20 Jun 2016

Украинская рапсодия (Сергей Параджанов, 1961)

"Sve pluta na Betovenovoj veličanstvenoj muzici."

Ukrajinska rapsodija, kao jedan od ranijih radova Sergeja Paradžanova, pruža uvid u rađanje velikog umetnika, koji će nekoliko godina kasnije snimiti svoje prvo remek-delo, Senke zaboravljenih predaka. U rukama ovog cenjenog i uticajnog poete, klišeizirana socrealistička melodrama postaje delo sublimne lepote.

Fragmentarna priča ispletena je od sećanja dvoje ljubavnika, Oksane (Olga Reus-Petrenko) i Antona (Eduard Košman), koje razdvaja II svetski rat. Ona započinje školovanje na Konzervatorijumu, ali ga prekida kako bi se odazvala pozivu medicinske sestre, a on odlazi na front i dospeva u zarobljeništvo. Pošto se Antonu gubi trag, mnogi veruju da je mrtav, ali Oksana uporno čeka da joj se vrati, odbijajući udvaranje mladоg baritona Vadima (koga tumači operski pevač Jurij Guljajev).

Sudbine protagonista povezane su i preobražene klasičnom muzikom, tako da slobodno možemo reći da ona igra ključnu ulogu. Oksanin glas (koloraturni sopran Evgenije Mirošničenko), od kojeg "zriju raž, heljda i pšenica", očarava i strogi pariski žiri na takmičenju u prologu, a prožima i brojne druge sekvence, poput pastoralne na reci ili gotovo bajkovite pred ogledalom. Dragi joj u srušenom pozorištu piše pismo, dok njegov saborac svira Mesečevu sonatu, pa otud i replika navedena u zaglavlju ovog teksta. Uspomene na detinjstvo takođe su obeležene pesmom, kao i bekstvo iz voza, posle kojeg Anton pronalazi utočište u crkvi, gde ga skrivaju orguljaš i njegov sin. A deo baletske predstave, koju Oksana objašnjava oslepelom vojniku, nagoveštava očekivani susret, koji možda nije stvarnost, već njena uobrazilja.

Pored milozvučnih arija, značajan faktor u filmu su i boje, a posebno upečatljiva je upotreba crvene u prelazima između scena. U načinu na koji vizualizuje ruralnu idilu ogleda se rediteljeva ljubav prema folkloru, a na trenutke se mogu prepoznati i začeci specifičnog stila, kojem će se diviti mnogi savremenici, ali i mlađe kolege, od Tarkovskog do Tarsema. Antonov san, u kojem iz leda izvlači venac od cveća, samo je jedan u nizu "trikova" koje Paradžanov primenjuje u oplemenjivanju Ukrajinske rapsodije, pretvarajući mjuzikl u fantaziju i demonstrirajući prefinjen osećaj za kompoziciju i detalj.

No comments:

Post a Comment