27 Feb 2015

30+ najboljih japanimacija iz prošlog veka po izboru NGboo Art-a

Potrudivši se da budem stroži i ekonomičniji nego u prethodnom postu, od preko 100 japanimacija (antologija, srednje- i dugometražnih) iz XX veka izdvojio sam tridset(ak) koje su na mene ostavile najsnažniji utisak. Obnovio sam nekoliko koje su izbledele iz sećanja, kako bih utvrdio da li sam ih precenio ili potcenio, a premijerno odgledao mračnu basnu Chirin no Suzu, koje su japanski kritičari sedamdesetih ocenili kao revolucionarnu. Posredi je ostvarenje koje bi svi roditelji trebalo da prikažu svojoj deci u nekom trenutku, ne bi li naučila da priroda ume da bude vrlo okrutna, da ponekad dolazi do naglih preokreta i da život može da se pretvori u košmar, naročito ako ga "igramo" protiv sebe. Što se tiče repriza, prijatno sam se iznenadio koliko su pojedini filmovi lepo ostarili, zadržavši svoju drugost, provokativnost ili nešto treće...


01. Tenshi no Tamago (Mamoru Oshii, 1985)
02. Hotaru no Haka (Isao Takahata, 1988)
04. Jin-Rō (Hiroyuki Okiura, 2000)
06. Meikyū Monogatari (Yoshiaki Kawajiri, Katsuhiro Ōtomo & Rintarō, 1989)
07. Kōkaku Kidōtai (Mamoru Oshii, 1995)
- Ho-ō Hen (Rintarō, 1986)
- Yamato Hen (Toshio Hirata, 1987)
- Uchū Hen (Rintarō, 1987)
10. Akira (Katsuhiro Ōtomo, 1988)


11. Sirius no Densetsu (Masami Hata, 1981)
12. Memories (Katsuhiro Ōtomo, Tensai Okamura & Kōji Morimoto, 1995)
13. Robot Carnival (Atsuko Fukushima, Hiroyuki Kitakubo, Hiroyuki Kitazume, Kōji Morimoto, Takashi Nakamura, Yasuomi Umetsu, Manabu Ōhashi, Hidetoshi Ōmori & Katsuhiro Ōtomo, 1987)
15. Kanashimi no Belladonna (Eiichi Yamamoto, 1973)
16. Chirin no Suzu (Masami Hata, 1978)
17. Kaze no Tani no Nausicaa (Hayao Miyazaki, 1984)
18. Jūbē Ninpūchō (Yoshiaki Kawajiri, 1993)
19. X (Rintarō, 1996)
20. Tenkū no Shiro Laputa (Hayao Miyazaki, 1986)


21. Blood: The Last Vampire (Hiroyuki Kitakubo, 2000)
22. Space Adventure Cobra (Osamu Dezaki, 1982)
23. Yōjū Toshi (Yoshiaki Kawajiri, 1987)
24. Hokuto no Ken (Toyō Ashida, 1985)
29. Ginga Tetsudō no Yoru (Gisaburō Sugii, 1985)
30. Tonari no Totoro (Hayao Miyazaki, 1988)

23 Feb 2015

70+ najboljih azijskih animiranih filmova sa početka trećeg milenijuma po izboru NGboo Art-a

Nakon otprilike 100 odgledanih omnibusa, srednje- i dugometražnih animiranih filmova u japanskoj, južnokorejskoj, indijskoj i kineskoj produkciji, nastalih u periodu 2001-2015, odlučio sam da za posetioce NGboo Art-a izdvojim preko sedamdeset naslova, koje smatram vrednim pažnje. Reč je o subjektivnom izboru, zasnovanom na ocenama koje bih posle reprize (i u drugačijem raspoloženju) verovatno korigovao, pa ne zamerite ukoliko redosled na listi (od 5+ do 3), kojom je obuhvaćeno i nekoliko eksperimentalnih radova, ne odgovara vašem ukusu.

3. Sky Crawlers (Mamoru Oshii, 2008)
4. Sennen Joyū (Satoshi Kon, 2001)
5. Mind Game (Masaaki Yuasa, 2004)
8. Tokyo Godfathers (Satoshi Kon, 2003)
10. Momo e no Tegami (Hiroyuki Okiura, 2011)

14. Shisha no Sho (Kihachirō Kawamoto, 2005)
15. Vampire Hunter D (Yoshiaki Kawajiri, 2001)
17. Kotonoha no Niwa (Makoto Shinkai, 2013)
20. Dead Leaves (Hiroyuki Imaishi, 2004)


21. Stranger: Mukō Hadan (Masahiro Andō, 2007)
22. Innocence (Mamoru Oshi, 2004)
23. Hauru no Ugoku Shiro (Hayao Miyazaki, 2004)
29. Shin Angyō Onshi (Jōji Shimura, 2004)
30. Tachiguishi Retsuden (Mamoru Oshii, 2006)

32. Byōsoku Go Senchimētoru (Makoto Shinkai, 2007)
34. Kumo no Mukō, Yakusoku no Basho (Makoto Shinkai, 2004)
35. Final Fantasy VII: Advent Children (Tetsuya Nomura & Takeshi Nozue, 2005)
36. Sen to Chihiro no Kamikakushi (Hayao Miyazaki, 2001)
37. Karigurashi no Arrietty (Hiromasa Yonebayashi, 2010)

41. Feng Yun Jue (Dante Lam, 2008)
42. Aachi wa Ssipak (Jo Beom-jin, 2006)
45. The Animatrix (2003)
46. Mushishi Tokubetsu Hen: Hihamu Kage (Hiroshi Nagahama, 2014)
47. Metropolis (Rintarō, 2001)

51. Final Fantasy: The Spirits Within (Hironobu Sakaguchi & Motonori Sakakibara, 2001)
54. Ōkami Kodomo no Ame to Yuki (Mamoru Hosoda, 2012)
55. Highlander: The Search for Vengeance (Yoshiaki Kawajiri, 2007)
56. Cowboy Bebop: Tengoku no Tobira (Shinichirō Watanabe, 2001)
57. Saibi (Sang-ho Yeon, 2013)
58. Sakasama no Patema (Yasuhiro Yoshiura, 2013)
59. Miyori no Mori (Nizō Yamamoto, 2007)
60. Mardock Scramble (Susumu Kudō, 2010-2012)


61. Batman: Gotham Knight (2008)
64. Hoshi o Ou Kodomo (Makoto Shinkai, 2011)
65. Hottarake no Shima: Haruka to Mahō no Kagami (Shinsuke Satō, 2009)
66. Toki o Kakeru Shōjo (Mamoru Hosoda, 2006)
67. Gin'iro no Kami no Agito (Keiichi Sugiyama, 2006)
68. Appleseed / E.X. Machina (Shinji Aramaki, 2004/2007)
69. Biohazard: Degeneration / Damnation (Makoto Kamiya, 2008/2012)
70. Kaze Tachinu (Hayao Miyazaki, 2014)

Ukoliko se pitate zašto je Mijazakijeva labudova pesma na poslednjem mestu, odgovor je jednostavan - do kraja sam uspeo da izdržim tek iz drugog pokušaja, jer mi je anime, uprkos (standardno) lepoj animaciji bio dosadan, a glas glavnog junaka iritantan (Hideaki Ano bi trebalo da se drži posla animatora).

19 Feb 2015

Ansiktet (Ingmar Bergman, 1958)

"A šta je umetnost drugo nego najgora smicalica ikad smišljena, proračunata da prevari, i to ne jednom, nego svaki put, i ne neke, nego sve... Ceo život učimo da razotkrivamo laži, da ih podižemo i ispod njih nalazimo istinu. Kada se konačno suočimo sa istinom samom, nemoćni smo. Jer u laži postoji smisao, u istini ne."
(Strah i njegov sluga / Mirjana Novaković)

Neopisivo je divan osećaj kada na devedesetak minuta (svesno ili podsvesno) dozvolite da vas obmanjuje velikan sedme umetnosti, kao što je to bio Ingmar Bergman. Žanrovski potpuri Ansiktet (Lice), koji je pre par večeri prikazan na jednoj od retkih domaćih televizija sa pristojnim filmskim programom, sačinjen je od najčistijih neistina, na kakve se sve teže nailazi u ostvarenjima moderne kinematografije. Ledeno precizan, ali i neodoljivo šarmantan, odlikuje se neobičnom i gustom atmosferom, raskošnim crno-belim slikama i ćudljivim skorom. Direktor fotografije Gunar Fišer i kompozitor Erik Nordgren pokazuju da i posle Sedmog pečata njihov pečat ne bledi. Rediteljevi česti saradnici, glumci Maks fon Sidou, Gunar Bjornštrand, Ingrid Tulin i Bibi Anderson, briljiraju u tumačenju svojih likova, dok Naima Vifstrand dominira u ulozi bake Vogler, koja izgleda kao da je zalutala iz neke bajke. Moć Bergmanovih čarolija intenzivna je kako u gotski intoniranom prologu, tako i u naglom završetku, koji kao da označava prekid svakog pokušaja demistifikovanja magije. I sve teme po kojima je švedski majstor bio i ostao poznat su tu - golicaju maštu i intelekt...
"Vidim ono što vidim i znam ono što znam.
Ali mi niko ne veruje."
 (Baka Vogler)

15 Feb 2015

Muzički predah - VOLA

"My muse is designed to alter your mind..."
(VOLA / Stray the Skies)


Kopenhagenski bend VOLA čine pevač i gitarista Esgar Migind (Asger Mygind), basista Nikolaj Mogensen (Nicolai Mogensen), klavijaturista Martin Verner (Martin Werner) i bubnjar Filiks Ivert (Felix Ewert). Nakon dva izvrsna maksi-singla, Homesick Machinery (2008) i Monsters (2011), koji su nezasleženo prošli "ispod radara", kvartet objavljuje i prvi album, opčinjavajući Inmazes, koji nailazi na odličan prijem kod kritike.

Svoju eklektičnu muziku stvaraju pod uticajem različitih žanrova, od progresivnog roka 70-ih do savremene elektronike i ekstremnog metala, prkoseći kategorizaciji. Rezultat njihovog smelog eksperimentisanja je svež, moćan, kompleksan i kapriciozan zvuk, koji u jednom trenutku izaziva svrab, a već u sledećem osećaj letenja iznad čudesnih pejzaža. Svaki od deset soničnih lavirinata odlikuje se čvrstom asimetričnom konstrukcijom - dokazom umeća i uigranosti četvorice "graditelja", pred kojima je težak zadatak da sa sledećim LP-em ostave još snažniji utisak.

Inmazes možete preslušati na zvaničnoj bandcamp ili youtube stranici, a (pre ili kasnije) odgledajte i sjajan animirani spot za Gutter Moon.

10 Feb 2015

ORA (Philippe Baylaucq, 2011)


"Trebalo bi da smatramo izgubljenim svaki dan u kojem nismo bar jednom zaplesali." Ovim Ničeovim rečima, za zvanični blog Nacionalnog filmskog odbora Kanade, producentkinja (i web writer) Jovana Janković započinje članak u kojem čitaoce upoznaje sa pet kratkometražnih "baletskih filmova". Kao najinventivniji među njima, a posmatrano i šire (bez konkurencije?), izdvaja se petnaestominutni ORA.

Snimljena posebnim HD termografskim kamerama, koje su prethodno korišćene isključivo u vojne, naučne i medicinske svrhe, ova neobična doku-fantazija predstavlja veliki korak u (r)evoluciji ne samo kanadske, već i svetske kinematografije. Nastala je za vreme specijalizacije Filipa Bejloka u Montrealu, ali se proces produkcije odigrao u Vermontu, zato što vlasnici (super tajne) tehnologije nisu dopustili da ona napusti SAD.

U intervjuu sa dokumentaristom Magnusom Ajzaksonom, reditelj kaže da je čitava ekipa bila svesna istraživačkog aspekta projekta, zbog čega je svako bio prinuđen da svoj talenat i mogućnosti stavi na probu. Pred najvećim izazovom svakako je bilo šestoro (poluobnaženih) plesača, koji su najverovatnije po prvi put igrali u potpunom mraku i bez muzičke pratnje. Jednostavnu, a naočitu koreografiju Hozea Navasa, koji je sa Bejlokom sarađivao na podjednako hipnotišućem filmu Lodela iz 1996, izveli su u nezagrejanom skladištu, iznutra obloženom aluminijumskim panelima koji reflektuju toplotu. Ideja da budu izvori osvetljenja i u isti mah likovi u nelinearnoj "priči" uspešno je sprovedena u delo - moćno delo poetične lepote, metafizičkih dimenzija i onirične atmosfere.

Za inspiracijom autor odvažno traga u mitovima o Narcisu i Prometeju, Darvinovoj teoriji evolucije, apstraktnoj umetnosti Vasilija Kandinskog, Gogenovoj slici Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? i radovima Normana Meklarena, a sve sa ciljem pronalaženja pravog odnosa između boja, plesa, prostora i ljudskog tela. Umesto četkice i tempera, koristi "biološko svetlo" ili "svetlo života", koje emituje koža protagonista, uz minimalnu intervenciju računarskog softvera u postprodukciji, budući da gore navedena oprema daje crno-beli zapis. Na ovaj način dobija kvalitet vizuelne kompozicije kakav nije mogao da postigne primenom termalnih kamera standardne definicije, pošto proizvode "žarki" kolorit.

Neprirodno okruženje, koje sekstet nesumnjivo velikih profesionalaca oživljava elegantnim, a zatim sve intenzivnijim pokretima, podseća na misterioznu jazbinu neimenovane tuđinke iz naučnofantastičnog horora Under the Skin, dok oni sami izgledaju kao neka praiskonska stvorenja. U prologu, koji stvara utisak eksperimentalne animacije, "rađaju" se iz jedne ćelije, da bi u katarzičnoj završnici formirali svojevrsni lanac koji se pruža ad infinitum. Nesvakidašnji doživljaj upotpunjuje mistični skor Robera Marsela Lepaža, u savršenom skladu sa energijom plesača...

7 Feb 2015

San-slika-bezdan 0.8.9.1.

Apsurdni potpuri ili potpuri apsurda?

 (Klik = Krupnija Slova)

6 Feb 2015

Stín kapradiny (František Vláčil, 1984)


Prema tvrdnjama recenzenta Tomaša V. Odahe, František Vlačil je svojevremeno izjavio da mu je, pored Markete Lazarove, Stín kapradiny (Senka paprati) slikara Jozefa Čapeka jedno od omiljenih literarnih dela. U saradnji sa piscem Vladimirom Kernerom, sa kojim je sarađivao i na Dolini pčela (Údolí včel), scenario je završio još 1972, ali je adaptacija (iz nenavedenih razloga) nastala tek dvanaest godina kasnije.

Uglavnom snimljena na predivnim prirodnim lokacijama, u varošicama i selima, otprilike u pozno leto i/ili u ranu jesen, ova melanholična drama se bavi temom zločina, (griže) savesti i kazne. Dvojica dobrih drugova, Ruda Aksemit (Marek Proboš) i Vaclav Kala (Zbignjev Sušinski) ubijaju čuvara lovišta (Miroslav Mahaček), nakon što ih ovaj uhvati u lovokrađi. Leš nesrećnika zatrpavaju kamenjem, ali njihov nepromišljeni čin ne ostaje dugo u senci paprati, kao ni improvizovani grob. Primorani da se daju u beg, skrivaju se po šumama, ali što dublje u njih zalaze, teret sećanja, košmara i halucinacija postaje sve teži. Zariču se da će ostati zajedno, šta god da se desi, krećući stazom beskrupuloznih kriminalaca.

Zlo koje obuzima mladiće preobražava ih u strance za svet kojem su nekada pripadali, pa zato ne treba da čudi to što glavne uloge reditelj dodeljuje poljskim, naknadno nadsinhronizovanim glumcima. Značajne promene u potpuno različitim, čak suprotstavljenim ličnostima svojih antijunaka, Vlačil često i vešto prenosi na okruženje, stvarajući moćne vizuelne metafore. U nekoliko navrata, Rudu i Vaclava podređuje lepoj, ali okrutnoj Majci Zemlji, naglašavajući jalovost pokušaja da se suoče sa neoprostivim greškama i izbegnu gotovo sigurnu smrt. Tri kadra bi se mogla okarakterisati kao ključna u prikazu mentalnog sunovrata (koji podrazumeva i rađanje animoziteta prema okolini), a to su oni koji odaju utisak da korenje, četinari i stene mogu da ožive svakog časa i okome se na "nevaljalce".

U nezaustavljivom procesu slabljenja psihe učestvuje i žrtva, koja se pojavljuje kao skitnica i, kasnije, pijanica, i koja možda nije ništa drugo do proizvod uobrazilje. Njegovo ruganje i glasovi mrtvih (ali i živih ljudi) ne samo da dovode protagoniste do ivice ludila, već se odražavaju na kvalitet i dinamiku njihovog odnosa. Da li u istom postoji nešto više od prijateljstva, kao što je to bio slučaj sa vitezovima Ondrejem i Arminom u Dolini pčela, nije eksplicitno navedeno, ali Vlačil za sobom ostavlja suptilne nagoveštaje, prepuštajući tumačenja gledaocu.

Raspričaniji nego inače, Vlačilovi likovi ne govore ono što je izlišno, dok putem (katkad filozofskih) razgovora otkrivaju svoje želje, strahove i stavove. Estetski posmatrano, Senka paprati zaostaje za crno-belim ostvarenjima iz šezdesetih (debijem Holubice i istorijskom trilogijom), ali uprkos tome i odsustvu progresivnog skora Zdeneka Liške (koga sa konvencionalnijim orkestracijama zamenjuje Jirži Svoboda) poseduje dovoljno kvaliteta da ponese titulu "čistog (lirskog) filma".

2 Feb 2015

2 x grčki film

Το όνειρο του σκύλου (Αγγελος Φραντζης, 2005)

Tokom generalne probe, operska pevačica ostaje bez glasa, a kradljivac njenog "oruđa" gine u podrumskoj pucnjavi. Introvertni turistički agent, koji je možda sve to sanjao, po povratku kući zatiče ispražnjen stan (i kutiju sa biskvitima). Slučaj, koji bez odlaganja prijavljuje policiji, dolazi u ruke kapetana sa psihičkim moćima. Gatara, istražiteljeva bliska saradnica, proriče mladiću koji pati od nesanice da će sresti devojku svog života još pre zore. Ispostavlja se da je to kapetanova kćer - glumica koja na kraju dečje predstave o Trnovoj Ružici pada u komu. U istoj noći, crvenokosa kurva pronalazi čarobni štapić, uz čiju pomoć ostvaruje sve rođendanske želje i još poneku pride...


Prikladno opisana kao "intrigantna mešavina policijskog filma, magičnog realizma i linčovske odiseje" (MeetUp), urbana fantazija Το όνειρο του σκύλου (To oneiro tou skylou / San jednog psa) vodi gledaoca u nesvakidašnji obilazak Atine, predstavljajući mu ovaj grad kao lavirint sa brojnim ćorsokacima. Dajući novo značenje igri slučaja, reditelj Angelos Francis i njegov koscenarist Spiros Krimbalis oslanjaju se na logiku snova - pokreću mehanizme podsvesti svojih likova, ali im ne dopuštaju da nad njima preuzmu potpunu kontrolu. Kamera, koja ih prati u naizgled besciljnom tumaranju po polumračnim ulicama, pasažima i hodnicima, gotovo se nikada ne zaustavlja, kao da pokušava da uhvati Hipnosa na delu. Sve je iluzija - hotel, javna kuća i prodavnica rasvete dele naziv "La Mirage", spavaća soba se preobražava u diskoteku, a balon napunjen sopranom pojavljuje se i na javi, u skrovitom magacinu preprodavaca kompakt-diskova. Zahvaljujući zrnastoj fotografiji, film deluje dosta starije, kao da pripada prošloj eri u kojoj se eksperimentisalo češće i odvažnije, dok stvaranju čudne atmosfere doprinosi ćudljivi elektronski skor Coti K.-a, uz valcer iz baleta Uspavana lepotica (P. I. Čajkovski), koji je iskorišćen kao lajt-motiv.

Μέσα στο δάσος (Αγγελος Φραντζης, 2010)

Afinitet prema zasićenim bojama, koje su sporadično parale atinski mrak u Snu jednog psa, Francis pokazuje i u svom trećem, a zasad poslednjem celovečernjem ostvarenju. U isti mah sirov i oniričan, Μέσα στο δάσος (Mesa sto dasos / U šumi) izmiče svakoj kategorizaciji, a najpribližnije bi se mogao opisati kao spoj kvazi-misterije, video-art-a, dokumentarca i romantične drame. Bez pravog zapleta i sa svedenim dijalozima, "priča" počiva na improvizaciji troje neiskusnih, ali smelih i snalažljivih glumaca, istražujući odnos neimenovanih protagonista u procesu oslobađanja i širenja (omni)seksualne energije.


Primenom jeftine i danas mnogima dostupne opreme - (amaterskog) digitalnog fotoaparata, snimača zvuka i laptop računara, postignut je retro izgled (intimnog) zapisa sa super osmice. Autor, kako sam kaže na zvaničnom blogu, dopušta sebi da se, što je više moguće, približi Katji, Nejtanu i Jakovosu, ne bi li i sam postao deo sladostrasnog jedinstva, u nameri da materijalizuje emocije. I zaista mu polazi za rukom da na slike precizno prenese njihovu snagu, nejasnoću, uzburkanost i, konačno, erupciju, pri tom se predajući uticaju netaknute i zagonetne prirode. Inspiraciju crpe iz različitih izvora (klasičnih bajki, found footage filmova, umetnosti fovizma i nadrealizma itd), upotrebljavajući jezik iskonskih simbola (drvo, voda, kamen, vatra, krv, sperma). Trio glavnih junaka definiše putenošću, ali i zbunjenošću i otuđenošću od ostatka sveta, prikazujući samootkrivanje i konfrontaciju kao ritual inicijacije, koji počinje na planinskom proplanku, nastavlja se u šumi (i napuštenoj crvenoj brvnari), a završava na izolovanoj plaži. Erotsku napetost, koja izbija iz brojnih scena, Francis naglašava tišinom, koju tek povremeno prekidaju ambijentalni zvuci i minimalistički dronovi Coti K.-a.