Kada neko kaže Samuel Beckett, prvo što pomislim je "Čekajući Godoa" (Waiting for Godot), tragikomedija u dva čina, koju nisam voleo, kao i većinu onih knjiga koje su nosile oznaku "obavezna lektira". Međutim, od tada je prošlo dosta vremena, a moj ukus se promenio, s tim što još uvek ne mogu da tvrdim da je formiran, iz jednog (prostog?) razloga - stalno volim da probam nešto što mi se čini (dovoljno) drugačijim i, recimo, izazovnijim od svega što sam ranje iskusio.
Ohio Impromptu nije knjiga, ali jeste Beckett (otud i ovaj nespretni uvod). Iako je Godo daleko iza mene, ubeđen sam da ovaj desetominutni filmić (britanskog reditelja čije delo ne poznajem, osim one jedne epizode sjajnog serijala The Storyteller) ovaploćuje Beckettovo pisanije onako kako verovatno ni sam pisac ne bi umeo da ga oživi. Jedna soba, jedan sto i na stolu jedan crni šešir, a za stolom su čitač (Jeremy Irons) i slušalac (takođe Irons), koji se povremeno "oglašava" kucanjem. Reći da je Irons briljantan u ovoj dvostrukoj ulozi bilo bi potcenjivanje. Njegov duboki bas magično oslikava usamljenost, tugu, melanholiju, nostalgiju i izgubljenost, a u tome mu pomaže odlična Sturrigeova režija, britka crno-bela fotografija i minimalistički "setting". Kontemplativni biser...
No comments:
Post a Comment