S.I.R.

("Bonus strip" iz kolekcije (P)olovna sećanja neznanih bogova.)

Muzički predah uz Madder Mortem

"I stayed for so long where dream and day collide.
Now I'm on fire."

Pesma Where Dream and Day Collide nalazi se na istoimenom singlu iz 2010. i albumu Eight Ways (2009) avangardnog (atmospheric/doom/gothic/prog) metal benda Madder Mortem, a spot za istu delo je tima grafičkih dizajnera iz norveškog studija Toxic, predvođenih Christianom Ruudom i Kimom Holmom, koji su učestvovali u svim fazama izrade animacije (koncept, modelovanje, kompoziting, režija).

 

Sofisticirana i fantazmagorična steampunk misterija usredsređuje se na polumehanizovanog i zlokobnog sredovečnog muškarca, zatvorenog u limenoj čauri nalik ljudskom srcu, i eteričnu lepoticu abnormalno duge kose, koja bi mogla da bude žrtva njegovog sumnjivog delanja. Fantastičan je kako dizajn dvoje enigmatičnih likova, tako i promenljivog okruženja koje, vrlo verovatno, u određenim trenucima otelovljuje emocije glavne junakinje. Podjednako impresivno izgledaju i nepregledne stepe, ispresecane jezerima i usamljenim stenovitim planinama, i ledena vodena površina, iznad koje se uzdiže glečer, i podzemna tvrđava, u čijoj utrobi obitava antagonist... Iako je konstruisana poput snoviđajne slagalice, priča je začudo koherentna i odlično prenosi tekst kompozicije. A kakvo god bilo značenje ove savremene bajke, njena vizuelna raskoš savršeno reflektuje eklektičnu, mračnjikavu muziku Norvežana i ćudljivi vokal Agnete M. Kirkevaag.

San br. 8

Sedeo sam na sivom itisonu. Simpatična plavuša, predstavnica neke norveške kompanije za proizvodnju i prodaju PVC stolarije, po podu je kredom iscrtavala skice i pokušavala da mi objasni osnovna pravila projektovanja. Malo kasnije njen kolega je za velikim stolom pregovarao sa mojim budućim šefom, dok sam ja sređivao hrpu listova hartije na kojima su bili predmeri i predračuni, razmišljajući o tome koliko mrzim taj deo posla. Nisam mogao da ih slušam. Pred očima su mi se ukazivali zakrivljeni futuristički objekti, okrečeni u bež i opasani čeličnom rešetkastom konstrukcijom narandžaste boje.

Odjednom, našao sam se na terasi stana porodičnih prijatelja. Stojeći naslonjen na ogradu, posmatrao sam kišom natopljene ulice, a u ušima mi je odzvanjalo: "Slušaj kako pada kost na kost." Moj mlađi brat sedeo je u dnevnoj sobi i gledao epizodu Dosijea X u kojoj su Mulder i Scully istraživali ubistvo Laure Palmer (!). Trebalo je da po nas dođu roditelji. Posle nekoliko trenutaka besciljnog zurenja nadole, spazio sam ih na travnjaku ispred zgrade. Ušao sam unutra i pošao ka ulaznim vratima, ugledavši očevu tamnoplavu somotsku jaknu obešenu o čiviluk. Uzeo sam je i poneo sa sobom, a potom se predomislio i vratio je natrag...

Ichirin-sha (Ushio Tazawa, 2010)

Originalno planiran kao dugometražni film, prvenac Ushija Tazawe, reditelja animacije u Shinkaijevom Kumo no Mukō, Yakusoku no Basho (The Place Promised in Our Early Days, 2004), nažalost je ostao na nivou promotivnog video klipa, pošto je projekat otkazan.

Na planeti sličnoj Zemlji mehanizovana stvorenja nalik raketama izmakla su kontroli, ugrozivši opstanak čovečanstva. Jedna od njihovih stalnih meta je i devojčica sa neobičnim kišobranom na koju, stigavši u napušteni grad, slučajno nailazi Shaleen, poslednji monociklist, po čijem "zanimanju" anime nosi naslov...

U svojoj "pikantnoj akcionoj fantaziji" autor pruža onoliko informacija koliko je dovoljno da zagolica maštu gledaoca i približi mu simpatične i harzimatične protagoniste, pa čak i da poradi na razvoju njihovog odnosa, čineći da zaiskri i poneka varnica. Bojažljivost, krotkost, dezorijentisanost i usamljenost glavne junakinje kao da prizivaju odvažnog i neobuzdanog Shaleena koji na sebe preuzima ulogu (kapricioznog) viteza, odvodeći "damu u nevolji", uprkos njenom protivljenju, u uzbudljivu avanturu. Dok ona nikog ne želi da izlaže riziku, provodeći dane u sigurnosti psihokinetičke (?) barijere, on ide glavom kroz zid, rešen da uništi i poslednjeg mecha-napasnika. Iako i ovo dvoje i priča ostavljaju brojna pitanja bez odgovora, Tazawinoj se minijaturi ne može zameriti na nedorečenosti, jer je ista posledica nesrećnih okolnosti. Osim toga, malo misterije nikad nije na odmet.

Odabir pretežno svetlih, pastelnih boja svakako je iznenađujuć i smeo, budući da se radnja odvija u postapokaliptičnoj distopiji, kakvu obično prati sivilo i sumorna, depresivna atmosfera. Međutim, nemoguće je osporiti visok kvalitet živopisne i dinamične animacije, hiperstilizovanog dizajna likova i sjajno osmišljenih pozadina, naročito u onim segmentima koji prikazuju ruševine obrasle u zelenilo. Eksplozija pokreta podiže nivo adrenalina, a uokvirena je solidnim elektronskim skorom gitariste i kompozitora Narasakija. Za sedam minuta, puna kapa.

Pumzi (Wanuri Kahiu, 2009)

Trideset pet godina nakon Trećeg svetskog rata, veći deo planete pretvoren je u pustinju. Šačice preživelih zatvorene su u visokorazvijene gradove-države sa totalitarnim režimom, toliko opresivnim da poslušni građani moraju da piju "ugušivače snova" čim ih kompjuter detektuje, dok kažnjenici služe za proizvodnju električne energije. Glavna junakinja je Asha, botaničarka i kustoskinja virtuelnog prirodnjačkog muzeja u zajednici Maitu. Kao i svi drugi, ona mora da prerađuje sopstveni znoj i mokraću, kako bi došla do pijaće tečnosti. Nenadano joj stiže misteriozna teglica koja navodno sadrži plodnu zemlju i na čijoj su kutiji odštampane koordinate pošiljaoca. Na njeno iznenađenje, seme koje polaže u sadržaj paketa počinje da klija. Međutim, dalje istraživanje dovedeno je u pitanje, kada u igru uđe i vladajući odbor...

Okrećući se jednom od gorućih problema afričkog kontinenta, kenijska rediteljka Wanuri Kahiu stvara moćnu naučno-fantastičnu dramu koja, uprkos recikliranim idejama, uspeva da se uzdigne visoko iznad puke imitacije svojih uzora. Ono što je najimpresivnije u ovoj orvelovskoj minijaturi, i stilski i sadržajno raskošnoj, jesu jasno istaknute poruke koje se, između ostalog, tiču ekologije, sunovrata ljudskog društva i slobode mišljenja. Obilna količina informacija ni u jednom trenutku ne deluje preopterećujuće, dajući kompletnu sliku uznemirujuće futurističke distopije i otvarajući mogućnosti za dodatna tumačenja. Upečatljivost autorkine vizije ogleda se u svakom aspektu filma - odličnoj režiji i scenariju, minimalističkom dizajnu setova i kostima (vrlo verovatno inspirisanih Lucasovim THX 1138 i sličnim ostvarenjima), pametno iskorišćenim specijalnim efektima, izuzetnoj fotografiji Granta Appletona, nenametljivoj muzici Siddharthe Barnhoorna, pa čak i stidljivoj, ali uverljivoj glumi debitantkinje Kudzani Moswele. A Pumzi ne gubi na kvalitetu ni prilikom tranzicije iz strogog, tehnološki naprednog u prirodno okruženje - beskrajni peščani predeli pod plavim nebom, osunčani suncem izgledaju očaravajuće u svojoj okrutnosti...

The Heart Is What Remains (Alexandra Roxo, 2009)

U trećem, nagrađivanom eksperimentalnom filmu nezavisne fotografkinje i rediteljke Alexandre Roxo ljubav i smrt idu ruku pod ruku. Prvi susret (budućih) ljubavnika odigrava se pod drvetom na groblju, dok ona u beloj haljini leži na travi, držeći jarko crvenu ružu, da bi se, kao u kakvoj bajci, probudila zahvaljujući poljupcu... umrljanim njenom krvlju. Slatki snovi se raspršuju, ustupajući mesto turbulentnoj vezi, koja umire ritualnim spaljivanjem srca na plaži.

Usporeni niz snoviđajnih, simboličnih, poetičnih i erotičnih scena, protkanih nitima grotesknog i sačinjenih od sjajno skrojenih i vešto izmontiranih kadrova, prikazuje snažne emocije koje dvoje protagonista gaje jedno prema drugom (toliko snažne da je u nemilosrdnom ceđenju moralo da strada bar tuce svežih jaja). Atraktivna zrnasta fotografija hipnotišuće lepote u besprekornom je skladu sa ambijentalno-psihodeličnom muzikom, koja stvara začudnu, eteričnu i pomalo mračnu atmosferu, blisku kratkometražnim ostvarenjima Maye Deren. Može se naslutiti i uticaj Davida Lyncha, budući da sekvenca u kojoj se odvija "ubistvo" pokraj zelenog kontejnera deluje kao košmar neke od njegovih junakinja...

Los santos sucios (Luis Ortega, 2009)

Uoči svetske premijere niskobudžetne postapokaliptične drame Los santos sucios (The Dirty Saints), Diana Sanchez, selektorka latino programa međunarodnog filmskog festivala u Torontu (TIFF), napisala je da sa samo dva dugometražna ostvarenja u svom opusu Luis Ortega već važi za jednog od najoriginalnijih argentinskih reditelja. U prilog njenoj tvrdnji išla su i priznanja kojima su ovenčani Ortegin prvenac Caja Negra (Black Box, 2002) i bizarna, snoviđajna misterija Monobloc (2005).

Alegorična priča o duhovnom, ali i telesnom pročišćenju (jednakom izgnanstvu), odnosno oslobađanju od anksioznosti, ovozemaljskog života i smrti, inspirisana je, kako sam autor kaže, odgovarajući na upitnik za Twitch i blog The Evening Class, njegovim prijateljima sa ulice, a napisana pod snažnim uticajem Becketta i Tarkovskog. Nastojeći da razume ljude koji su dnevne poteškoće uspevali da prevaziđu osmesima, uprkos nezavidnoj situaciji u kojoj su se našli, on protagoniste postavlja u opustošeni gradić i ruralno područje u njegovoj blizini, u neodređeno vreme nakon velikog rata. Jedina nada za izbavljenje petoro preživelih muškaraca, "prljavih svetaca" iz naslova, i jedne žene (grešnice?), personifikacije ljubavi i strasti, jeste prelazak reke Fijman. Niko od njih ne zna šta se nalazi na drugoj obali i da li tamo nešto uopšte postoji, ali veruju da je to pravi put, onaj kojim moraju poći. Oni više ne žele da očajavaju, lutaju i dosađuju se. Umesto da čekaju Godoa, odlučuju da krenu ka njemu, ko god ili šta god on bio, dok im je za leđima nevidljivi (umišljeni?) neprijatelj, čije je prisustvo, bilo ono stvarno ili ne, u dva-tri navrata tek nagovešteno. Prepuštanjem jednog člana neobične šestorke neizvesnoj budućnosti u materijalnom svetu, Ortega otvara mogućnost za novi početak, čineći svoju zagonetku još složenijom za rešavanje. Potraga za odgovorima postaje još napornija kada u igru uđu i simboli koji se skrivaju u kvaki, metalnom autiću, "Fragmentima nepoznatog znanja" i imenima nadenutim određenim likovima.

Poremećeno stanje psihe glavnih junaka jasno je čitljivo u njihovim neretko apsurdnim i neočekivanim postupcima, svojevrsnoj autističnosti i nasilnim promenama raspoloženja, a reflektuje se na audio-vizuelnu ravan. Iz tog razloga, velika pažnja posvećena je zvučnom dizajnu i scenografiji. Brundanje aviona, neprijatni šumovi i jezivi šapati mogli bi da budu proizvod paranoje, baš kao što mrtve, otpacima prekrivene ulice i poluraspadnute, napuštene građevine (skladišta, seoska kuća, kafana) otelovljuju bes, depresiju, nezadovoljstvo, nemoć... Sav taj krš je prelepo uslikan, sa olovno sivom kao dominantnom među hladnim i prljavim bojama, a izvanrednoj fotografiji Guillerma Nieta savršeno komplementaran je ambijentalni muzički skor Leandra Chiappea (sa kojim je Ortega i ranije sarađivao), isprekidan dugim periodima uznemirujuće tišine. Ortega je siguran kako iza, tako i ispred kamere, budući da, uz još troje profesionalnih glumaca i dvojicu (sjajnih) naturščika, preuzima ulogu Ciela.

Sumorno, ironično, meditativno, hermetično, smelo i, povrh svega, drugačije, ovo ostvarenje sigurno neće prijati svakom, ali će zato gledaocima koji prihvate izazov dati povoda za razmišljanje...