva izvesnu dozu suspenzije neverice i prihvatanje likova kao igranih ekvivalenata karikatura iz kakve animacije namenjene nešto  starijoj publici.

No comments:

Post a Comment