... povodom dvestotog posta. :) Kandidati za naslov ove kratke priče bili su "Poklanjam bol" i "Kvazidadačenje", ali sam se na kraju odlučio za...
NOĆ BEZ ĐAVOLA, JUTRO BEZ PETLOVA
Na trenutak sam pomislio da nikada neće otići. Avetinjski šapati su pokušavali da me razuvere, ali im nisam verovao, jer su ranije bezočno lagali. Podigao sam srp i isekao suvu grančicu sa drveta iza kog sam se skrivao. Međutim, oni neljudski stvorovi ništa nisu primetili – nastavili su da raskopavaju grobove i jedu nedavno sahranjene mrtvace. Zvuk visokofrekventnog mljackanja bio je nepodnošljiv i sladak.
Zašto sam zaspao – ne sećam se, a koliko sam dugo spavao – ne znam. Prilikom buđenja osetio sam resku bol u pupku i primetio dva žućkasta pipka kako izlaze iz njega. Završavali su se crnim kandžama, te sam pretpostavio da me to Ramšokove iluzije navode na samoubistvo. Nekoliko koraka od mene stajala je riđa devojčica, smejuljeći se stidljivo. Prinela je svetleću jabuku i položila mi je na stomak. Halucinacije su prestale, a ona je nestala zajedno sa njima.
“Zlato malo!” – rekoh sebi. “A ti ni ruku da joj pružiš i kažeš hvala.”
“Gle idiota, priča sam sa sobom!” – brbljiva svraka rugala se mom ludilu. Ne obraćajući pažnju na dosadnu ptičurinu, uzeo sam čudnovati plod i zagrizao ga. Iznutra je bio crven i ispunjen plavim jajašcima Mokošine pastorke. Dvanaest se izlegoše istovremeno, a trinaesto tek po izlasku Crnog Meseca. Zakržljala vila jedva se izborila sa ljušturom, a onda me upitala tanušnim glasićem:
“Jesi li video kuda su odletele moje sestre?”
“Prema severu.”
“Glupače! Zar ne znaju da će ih tamo oblizati Mraz?”
“Možda su skrenule ka istoku.”
“Mudro zboriš, mladiću. Čim budem sazrela, uzeću te za muža.”
“Je l'?”
“Nemoj da se iščuđavaš. To ti je sudbina... Nego, čekaj ti ovde, a ja se vraćam za devetnaest godina.” Raširila je prozirna pčelinja krilca i odletela u pravcu juga, ostavljajući sluzavi trag za sobom.
Pošto mi je budućnost donosila brak sa bićem koje ne umire, nego se iznova rađa čim za novim životom oseti potrebu, imao sam jarku želju da se okupam u mlečnoj reci. Bacio sam voćku (ionako se gasila) i otvorio vrata Kamene Kuće iza kojih me dočeka straža četvoronogih Ljudi-Delfina, naoružana zlatnim kosama. Dok su me vodili svojim vladarima, na ulicama se okupljala obezglavljena rulja, iz koje dopreše glasine da je kraljica smrtno bolesna, a kralj impotentan. Uzaludan pokušaj da iskoristim ove informacije za oslobađanje od lanaca iznenada prekinu sirena za uzbunu i ostadoh sam. Tada shvatih da su okovi jestivi i ubrzo se liših njihovog stiska. Ispred mene se pojavi rupa i uskočih bez razmišljanja.
Tonuo sam okružen kristalnim kockama i srebrnastim piramidama, ljubičastim loptama i žutim cilindrima. Čulo se njakanje magaraca i zujanje osa. Dočekao sam se na noge i primetio da mi je izrastao volovski rep. Opkolili su me sivoputi patuljci i duboko se poklonili. Nedaleko odatle spazio sam mrtvu nevestu – u levoj ruci držala je buket uvelih ruža, a u desnoj uplakanu jež-bebu. Sa nadutih usana tekla joj je krv, a kraj nogu se vrtela železna čigra.
Bodljikavo prase bilo je u pravu. Od Jok-Pečurke nema lepše zemlje...
Zašto sam zaspao – ne sećam se, a koliko sam dugo spavao – ne znam. Prilikom buđenja osetio sam resku bol u pupku i primetio dva žućkasta pipka kako izlaze iz njega. Završavali su se crnim kandžama, te sam pretpostavio da me to Ramšokove iluzije navode na samoubistvo. Nekoliko koraka od mene stajala je riđa devojčica, smejuljeći se stidljivo. Prinela je svetleću jabuku i položila mi je na stomak. Halucinacije su prestale, a ona je nestala zajedno sa njima.
“Zlato malo!” – rekoh sebi. “A ti ni ruku da joj pružiš i kažeš hvala.”
“Gle idiota, priča sam sa sobom!” – brbljiva svraka rugala se mom ludilu. Ne obraćajući pažnju na dosadnu ptičurinu, uzeo sam čudnovati plod i zagrizao ga. Iznutra je bio crven i ispunjen plavim jajašcima Mokošine pastorke. Dvanaest se izlegoše istovremeno, a trinaesto tek po izlasku Crnog Meseca. Zakržljala vila jedva se izborila sa ljušturom, a onda me upitala tanušnim glasićem:
“Jesi li video kuda su odletele moje sestre?”
“Prema severu.”
“Glupače! Zar ne znaju da će ih tamo oblizati Mraz?”
“Možda su skrenule ka istoku.”
“Mudro zboriš, mladiću. Čim budem sazrela, uzeću te za muža.”
“Je l'?”
“Nemoj da se iščuđavaš. To ti je sudbina... Nego, čekaj ti ovde, a ja se vraćam za devetnaest godina.” Raširila je prozirna pčelinja krilca i odletela u pravcu juga, ostavljajući sluzavi trag za sobom.
Pošto mi je budućnost donosila brak sa bićem koje ne umire, nego se iznova rađa čim za novim životom oseti potrebu, imao sam jarku želju da se okupam u mlečnoj reci. Bacio sam voćku (ionako se gasila) i otvorio vrata Kamene Kuće iza kojih me dočeka straža četvoronogih Ljudi-Delfina, naoružana zlatnim kosama. Dok su me vodili svojim vladarima, na ulicama se okupljala obezglavljena rulja, iz koje dopreše glasine da je kraljica smrtno bolesna, a kralj impotentan. Uzaludan pokušaj da iskoristim ove informacije za oslobađanje od lanaca iznenada prekinu sirena za uzbunu i ostadoh sam. Tada shvatih da su okovi jestivi i ubrzo se liših njihovog stiska. Ispred mene se pojavi rupa i uskočih bez razmišljanja.
Tonuo sam okružen kristalnim kockama i srebrnastim piramidama, ljubičastim loptama i žutim cilindrima. Čulo se njakanje magaraca i zujanje osa. Dočekao sam se na noge i primetio da mi je izrastao volovski rep. Opkolili su me sivoputi patuljci i duboko se poklonili. Nedaleko odatle spazio sam mrtvu nevestu – u levoj ruci držala je buket uvelih ruža, a u desnoj uplakanu jež-bebu. Sa nadutih usana tekla joj je krv, a kraj nogu se vrtela železna čigra.
Bodljikavo prase bilo je u pravu. Od Jok-Pečurke nema lepše zemlje...
No comments:
Post a Comment