31 Aug 2015

Alpha (Stathis Athanasiou, 2015)

 
Grčka u ne tako dalekoj budućnosti. Kolevka demokratije pretvorena je u samrtnu postelju totalitarne države. Alfa vodi konformistički život, ali u neprekidnom strahu od onoga što donosi novo jutro. Kada joj na vrata pokuca Begunac, ona odbija da mu pruži utočište. Za ljude na vlasti, taj kratak susret dovoljan je razlog za kaznu. Grupa uniformisanih lica odvodi je u opustošenu šumu, gde je primorana da sedi ispod obešenog Begunčevog leša - leša njenog rođenog brata...

Deo nacionalnog parka Parnita, oštećen u požaru iz 2007-e, iskorišćen je kao "zatvor", u kojem se odvija Alfino fizičko i mentalno propadanje. Izgorela stabla, osušena trava i olupine automobila prostoru daju izgled postapokaliptičnog pejzaža, čineći ga deponijom društveno izopštenih. Primenom principa "batinama do poslušnosti", podanici diktatorskog režima osujećuju svaki pokušaj junakinje da nastavi borbu za opstanak. A preuzimanje odgovornosti za slom porodice i nasilno izmeštanje iz zone sigurnosti izazivaju košmarne halucinacije, koje je preobražavaju i naposletku slamaju. Sećanja na detinjstvo, neretko protkana plačem (ili smehom) deteta, razgrađuju njenu sadašnjost / poremećenu stvarnost, unoseći dodatni nemir u apstraktnu priču lavirintske strukture.

Dekonstrukcijom (postmodernizacijom) mita o Antigoni, Atanasiu stvara beskompromisni eksperimentalni film, kojim pokušava da da odgovor na pitanje o pravednosti čovekovih zakona. U isti mah, njegovo najnovije ostvarenje predstavlja psihološku studiju lika "anti-Antigone" u uslovima izolacije - u početku samonametnute (u cilju samoodržanja), a kasnije u zatočeništvu. Svodeći dijaloge na minimum, sa gledaocem komunicira putem audio-vizuelnih simbola i aluzija, a zahvaljujući simbiozi odlične crno-bele fotografije i slojevite zvučne podloge, "razgovor" teče glatko. Vrlo upečatljiva je kadar-sekvenca iza naslova, u trajanju od oko deset minuta, koja uz efektno poigravanje sa žanrovskim konvencijama razara iluziju o neometenoj privatnosti. Iz perspektive neidentifikovanog i za Alfu nevidljivog voajera posmatramo njen stan, da bi nas iznenadni rez vratio u prošlost, jezivo crvenu i linčovski zagonetnu.
 
Glavna uloga poverena je Serafiti Grigorijadu, koja uspeva da povučenu, plašljivu, mržnjom ispunjenu i prividno bezbednu ženu odigra jednako dobro kao smelu i prkosnu individuu, koja nastoji da sačuva ono malo dostojanstva i ljubavi prema bratu što su joj ostali. Sa ispucalim licem, koje iscrtava karminom poput kakve ratnice, u dirljivoj sceni pred sam kraj ona zadaje snažan emotivni udarac.

Alfa je prvi grčki film koji je nastao kao rezultat kolektivnog finansiranja (crowdfunding), a dostupan je na zvaničnom vimeo kanalu reditelja.

29 Aug 2015

Il racconto dei racconti / Tale of Tales (Matteo Garrone, 2015)


U prvencu na engleskom jeziku, Mateo Garone (čuven po krimi-drami Gomora) okuplja međunarodne glumce, čiji različiti akcenti deluju kao komplement neobičnosti Priče nad pričama. Crpeći inspiraciju iz zbirke narodnih bajki Pentamerone italijanskog pesnika Đambatiste Bazilea (1566-1632), on znalački kombinuje crni i deadpan humor sa grotesknom i ćudljivom gotsko-baroknom fantazijom, većom od života.

Homogeni trio mračnih pripovesti o ljudskim konfliktima i opsesijama ukazuje na bezvremenost izvornog materijala - u postupcima živopisnih likova lako je identifikovati probleme sa kojima se čovek suočava, kako u prošlosti, tako i danas. Kraljica Longtrelisa (Salma Hajek), koja čezne za potomstvom i koja je spremna na sve da bi ga dobila, predstavlja arhetip posesivne majke i epitom plemkinje koja hoda po liniji klasne diskriminacije. Princeza Vajolet (Bibi Kejv) prolazi kroz teško iskušenje (sa divom ljudožderom) da bi stekla nezavisnost, iako je sposobnija i odgovornija od svog oca (Tobi Džouns). A par smežuranih sestara (Širli Henderson i Hejli Karmajkl pod teškom šminkom) pribegava ekstremnim metodama za podmlađivanje, zarad lepote i naklonosti pohotnog kralja Strongklifa (Vensan Kasel). (Kult slavnih - srednjovekovna verzija!)

Žudnja, sukob generacija, zloupotreba moći i poremećeni porodični odnosi mogu se smatrati glavnim temama, s obzirom na to da naizgled nepovezane (krvave) bajke spajaju u pitku i neraskidivu celinu. Garone uzima sebi slobodu da svaku od priča prekine kad god mu to odgovara, te fragmentarnom strukturom gledaoca često ostavlja u neizvesnosti, ali ne i zbunjenim. Od jasno prepoznatljivih elemenata, poput čudotvornih rituala, probe za prosioce i magičnih preobražaja, između ostalih, stvara raskošnu tapiseriju uskovitlanih emocija i očaravajućih slika.

Za velelepnost vizuelnih kompozicija, na kojima počiva snaga filma, zaslužna je ekipa na čijem čelu je direktor fotografije Peter Sušicki, Kronenbergov stalni saradnik još od Kobnih blizanaca (Dead Ringers). Njegovo oštro oko i iskustvo evidentni su u brojnim scenama, koje bi se jednog dana mogle naći među antologijskim. Kostimi Masima Kantinija Parinija dostojni su priznanja i poređenja sa ekscentričnim kreacijama Eiko Išioke, dok su atraktivne lokacije, a naročito palate iz bogatog arhitektonskog nasleđa Italije, sa likovima potpuno ravnopravne. Vredni pohvale su i sjajan dizajn setova Dimitrija Kapuanija i suptilna mešavina praktičnih i digitalnih efekata, zahvaljujući kojoj oživljavaju morsko čudovište i bizarni ljubimac kojeg vladar Hajhilsa odgaja u tajnosti.

Priča nad pričama je u istoj meri nostalgična i moderna, evokativna i originalna, drska i delikatna, zavodljiva i silovita; sa naravoučenijem, ali bez pridika. Od prvih kadrova poziva vas u svoj (uvrnuti) svet i čini da dva sata do "srećnog kraja" uživate u onome što pruža...

24 Aug 2015

Nekoliko predstojećih, a obećavajućih animiranih filmova

The Spine of Night (Morgan Galen King & Philip Gelatt)
 
... autori najavljuju kao "mračni i psihodelični ep, smešten u (fiktivni) svet njihovih kratkometražnih filmova". Prema podacima sa zvaničnog sajta, u pitanju je antologija koja je sačinjena od šest segmenata, pet individualnih i jednog objedinjujućeg. Ako je suditi po Exordium-u, za očekivati je da opravda poređenja sa rotoskopskim animacijama kao što su Heavy Metal i Fire and Ice.
 
 
Арвентур (Ирина Евтеева
 
"Arventur is a dilogy about an imaginary land that is magically visited by the films' characters. The first part is based on Alexander Grin's story Fandango and takes place in Saint-Petersburg in 1921. The second part, called The Mystery of the Sea View is based on a Daoist parable about a great Chinese artist and the Emperor..." (www.moscowfilmfestival.ru)

Promotivni video pokazuje da ruska umetnica nastavlja da neguje svoj jedinstven stil, koji njena dela čini drugačijim i vizuelno očaravajućim.



Stop-motion ostvarenja su uvek dobrodošla, a naročito ovo koje dolazi od reditelja delirične crne komedije Jedné noci v jednom městě i pri tom predstavlja iščašenu verziju bajke Mala sirena...
 
 
Kahlil Gibran's The Prophet (Roger Allers)
 
"Set in a Mediterranean seaside village, Kamila (Salma Hayek) cleans house for exiled artist and poet Mustafa (Liam Neeson), but the more difficult job is keeping her free-spirited young daughter, Almitra (Quvenzhané Wallis), out of trouble. 
 
The three embark on a journey meant to end with Mustafa's return home - but first they must evade the authorities who fear that the truth in his words will incite rebellion."
 
Trejler otkriva eklektični stil, što ne treba da čudi, budući da Rodžer Alers (The Lion King) okuplja animatore sa svih krajeva sveta, različitih generacija i senzibiliteta, među kojima se ističu braća Pol i Gaetan Brici (Le Piaf), Bil Plimton (Idiots & Angels) i Tom Mur (The Secret of Kells & Song of the Sea). Moram da priznam da nisam upoznat sa Džubranovim stihovima, ali mi Prorok svejedno deluje vrlo primamljivo.
 
 
Avril et le monde truqué (Christian Desmares & Franck Ekinci)

"The work of the great comic book artist Jacques Tardi is cleverly and beautifully carried to the big screen in April and the Extraordinary World (Avril et le monde truque) a surreal sci-fi period piece that reimagines mid-20th century Paris as a smog-filled, steam-powered Napoleonic empire whose future lies in the hands of an orphaned young woman – voiced by French star Marion Cotillard.
 
Winner of the top prize at this year’s Annecy fest, the StudioCanal release – directed by Christian Desmares and Franck Ekinci – is another case of Gallic animation providing a witty 2D alternative to mainstream feature-length fare, in a movie that pays homage to both film noir and Jules Verne while satirizing France’s industrial past..."


Tout en haut du monde (Rémi Chayé)

"1892, Saint Petersburg. Sasha, a young Russian aristocrat, has always been fascinated by her grandfather's life as an adventurer. A renowned explorer, he designed a magnificent arctic ship, but he hasn't returned from his last expedition to the North Pole. To save her family's honor, Sasha runs away. Headed towards the Great North, she follows her grandfather's trail in search of his famous ship." (www.IMDb.com)
 
Rediteljski debi Remija Šajea, koji je kao animator sarađivao sa Murom na The Secret of Kells, Monferijem na Kérity, la maison des contes i Lagionijem na Le tableau.


Battledream Chronicle (Alain Bidard)

Za promenu, malo egzotike - prvi animirani film koji dolazi sa Martinika. Sinopsis zvuči aktuelno, a u isti mah zagledan u prošlost ostrva.

"In 2100, the empire of Mortemonde colonize almost all the nations of the Earth and reduce their populations to slavery. The slaves are constrained to collect 1000XP every month in Battledream, a video game where we can die for real. Only those who succeed receive the right to live until the next month. Syanna, a young martinican slave, refuses to keep living in this condition and decides to fight to regain her freedom..." (www.IMDb.com)


Gyakusatsu Kikan / Harmony / Shisha no Teikoku
 
Tri naučnofantastična animea zasnovana na romanima rano preminulog japanskog pisca Satošija Itoua, koji je stvarao pod pseudonimom Itō Keikaku (Project Itoh). Gyakusatsu Kikan (Genocidni organ) režira Šukou Murase (Ergo Proxy), Harmony Majkl Arijas (Tekkon Kinkreet) i Takaši Nakamura (Fantastic Children), dok Shisha no Teikoku (Carstvo leševa) potpisuje Rjutarou Makihara (Hal). Trejler 1 / Trejler 2
 
 
Da Hai (Liang Xuan)
 
Već nekoliko puta odlagan, Da Hai je, kako opis sa AniDB-a kaže, "priča o iskupljenju i požrtvovanosti", koja se bavi temama kao što su ljubav, smrt i sazrevanje emocija, a u čijem središtu je šesnaestogodišnja Čun, "suočena sa sopstvenim ograničenjima".


The Customized Play (Jin Sung Choi)
 
Dugometražni prvenac autora uvrnute fantazije Entering the Mind Through the Mouth, o predstavama koje su prilagođene gledaocu, kao što se iz naslova i može naslutiti. Iza impresivnih pokretnih slika krije se mala ekipa. Zvanični sajt / Trejler


Mutafukaz (Shoujirou Nishimi & Guillaume Renard)

"Angelino is just one of thousands of deadbeats living in Dark Meat City. But an otherwise unremarkable scooter accident caused by a beautiful, mysterious stranger is about to transform his life... into a waking nightmare! He starts seeing monstrous forms prowling around all over the city... Is Angelino losing his mind, or could an alien invasion really be happening this quietly...?" (www.IMDb.com)

Francusko-japanska koprodukcija koja u najavi miriše na ludilo... Trejler


The God Hunters (Wang Chuan)

"Some years after the pilgrimage to the West, a magic city is quietly thriving below the 33rd layer of Heaven. Wukong (The Monkey King) and a task force of "God Hunters" are entrusted with the mission of killing God Erlang. Priest Tang, Friar Sand and Bajie are also involved…"

Iskreno se nadam da ovaj "kineski anime" neće doživeti sudbinu nekih od svojih prethodnika i zauvek zadržati status "u produkciji"... Trejler
 
 
Master Jiang and the Six Kingdoms (Li Wei & Pei Fei)
 
I za kraj, još jedan eye-candy iz Kine, koji sam spomenuo i prilikom obeležavanja 5 godina bloga. Navodno, reditelji su potpuno sami radili na raspamećujuće lepoj animaciji petominutnog trejlera.
 

19 Aug 2015

Welcome to Nowhere (Bullet Hole Road) (William Cusick, 2012)

"Ključ mog spasenja leži u uklanjanju svih granica."
Zasnovan na istoimenom performansu trupe Temporary Distortion, film Welcome to Nowhere predstavlja nadrealističku dekonstrukciju mita o američkom snu. Razapet između video arta, roud muvija, apstraktne animacije i linčovskog trilera, pruža nam samo nekoliko komada slagalice čijim se spajanjem dobija iluzija priče o pet izgubljenih duša.

Misli, sećanja i halucinacije pesnika (i ubice?), autostopera (i lopova?), prostitutke, konobarice i narkomanke prepliću se na modernom "Divljem zapadu", u pustinji, motelskim sobama i noćnom klubu, na benzinskoj pumpi i, naravno, drumu. Nemoćni da se suprotstave demonima koji im hrane strahove, kao u pesmi iz karaoke-intermeca, svedeni su na nivo duhova, zatočenih u (bezizlaznom?) lavirintu grozničavih snova. Njihovi dugi i hladni pogledi paraju egzistencijalnu prazninu, a vreme kao da stoji, dok lagano tonu u ništavilo, postajući žrtve "paradoksalnih fantazija o neostvarivom bekstvu od stvarnosti, perverznoj seksualnosti i uzaludnom nasilju" (parafraza jednog dela zvaničnog sinopisa).

Kjuzikova onirično-nihilistička fantazmagorija prikazana je iz različitih perspektiva, ali je svaka subjektivna i zato nepouzdana. Da li ćete joj se jednostavno prepustiti, pokušavati da joj date smisao ili se odupirati anti-narativu, zavisi od toga koliko duboko ste spremni da zaronite u more podsvesti. Ukoliko ste raspoloženi za plutanje iznad "bluzerskih" soničnih pejzaža, u prisustvu sporadičnih dijaloga i neretko "tripoznih" slika zasićenih boja, onda je Welcome to Nowhere osveženje za kojim žudite. A možete ga pogledati na sajtu NoBudge.

16 Aug 2015

The Hard: Bounty Hunter (Shunji Ōga, 1996)


Inspirisan akcionim filmovima B i C kategorije, Lovac na ucene Hard je jedan od brojnih animea koji su tokom poslednje dve decenije prošlog veka rađeni direktno za video tržište. Upakovan u četrdesetak minuta, donosi palp priču o strancu u velikom gradu i jednostavnom slučaju koji prerasta u košmar, ispunjen nipodaštavanjem marginalizovanih.

Iako je majstor "zanata", Hard nije u poziciji da bira zadatke, pošto se alimentacija i naknada za odgajanje kćeri neće platiti same. Kada krene u potragu za sitnim kriminalcem Fredijem, koji krade novac iz crkve, ni ne sanja da će se uplesti u lanac trgovine organima. U haosu koji izbija u utrobi Bronksa, loši momci će osetiti težinu njegovog nadimka...

Reditelj Šunđi Ouga, koji je karijeru započeo kao Dezakijev asistent na filmu Golgo 13: Profesionalac i sarađivao sa Amanom na avanturističkoj fantaziji Amon Saga, odbacuje realizam čim krene pucnjava, poručujući da Hardove nevolje ne treba uzeti za ozbiljno. A sa pseudonimima kao što su Turkey i Coffin-maker Chopper, drugačije nije ni moguće izboriti se sa amalgamom klišea i političkih nekorektnosti - nekim čudom, sasvim funkcionalnim. Prikaz ružnog naličja Njujorka, mikrokosmosa Amerike, dat je iz perspektive glavnog junaka, čoveka sa Dalekog Istoka, a sadrži društveni komentar o dubokim klasnim podelama i govori o ljudskom zlu koje se često krije na neočekivanim mestima. Međutim, u prvom planu su opaki  i bezobzirni tipovi koji prvo izbijaju zube, pa onda postavljaju pitanja, ne štedeći ni metke, ni automobile.

Nasuprot grupi psihopata stoji Hard, brižni otac i pravi akcioni heroj, uvek spreman da pomogne damama u nevolji, pogotovu ako su slepe, i demonstrira kulinarske veštine u svojoj skromnoj stambenoj prikolici. Vičan u spremanju špageta, razmeni pesnica i upravljanju automatskim oružjem, on ne iskače iz stereotipa, ali pridobija gledaočeve simpatije. Jasunori Matsumoto, koji mu pozajmljuje glas, demonstrira da i manje bitne uloge mogu biti ostvarene sa uživanjem, u čemu mu se pridružuju i ostali članovi glumačke postave iza jasnih linija i zagasitih boja.

Tako dolazimo do najupečatljivijeg aspekta ovog grešnog zadovoljstva - detaljnog crteža Masamija Sude (Hokuto no Ken iz 1986-e) i više nego solidne niskobudžetne animacije, koja odaje uticaj gorespomenutog Ouginog "učitelja". Sirovi šarm pokretnih slika i odličan zvučni dizajn, uz nenametljivu muzičku pratnju, koja donosi skladnu fuziju džeza i roka, zavešće svakog (ili bar većinu) ljubitelja dobrog staroškolskog treša.

14 Aug 2015

L'arte della felicità (Alessandro Rak, 2013)

 
Šta je sreća, gde se krije i da li je dostižna, neka su od pitanja na koja Alesandro Rak pokušava da pruži odgovor u svom debitantskom filmu, animiranoj drami koja deli naslov sa knjigom Dalaj Lame. Ostavljajući dovoljno prostora za razmišljanje o krhkim porodičnim odnosima, smislu postojanja i predapokaliptičnom stanju sveta, Rak isporučuje emotivnu i inteligentnu priču o dvojici braće, bivših muzičara.
 
Tuga, srdžba, sećanja, kataklizmične vizije i hotimično napušteni snovi pletu lepljivu mrežu oko ogorčenog sredovečnog taksiste, nekad sjajnog pijaniste Serđa, primoravajući ga na preispitivanje života. Dok prolazi napuljskim ulicama, pod gomilama kesa sa smećem, predaje se tiradama ekscentričnog (i ubedljivog) voditelja emisije L'arte della felicità. Stari mercedes, koji još uvek prede, njegov je dom, a jedini prijatelji, bar nakratko, putnici različitih profila, sa sopstvenim teretom i receptima za prevazilaženje problema. Skoro svako od njih podseća ga na starijeg, nedavno preminulog brata Alfreda, koji je deceniju ranije otputovao u Darmsalu, posvetivši se budizmu i stavivši tačku na njihovu karijeru. A kiša kao da ne želi da prestane i oslobodi ga iz okova melanholije...

Poetičan opis Alfredove "svetle" smrti, koju najavljuju senke uspomena, označava početak fragmentarne, ali jednostavne pripovesti, u koju Rak ulaže mnogo ljubavi, obraćajući se gledaocu i kao Čovek i kao Umetnik. Unutrašnjost automobila predstavlja kao lični i društveni mikrokosmos, u kojem se ljudske sudbine sudaraju i ukrštaju, istražujući teme kao što su ljubav, gubitak, duhovnost, cikličnost vremena i male radosti koje ispunjavaju svakodnevicu. Vešto izbegavajući pridikovanje koje bi, bez sumnje, Umetnost sreće pretvorilo u nekakav priručnik za samopomoć, stvara simpatične likove, čija raspričanost nije opterećujuća i prema kojima gledalac može da oseti bliskost. Deo zasluga za replike neretko vredne citiranja pripada producentu i koscenaristi Lućanu Steli.

U razgovorima koje Serđo vodi sa Alfredom preko Skype-a (u scenama buđenja prošlosti) i koji otkrivaju snažnu povezanost, ali i generacijski i filozofski jaz između njih dvojice, ogleda se duša Rakovog filma. Njen "kavez" je impresivna animacija izvedena kombinovanom tehnikom (3D + rotoskopija), pod vođstvom umetničkog direktora Ivana Kapiela, a "lanci" su evokativne melodije Antonija Freze i Luiđija Šaldone. Izgled oživljene grafičke novele postignut je oštrim i snažnim linijama, kao i umetanjem statičnih visokostilizovanih kadrova, a najatraktivniji je u maglovitim "razglednicama" Serđove mladosti i u onim sekvencama koje realizmu dodaju prefiks "nad"...
 

10 Aug 2015

Vortex (Nikos Koundouros, 1967)

 
Četvoro ljudi na ostrvu, Filipos i devojka njegovog mlađeg brata, koji je nestao ili je ubijen, homoseksualac Aleksis i sumnjivi stranac, upleteno je u mrežu laži, ljubomore, griže savesti i tajnih namera. A može biti da su, zajedno sa gledaocem, svi oni žrtve pauka Nikosa Kundurosa (Mlade Afrodite), koji glavom srlja kroz četvrti zid, stvarajući i istovremeno rastavljajući komleksnu (nerešivu?) slagalicu.

Otkrivajući u nekoliko navrata deo ekipe iza kamere, reditelj razvejava iluziju filma, ali je upravo takvim postupkom, ma koliko kontradiktorno zvučalo, i učvršćuje. Igru opskurnih i asocijativnih simbola počinje bez ikakvog upozorenja, pa vas u nju uvlači nespremne i zavedene lepotom visokokontrastne crno-bele fotografije. Zaplet (pod uslovom da uopšte postoji) i kratke, sporadične dijaloge podređuje nadahnutim slikama - komadima izlomljenog sna ili mita otuđenog od stvarnosti.

Iako snima na Kritu, Kunduros se više usredsređuje na lica protagonista, često bezizražajne maske iza kojih se, hladniji no ikad, skrivaju Eros i Tanatos, a vrlo verovatno i najpoznatija od tri Gorgone, s obzirom na radni naslov Lice Meduze. Njihovo prisustvo se oseća gotovo u svakom trenutku, kako u sceni seksa, koja nas seli u londonski apartman, tako i u procesu izrade strašila od slame, sa ljudskom lobanjom kao glavom. A u postavljanju zagonetki pomažu im razni predmeti, od para makaza na otvorenoj knjizi do lutke bez desne noge i postera sa krokodilom.

Skamenjenu tišinu, koja letnju idilu čini sumornom i mističnom, razbija eksperimentalna elektronska muzika Janisa Markopulosa i Vangelisa, sa uplivima grčkog folklora i psihodeličnog roka, u apstraktnom intermecu pre epiloga. Strast i smrt zvuče kao odjeci večnosti.
 
Primetan je snažan uticaj francuskog novog talasa, naročito erotskih misterija Alana Rob-Grijea, a ima indicija da Kunduros odlično poznaje radove Robera Bresona i Maje Deren. Precizan u svojoj haotičnosti, Vir je za definisanje težak, a za preporuku još teži... Ali jedno je sigurno - pogled Hare Angelusi se ne zaboravlja.

8 Aug 2015

Exordium (Morgan Galen King & Josh Jones, 2013)


Iako iza sebe ima svega tri kratkometražna animirana filma, Morgan Gejlen King pretenduje da postane Ralf Bakši XXI veka, odnosno da nastavi tamo gde je Džerald Poterton stao sa kultnom SF avanturom Heavy Metal (1981). Nakon par probnih radova o kastriranom plaćeniku Mongrelu, na čelu malobrojne ekipe stvara mračnu i brutalnu fantaziju Exordium, kojom najavljuje dugometražni debi The Spine of Night.

Inspirisan ostvarenjima kao što su Gospodar Prstena (1978) i Vatra i led (1983), on donosi priču o "otkrivanju individualnog smisla našeg kratkog života, uprkos indiferentnosti nedogledne vaseljene", kako sam tvrdi u intervjuu za Legendarium Media. Šačica ratnika u potrazi za nadom primorana je da se suprotstavi nadmoćnom neprijatelju - natprirodnom entitetu kojeg nazivaju Čuvarem Kapije. Iza teških vrata, koja otvara zlatni mač, jedini preživeli (Sin Čovečji) pronalazi misteriozni Cvet...

U drugoj polovini, osmominutni Exordium skreće u pravcu definisanom pesimizmom, donekle nihilističkom filozofijom, i cikličnim shvatanjem istorije, postavljajući egzistencijalistička pitanja. Da je reč o delu koje je nastalo iz ljubavi poručuje svaki frejm niskobudžetne animacije, izvedene danas retko primenjivanom tehnikom rotoskopije. Nostalgičan za vremenom kada je ista bila mnogo češće u upotrebi, King u njoj vidi idealan način za spajanje fiktivnog i realističnog, kao i za ispunjenje sopstvene vizije. Grupa od četvoro naturščika se vrlo dobro snalazi u svojim prvim (i malim) ulogama, a njima se pridružuje i koreditelj Džoš Džouns, pod maskom Čuvara Kapije, zauzimajući još i mesto ilustratora i dizajnera zvuka. Jan Densford crta storibordove, rekvizite obezbeđuje Aleksander King, dok odličan saundtrek, mešavinu psihodeličnog roka i elektronike, potpisuju Strand of Oaks, After Future i Ice Dragon.

Exordium zavređuje pažnju i deluje kao početak obećavajuće karijere.


6 Aug 2015

Golgo 13: The Professional / Queen Bee (Osamu Dezaki, 1983 / 1998)

 Golgo 13: The Professional (1983)

Deceniju nakon debija na velikom platnu, najpoznatiji lik autora mangi Takaa Saita postaje predmet interesovanja Osamua Dezakija, koji mu se ponovo vraća petnaest godina kasnije. Golgo 13 (aka Djuk Togo) važi za najveštijeg profesionalnog ubicu, tako da oni koji ga angažuju mogu da budu stoprocentno sigurni da će meta biti eliminisana, bilo da je reč o političkom magnatu ili glavešini kakvog krimi-sindikata. Njegova prošlost je misterija za sve obaveštajne službe...

Scenaristi koji sa Dezakijem sarađuju na Profesionalcu glavnom junaku daju gotovo natčovečne sposobnosti, naprežući suspenziju neverice do (kidanja) krajnjih granica. U njihovom tumačenju, on je u stanju da se izvuče iz nemogućih (čitaj: eksplozivnih) situacija, pa se da opisati kao čvrst spoj Džejmsa Bonda, Betmena (ili Supermena?) i Prljavog Harija, samo sa "one" strane zakona. Angažovan da se reši izvesnog Dr Zeda, Golgo 13 putuje na Siciliju, gde se od lovca pretvara u lovinu... ili bar tako misli industrijalac Lenard Doson, koji pokušava da mu se osveti za sinovljevu smrt. Devedeset minuta seksa, jurnjave, nasilja i sumnjivih faca upakovano je kao akcioni-mačo-palp-noar-krimi-triler sa ironičnim preokretom i mizoginim stavom, kao ograničavajućim faktorom.

Jednočasovna OVA Golgo 13: Queen Bee za nijansu je prefinjenija od prvog animea, budući da je Matici iz naslova, liderki disidentske vojske, dodeljena daleko značajnija uloga od svih onih koju su žene imale u prethodnom ostvarenju. Iako je njen karakter predstavljen sa muškog stanovišta, pri čemu joj pripada i nezahvalna titula antiheroine, ona ostavlja snažniji utisak od ćutlivog G-13, njenog neprijatelja br. 1 i, nakratko, ljubavnika. Radikalna u svemu, kako u krevetu i majčinskim obavezama, tako i u borbi za ostvarenje "viših ciljeva", Matica (čije je pravo ime Sonja) odaje utisak osobe koja bi u boljem svetu bila više od žrtve tragičnih okolnosti. Sa druge strane, Djuk Togo ostaje u istoj meri hladnokrvan, enigmatičan i dosledan najamničkom kodeksu.

Mračna parada najnižih ljudskih pobuda i najnepoželjnijih osobina, uz teme kao što su izdaja, prevara, korupcija, silovanje i samoubistvo, oba filma čini nepreporučljivim za mlađe (i osetljive starije) gledaoce, mada je to verovatno jasno iz dosadašnjeg teksta. Međutim, osnovni razlog zbog kojeg su vredni gledanja jeste strogo kontrolisana hiperstilizacija, po kojoj je Dezaki bio poznat i cenjen među mlađim kolegama poput Jošiakija Kavađirija. Osobenosti vizuelnog identiteta doprinosi česta upotreba "iskošene perspektive" i prigušenog osvetljenja, pa samim tim i dubokih senki, iz kojih izvire reka poroka i u kojima se skrivaju prave namere. Ništa manje atraktivan nije ni polurealističan i detaljan dizajn likova sa ekspresivno "izobličenim" licima u krupnom planu, kao ni tzv. postcard memories - zamrznuti kadrovi za intenziviranje dramatičnosti. Da slike budu još baroknije pobrinuli su se uplivi psihodelije, dok CGI sekvenca sa helikopterima (u Profesionalcu) donekle narušava poredak. "Seksepilan" džezerski skor, nešto moderniji (elektronskiji) u nastavku iz 1998. deluje kao šlag na ovim eksploatacijskim tortama.

Golgo 13: Queen Bee (1998)

1 Aug 2015

Od Irana do Hong Konga - još dva azijska filma za početak avgusta

Cheraghi dar meh (Panahbarkhoda Rezaee, 2008)

U prvom dugometražnom filmu iranskog reditelja Panabarhode Rezea, nastalog pod uticajem Tarkovskog (Nostalgija) i Sokurova (Majka i sin), velelepni kadrovi obojeni melanholijom nižu se kao stihovi kakve poeme o usamljenosti. Minimalistički scenario Hoseina Saberija prati udovicu Ranu i njenog ostarelog i bolešljivog oca u rutinskim poslovima, koji im obezbeđuju golu egzistenciju u maglom okovanoj planini.

Okruženje protagonista u isti mah deluje spokojno i zlokobno - visoki četinari kao da im poručuju: "Mi ćemo ostati ovde i nakon vaše smrti i pobrinuti se da budete prepušteni zaboravu." A neminovan kraj se iz jutra u jutro sve više približava, čineći radnje poput pletenja, pecanja, pravljenja ćumura i popravke petrolejskih lampi apsurdnim. Međutim, Reze ne dopušta banalnosti da se otme kontroli, pretvarajući je u čistu vizuelnu poeziju - svaki trenutak iz skromnog života svojih junaka ovekovečuje sumornom, ali magičnom slikom, zahvaljujući impresivnoj fotografiji Alimohamada Gasemija. Svedenim dijalozima i ambijentalnim zvukovima, u odsustvu muzike, postiže gustu meditativnu atmosferu, neretko naglašavajući čovekovu ništavnost u poređenju sa prirodom (ili, šire posmatrano, vaseljenom). Uprkos tome, "jesenja" drama Svetlo u magli nije potpuno obavijena crnim i neprozirnim velom tišine - iskrica nade još uvek tinja, baš kao i onaj stidljivi plamičak u epilogu... 


Si Fei (a.k.a. Guilty) (Wong Pak-Kei, 2015)

Da li zbog negativnih kritika koje je dobio za komediju Siu je yau sam (S for Sex, S for Secrets) ili iz nekih drugih pobuda, Huang Baiđi okreće novi list i snima hiperstilizovanu (anti)romantičnu dramu sa elementima (krvavog) trilera. Istražujući samoprezir, usamljenost i uticaj trauma iz detinjstva, poručuje da je ljubav gotovo jednaka bolesti i donosi priču o iščašenom i turbulentnom odnosu dvoje marginalizovanih ljudi.

Zbog gadno unakaženog lica, Kit je primoran da čami u senkama trošne kolibe od otpadnog materijala, (prilično) zarađujući kao plaćeni ubica. Kada upozna prostitutku Ting Ting, odlučuje da otkupi njenu slobodu od makroa, ni ne sanjajući da će mu život postati još mizerniji. Ču Po-Hao i Lidi Li Jue-Tong, oboje glumci i manekeni, odlično se snalaze u ulogama neuravnoteženih individua, čiji su psihološki ožiljci mnogo dublji od belega na koži. Dok on polagano osvaja gledaočeve simpatije, ona se iz ranjene košute preobražava u sadistički nastrojenu vučicu, gladnu osvete. Tajne koje kriju jedno od drugog kidaju slabašne konce koji njihovu nastranu mikro-porodicu održavaju celovitom, da bi u završnici sa preokretom izašle na videlo. Baiđi nije baš uvek precizan pri određivanju ritma filma, ali jeste vešt u spravljanju slatkiša za oko. U "otrovnim" nijansama žute i zelene, koje dominiraju sjajnim svetlosnim i kolorističkim rešenjima, ogleda se nezdrava zajednica, čiji raspad je najavljen sveprisutnom oronulošću. "Naoštreni" elektronski skor i par scena groteskne sadržine upotunjuju preovlađujuć osećaj nelagode.