26 May 2010

Heartless (Philip Ridley, 2009)

"The beauty is nothing but the beginning of terror..."
Reiner Maria Rilke

Dosadašnje filmofilsko iskustvo mi govori da se među najboljim rediteljima skrivaju oni koji snimaju retko, ali kad god se prihvate novog projekta, oni iznedre delo koje se dugo pamti i koje vas čini ispunjenim. Jedan od takvih tvoraca je i Philip Ridley, svestrani britanski umetnik, koji je, za dvadesetak godina koliko se bavi sedmom umetnošću, režirao samo tri dugometražna filma, uspevši pritom da stekne kultni status. Iako je, u odnosu na svoju stariju braću, The Reflecting Skin i The Passion of Darkly Noon, bliži glavnotokovskim ostvarenjima, Heartless se može smatrati i svojevrsnim eksperimentom, kojim Ridley još jednom pokazuje umeće da sa gledaocem komunicira na više nivoa.


Priča o mladiću Jamieju (Jim Sturgess), koji je od rođenja obeležen flekom u obliku srca (oko levog oka), u sebi nosi mnogo više od pukog spoja porodične drame i horora, budući da reditelj smelo i lagodno prelazi iz jednog žanra u drugi, predvodeći armiju pomešanih emocija i jasno definišući svoje ciljeve, tek delimično zamagljene mističnom fantazijom. (Naivna) Potraga za ljubavlju, meditacija o večnoj borbi dobra i zla, upozorenje "da je budućnost kraljevstvo užasa", oštar društveni komentar, faustovski pakt, kao i studija duševnog i fizičkog bola uporedo sa istraživanjem ličnosti predobre za okruženje kome (ne) pripada, sastavni su i neraskidivi deo ove savremene bajke. A kao što se iz navedenog može naslutiti, ona ne počinje sa "Nekada davno...", niti se završava sa "... i živeli su srećno do kraja života." Svojom beskompromisnom okrutnošću nastoji da nas prodrma iz dubokog sna i nanese nam ranu koja ostavlja večiti ožiljak.


"The darker it gets, the more you see..."

Balansirajući na žici rastegnutoj između komercijalnog i autorskog filma, Ridley nadograđuje scenario tekstovima pesama, koje pripadaju jednoj od najupečatljivijih muzičkih podloga nastalih u poslednje vreme (a možda i ikada). Melanholični indie-rock aranžmani (u izvođenju Joea Echoa, Jima Sturgessa i Mary Leay) poslužili su kao mostovi koji povezuju scene u Jedno, kao njihov temelj i krov, pogađajući uvek u centar i obogaćujući već dovoljno raskošnu atmosferu Istočnog Kraja Londona. Za razliku od njegovih prethodnika koji su se, kako sam autor kaže u intervjuu za indielondon.co.uk, trudili da East End prikažu "sivim i monotonim", on se opredeljuje za obilje boja. Bilo da je reč o spokojnom nebu pred svitanje i u sumrak, grafitima koji prekrivaju podvožnjake, ograde i zidove objekata, toplom enterijeru porodičnog doma ili pakleno-hladnom hodniku koji vodi ka gotovo nadrealnom stanu Pape B-a, kamera Matta Graya uspeva da dočara svu lepotu urbane sredine, viđenu okom Philipa Ridleya. Škiljavo ili naglašeno, osvetljenje pruža ogroman dorpinos u prelepoj, često svedenoj, ali nikad skromnoj, vizuelizaciji.


Ispred kamera, Sturgess je neverovatno dopadljiv i briljira u tumačenju stidljivog, introvertnog Jamieja Morgana, predstavljajući masiv oko koga su raspoređene ostale, sporedne "figure", podjednako stabilne i impresivne. Od uvek sjajnog Timothya Spalla (u manjoj očinskoj ulozi), preko Josepha Mawlea (jezivi i diabolični Papa B)  i Eddiea Marsana (vulgarno-uglađeni Weapon Man) do debitantkinje Nikite Mistry (preslatka i misteriozna Belle), nemoguće je naići na suvišnog, a kamoli loše odigranog lika. Jednostavno rečeno, oseća se posvećenost kompletne glumačke postave, kojom suvereno upravlja Ridley, kako u jednostavnim (ne i banalizovanim), tako i u složenijim (ne i prekomerno komplikovanim) situacijama.


Uprkos svojoj konvencionalnosti i približavanju (naizgled) istrošenim idejama, što bi kod nekih sigurno izmaklo kontroli, Bez srca je odraz Ridleyeve zrelosti, objedinitelj njegovih pređašnjih težnji i najmračnija od svih njegovih vizija. Uznemirujuće i opuštajuće, surovo i nežno, religiozno i ateistično, a povrh svega nepretenciozno, ovo ostvarenje itekako ima (veliko) srce, a ne nedostaju mu ni duša, ni pamet...

No comments:

Post a Comment