10 Jun 2016

Eggshells (Tobe Hooper, 1969)

 "The only recollection of my childhood was
when I was a rooster."
 
Dugometražni prvenac Tobija Hupera (The Texas Chain Saw Massacre, Poltergeist, Lifeforce) smatran je izgubljenim do 2009. godine, kada je pronađen i restauriran, da bi 2013. bio objavljen kao bonus uz blu-ray izdanje drugog dela Teksaškog masakra. Autentični je predstavnik svog vremena, a može se okarakterisati kao hipijevska doku-drama u cinéma vérité stilu sa (naučno?)fantastičnim elementima.

U podrumu kuće koja pripada maloj ostinskoj komuni, pojavljuje se vanzemaljski (?) entitet, odnosno "kripto-embrionsko hiper-električno prisustvo", kako ga sam reditelj naziva, opisujući Eggshells kao film o "početku i kraju potkulture". Šta god bilo, "to" uspeva da se ugradi u zidove, manifestujući se kao "poluorganska sijalica", koja se poigrava umovima stanara, premda su oni već u tripu pod dejstvom marihuane. Prvi koji podleže uticaju nepoznate sile je mladi umetnik koga niko ne primećuje, a koji, nakon mačevanja sa samim sobom, pronalazi ljubav u šumarku nakićenom balonima. Ejmi i Dejvid se spremaju za venčanje, a povremeno diskutuju o komunizmu u kadi, dok se Toz, bit pesnik koga tumači scenarist Kim Henkel pod pseudonimom Boris Šnur, uparuje sa Mejlon, Ejminom drugaricom iz malog grada.

Bilo da je u pitanju besciljno umetničko samozadovoljavanje ili pokušaj portrestisanja života hipika u Ostinu i prikazivanja krhkosti (njihove?) stvarnosti (a možda i nešto sasvim treće?), Huper pruža odličnu lekciju o montaži (posebno hektičnoj) i donosi obilje briljantno komponovanih kadrova, često iz čudnih uglova. Demonstrira i istančan osećaj za ritam sekvenci - kako statičnih (poput one na stepeništu), tako i dinamičnih, koje uključuju stop-motion animaciju (samokrečenje sobe), time-lapse fotografiju (vožnja pre bizarnog epiloga) i, naravno, psihodeliju (dolazak misterioznog entiteta ili snošaj između Mejlon i Toza). Zrnasta tekstura slike oplemenjuje čak i najbanalnije scene svakodnevice, tokom kojih autor takođe istražuje mogućnosti ručne kamere. A kada razgovorima, najverovatnije improvizovanim, dođe kraj, reč preuzimaju egzotični instrumenti, sitar, ukulele i didžeridu, upotpunjujući groovy atmosferu.

Za ljubitelje ostvarenja kao što su The Trip (1967) i Easy Rider (1969), kao i za sve one koji sanjaju o leškarenju sa voljenom osobom na travi, pod mehurom od pleksiglasa.

No comments:

Post a Comment