31 May 2016

Kishibe no Tabi (Kiyoshi Kurosawa, 2015)

 
"Ne žuri. Fino i polako." - savet koji glavna junakinja, nastavnica klavira Mizuki (izvrsna Eri Fukacu), daje svojoj učenici kao da određuje tempo fantastično-romantične roud-muvi drame Kishibe no Tabi (Putovanje do obale), u kojoj se duhovi upokojenih ne vraćaju zbog osvete, već iz ljubavi ili zarad oproštaja.
 
Stomatolog Jusuke (pouzdani Tadanobu Asano) pojavljuje se niotkuda, tri godine nakon utapanja u moru. Svojoj udovici, nimalo iznenađenoj Mizuki, predlaže da krenu na put i upozna je sa ljudima, što živim, a što takođe mrtvim, koji su mu, ponovo utelovljenom, pružili pomoć. Ona pristaje, postepeno shvatajući da ga je u žalosti idealizovala.
 
 
Priča o prihvatanju neminovnosti smrti, odnosno gubitka voljene osobe adaptacija je romana Kazumi Jumoto i svakako zvuči prilično poznato, pa čak i otrcano, ali u veštim rukama Kjošija Kurosave dobija prefinjen i dostojanstven tretman. Odvija se sporim, gotovo letargičnim ritmom, ali ne deluje ni tupo ni monotono, niti prelazi krhku granicu između patosa i patetike, uprkos sentimentalnom skoru koji potpisuju Otomo Jošihide i Naoko Eto. Iako sadrži elemente natprirodnog, koji prate neku internu logiku, donosi pregršt uverljivih i sa konačnošću nepomirljivih likova i naglašava važnost sećanja, da bi u drugoj polovini otkrila i metafizičku dimenziju. Dodatnu težinu donose detalji iz japanske kulture, kojima su neretko dodeljena metaforička značenja.

Ponovo se udaljavajući od horora, žanra koji ga je proslavio, Kurosava se, sa pozicije filozofa-empate, bavi temama duboke tuge i duhovnosti, a između redova ostavlja komentar o položaju žena u (patrijarhalnom) Japanu. Par simpatičnih protagonista odvodi iz Tokija u ruralnu sredinu, gde se oboje u društvu dobrih, a povređenih duša suočavaju sa sobom samima. Jusuke je, razumljivo, okrenut ka prošlosti, dok Mizuki, htela to ili ne, mora da razmatra opcije za budućnost. Njihova melanholija boji atmosferu filma, čija dirljivost je obuzdana "strogoćom" fotografije Akiko Ašizave i jednostavnošću mizanscena. Suptilnim poigravanjem sa osvetljenjem postignuto je prožimanje stvarnosti i fantazije...

2 comments:

  1. I ovaj film je kao i većina Kurosavinih filmova nekakva alegorija. Ovde se metaforički obrađuje kult predaka, koji se danas upražnjava još jedino u Japanu i Kini. Radi se o tome da članovi porodice kroz kućne oltare održavaju komunikaciju sa preminulim rođacima (mole za oproštaj, ostavljaju hranu i piće da ih umilostive i iznude pomoć u rešavanju svojih problema). U filmu se ova komunikacija odvija umesto preko oltara direktno sa materijalizovanim duhovima mrtvih - kao sa živim ljudima. Dakle duhovi nisu ni zastrašujući ni demonski zli, već onakvi kakvi su bili za života, što odgovara samoj doktrini kulta.
    Naziv filma "Putovanje do obale" je opis onoga što se dešava tokom 3 dana trajanja Festivala mrtvih. Porodice se teatralno kroz određeni ritual druže, razgovaraju, goste sa svojim preminulima da bi ih na kraju trećeg dana ispratili u "brodovima za duše" niz reke i u mora, poželevši im da se dogodine ponovo vrate svojim živim rođacima.
    Verovanja u Japanu su rezultat prožimanja mitologije, šintoizma, budizma i drugih religija, a zanimljivo je kako je glavni lik u filmu povezao zakone talasne i kvantne fizike i doktrinu budizma, da bi objasnio da se ceo materijalni univerzum temelji na pregnantnom budističkom ništavilu, kojem pripadaju i duhovi mrtvih.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Uvek se obradujem tvom komentaru. Hvala. :)

      Delete