29 Oct 2014

Nocturno 29 (Pere Portabella, 1968)

"To conceive a film, I always need to place myself in front of a blank sheet. It is the shortest road to the blank and empty screen, with the best conditions. In a way, it is like working directly on the screen itself."
Pere Portabella

Katalonski filmadžija Pere Portabela smatra se jednom od najznačajnijih figura ne samo u kulturnoj, već i u političkoj istoriji Španije. Karijeru u domenu sedme umetnosti započeo je kao producent, učestvujući (pod imenom Pedro) i u nastajanju "skandalozne" Viridijane (1961), što je za posledicu imalo konfiskovanje pasoša. A saradnja sa Luisom Bunjuelom ostavila je dubok trag na njegovo stvaralaštvo, s obzirom na to da je po senzibilitetu vrlo blizak nadrealistima. 


Rediteljski prvenac, polučasovni No compteu amb els dits (Ne broji svojim prstima, 1967), poslužio je kao osnova za antiburžujsku "dramu" Nocturno 29, čiji naslov se odnosi na dvadeset devet mračnih godina pod Frankovom diktaturom. Oba dela pozajmljuju format reklama, a potom ga deformišu ili u potpunosti uništavaju, prkoseći logici istog. Linearna narativna struktura zamenjena je nizom "polu-autonomnih scena", koje povremeno povezuje neimenovana junakinja, u tumačenju atraktivne italijanske glumice Lučije Boze. (Slučajno ili ne, njen lik podseća na Pazolinijevu Lučiju iz kontroverzne misterije Teorema - lepu i dokonu domaćicu koja pripada višoj srednjoj klasi.)

Non-sequitur dijalog sa sredovečnim suprugom (Mario Kabre), koji dolazi tek pred sam kraj, i "super-realistični fragmenti", koji prema rečima autora "otkrivaju beznačajnost svakodnevnog života", nagoveštavaju priču o preljubi, koju Portabela uporno odbija da zaokruži. Opirući se filmskim kanonima i držeći vas na bezbednoj distanci, on vešto zaobilazi cenzuru i elegantnim potezima stvara začudan portret nezdravog stanja u tadašnjem društvu. Kao lepak za razbacane delove slagalice neretko koristi apsurd, mada u kontekstu pružanja otpora strogom režimu, čak i najbesmislenije sekvence dobijaju na značaju i značenju.


Uklanjanje ivera iz stopala. Pajac i rastavljanje stolice. Grupa bučnih pasa u kavezu. Izvođenje kakofonične kompozicije na klaviru. Mirno i dostojanstveno vađenje očiju tokom emitovanja snimka vojne parade. Presecanje liturgije bizarnom lutkarskom predstavom. Koncert rok benda, prigušen neprijatnim zvucima. Tumaranje lavirintom i guranje latica u nozdrve. Elitni gosti sa dvorožnim šeširom u golf klubu... Sve ove (ali i ostale) vinjete nose pečat suptilne provokacije i, zahvaljujući zrnastoj i visokokontrastnoj crno-beloj fotografiji, nameću atmosferu potisnute slobode. Ni boje, koje prodiru u par navrata (partija pokera i razgledanje zastava), ne ublažavaju neprijatan osećaj da nešto stalno nedostaje, već igraju ravnopravnu ulogu podstrekivača revolucije.

Portabelin radikalan pristup znatno ograničava publiku, jer zahteva ogromnu dozu strpljenja i nadljudsku koncentraciju, što važi i za kasnije radove, kao što su neo-ekspresionistički doku-horor Cuadecuc, vampir (1970), Pont de Varsòvia (Varšavski most, 1989), enigmatična oda muzici, vajarstvu i književnosti, ili Die Stille vor Bach (Tišina posle Baha, 2007), eksperimentalni spoj mjuzikla, biografskog filma i kvazi-dokumentarca u čast Johana Sebastijana Baha. Analizirajući Nocturno 29, kritičar Ezekijel Šmoler daje zanimljiv zaključak, koji će ovde biti naveden kao dodatak preporuci:
"... he frames with the mathematic virtuosity of Antonioni or Resnais, photographs with the violence of Glauber Rocha, edits with the revolutionary intelligence of Eisenstein and moves the camera with the sophisticated arrogance of Fellini. He is the one who can straighten his tie while he breaks cinema and the world into pieces."

27 Oct 2014

Mono

Mono is a short geometrical fantasy about an enigmatic creature.
(No horns and tentacles included.
Certain uncertainty.)

25 Oct 2014

HypoCrisis

A short profile of a happy Clown.
(No wings attached.)

(click to enlarge)

21 Oct 2014

Eika Katappa (Werner Schroeter, 1969)


Na festivalu u Menhajmu 1969-e, dugometražni prvenac avangardiste Vernera Šretera (1945-2010) osvojio je nagradu Jozef fon Šternberg za najoriginalnije ostvarenje, a to je titula koju bi čak i u današnje vreme vrlo lako mogao da ponese. Iza kriptičnog naslova Eika Katappa krije se eksperimentalna (melo)dramedija - jedinstveni amalgam opere i filma, u kojem se presecaju i prožimaju visoka i pop kultura, kič i umetnost.


Pod čipkastim velom klasičnih melodija, raštrkane su vizualno izazovne sekvence o ljubavi, agoniji i smrti, hotimično neumerene u svojoj teatralnosti, čime je obično postignut komični efekat. Fetišizovane Bizeove, Verdijeve, Vagnerove i Pučinijeve arije, sa čijim tekstovima je čitava glumačka ekipa asinhronizovana, formiraju kitnjaste sonične ramove za izvitoperene, anahronistične i idiosinkratične kunst goblene. Povremeno isprekidane nemačkim šlagerima i rok numerama na tragu Elvisa Preslija, utrkuju se sa prizorima koji oslikavaju stradanje Svetog Sebastijana, stigmatičarku Terezu Nojman, romansu Zigfrida i Krimhilde, ubistvo anonimnog plemića i tragičnu priču o dvojici mladića, koji se jedan drugome udvaraju u modernom Napulju.


Eklektičan skor upotpunjen je odlomcima iz dela Mocarta, Betovena, Belinija, Pendereckog i Štrausa, čiji je valcer Na lepom plavom Dunavu iskorišćen kao svojevrsni lajtmotiv. Šreterov stil je ekstatičan, a strast i razigranost zarazne, što se naročito primećuje u lucidnom performansu simpatične Karle Egerer (ovde potpisane kao Carla Aulaulu) i autorove muze Magdalene Montezume kojoj "glas pozajmljuje" Marija Kalas, pojavljujući se u nekoliko navrata posredstvom crno-belih fotografija. (Obožavanje čuvene primadone pokazuje i kratki film iz 1968.)


Najupečatljivije scene ove radikalne operske farse snimljene su napolju - što u prirodnom okruženju, a što u blizini starih objekata (vila, palata, amfiteatara), industrijskih kompleksa ili na prometnim ulicama napuljske luke. Arhitektura je akcentovana muzikom, iako se njihov odnos, baš kao i u slučaju protagonista, može okarakterisati kao kontradiktoran.

U isti mah asketski i dekadentan, Eika Katappa je definisan poslednjim rečima dive sa sela: "Život je dragocen, čak i u ovom trenutku." Možda u njima treba tražiti značenje šaka koje, vezane lancem, drže crvenu ružu i služe kao spona između naizgled nespojivih delova kolaža...

18 Oct 2014

Destroy the Future

White lights are slowly being swallowed by the Fog.
The ghosts are longing to return to the Beginning.
Yellow Dreams are not putrid.
This pain is inexplicable.
Pandora is dead.

13 Oct 2014

Abstracto / Apples & Penguins

ABSTRACTO
The anarchy of colors and of a few words.


APPLES & PENGUINS
While Angel Boo is being nostalgic, Sugar Bee is meditating.

9 Oct 2014

Shōnen Sarutobi Sasuke (Akira Daikubara & Taiji Yabushita, 1959)

Fantazija Shōnen Sarutobi Sasuke (Dečak Sarutobi Sasuke) inspirisana je izmišljenim likom, legendarnim nindžom koji je bio brz i okretan kao majmun. Njen istorijski značaj ogleda se u tome što je označila početak prodora animea na Zapad, budući da je posredi prvi japanski animirani film koji je dospeo do američkih bioskopa. Pošto su tamošnji cenzori smatrali da je šinobi nepodesno zanimanje za glavnog junaka dela namenjenog najmlađoj publici, Sasuke je preobraćen u samuraja. (A jedan od alternativnih naslova je i Magični dečak.)

Jednostavna i pitka priča prati odrastanje odvažnog Sasukea, koji sa starijom sestrom Oju (Oyū) živi u šumskoj kolibi, okružen prijateljski nastrojenim životinjama. Idiličnu sliku njihovog zajedništva narušava pojava velikog orla, koji uspeva da zgrabi lane i baci ga u jezero. Nastojeći da spasi mladunče, košuta skače u vodu, gde postaje žrtva monstruoznog salamandera. (Gledaoci koji nikada nisu prežalili smrt Bambijeve majke verovatno će želeti da zaobiđu ovo ostvarenje). Nakon izlaska iz jezera, neman pokazuje svoje pravo obličje, a ono pripada demonskoj princezi Jaši (Yasha), kažnjenoj za pakosti koje je činila u prošlosti. Oslobođena kletve, spremna je da ponovo uspostavi vladavinu terora, u čemu će je, naravno, sprečiti Sasuke... čim bude završio obuku kod enigmatičnog pustinjaka.


Odajući utisak adaptacije neke dalekoistočne narodne pripovetke, ova simpatična avantura podražava Diznijeve crtaće, kako po intonaciji, tako i po ritmu odvijanja radnje, s tim što se autori ne ustručavaju da zađu dublje na mračnu teritoriju. Iako nasilje nije "grafičko", broj pogubljenih (uglavnom loših momaka) meri se desetinama, dok se prikaz smrti veštice, otelovljenja rušilačke sile i/ili negativnih emocija, može okarakterisati kao jeziv. Konačni okršaj, koji čini okosnicu katarzične završnice, deluje i te kako brutalno, uprkos odsustvu krvi, naročito tokom scene u kojoj (maloletni) protagonist, pod dejstvom crne magije, udara o stene. Dramske sekvence i one koje dočaravaju lepotu boravka u prirodnom okruženju služe kao protivteža akcionim segmentima.

Dizajn likova, koji potpisuje Akira Daikubara, odlikuje se raznolikošću, pa tako Jaša, sa divljom kosom i razjapljenim ustima, izgleda kao avet koja je oživela sa slika plutajućeg sveta (ukijo-e), a njeni podanici, banditi predvođeni "strašnim" Gonkurom tužnog pogleda, podsećaju na radove Maksa Flajšera i Aba Ajverksa, ali sa orijentalnim "twistom". Sasuke i devojčica koja mu se, igrom nesrećnog slučaja, pridružuje u potrazi za osvetom, imaju tipično azijske crte. Isto važi i za brižnu Oju i pravednog princa Jukimuru koji, svestan opasnosti po čitavu zemlju, nesebično pruža pomoć mladom ratniku. (Osim toga, dašak romanse nije na odmet.) Nažalost, uočljive oscilacije u kvalitetu animacije (i režije), kao i povremeno iritirajući zvuci kojima se oglašavaju Sasukeovi ljubimci ostavljaju ovaj anime da i dalje pluta po moru opskurnosti...

7 Oct 2014

Szürkület (György Fehér, 1990)


Prvi od dva filma koje je televizijski reditelj György Fehér (1939-2002) snimio za veliko platno je depresivna krimi-misterija Szürkület (Suton), adaptacija scenarija pod nazivom Es geschah am hellichten Tag (Desilo se u po bela dana), prekrojenog u novelu Das Versprechen: Requiem auf den Kriminalroman (Zavet: Rekvijem za detektivski roman).

Sudeći po rečima poznavalaca izvornog dela, koje potpisuje švajcarski književnik Friedrich Dürrenmatt (1921-1990), Fehér verno prati priču, ali je stavlja u drugi plan, zbog čega se stiče utisak da prepravke nisu zanemarljive. Ubistvo osmogodišnje devojčice koje pokreće policijsku istragu, baš kao i elegična muzička tema, poput kakve uspavanke za mrtve, predstavlja središnji motiv koji meditativne kadrove-sekvence povezuje u impresivnu celinu.

Moćan u svojoj sumornosti, Szürkület deluje kao sinematski pandan mračnim dronovima, kišnom i oblačnom jesenjem danu ili, po Benedeku Fliegaufu, pesmi kitova. Kombinacijom minimalističkog narativa, dugih perioda tišine i patinirane crno-bele fotografije, koja pruža autentičan retro izgled, postignuta je pogrebna, gotovo sablasna atmosfera, gušća od magle koja obavija neimenovano selo i okolne šume.

Jedan recenzent odlično zapaža da kamera polagano "istražuje lica glumaca kao da su pejzaži, a pejzaže kao da su glumci". Dok klizi preko oronulih fasada i ogolelog drveća, okreće se u zagušljivim prostorijama ili se zaustavlja da, voajerski, proviri kroz otvorena vrata ili prozor, gledaocu je nametnuta pozicija sanjara, zarobljenog u klaustrofobičnom košmaru, na prašnjavim puteljcima ljudske psihe i duše.

Sličnost sa radovima Béle Tarra uopšte nije slučajna, budući da je naveden kao konsultant, dok je na mestu DP-a Miklós Gurbán, koji će sa prominentnim mađarskim rediteljem sarađivati 2000. na Werckmeister harmóniák (Verkmajsterove harmonije). A rečima nije moguće opisati estetski doživljaj koji gledanje ovog ostvarenja izaziva...

4 Oct 2014

Closed Vision (Marc'O, 1954)

"Mi ćemo biti oči veličanstvene noći."

Debitantsko ostvarenje Mark-Gilbera Giljomina (koji se predstavlja pseudonimom Mark'O), francuskog reditelja, scenariste, dramskog pisca i jednog od predstavnika letrizma, Žan Kokto je nazvao najbitnijim eksperimentalnim delom još od svog Le Sang d'un Poète (Pesnikova krv, 1930). Pored ovog podatka, epigrafi pružaju i objašnjenje filma, kao jedinstvenog pokušaja da se sinematskim sredstvima zabeleži tok svesti neimenovanog protagoniste - od nebuloznih misli do koherentnih ideja.

Narator, prvi u nizu unutrašnjih glasova, poziva publiku da se u procesu razumevanja ne oslanja na logiku, već na opšte emocije. Vremenom mu se pridružuju i ostali slojevi ličnosti, a sve sa ciljem da srede haos i daju mu smisao. Njihove izjave, bilo da su izgovorene staloženo, u višeglasju ili kroz viku, najčešće nose pečat hiperteatralnosti, obično delujući kao neočekivani dodatak čudnovatim jukstapozicijama. Kolažne slike, koje potpisuju Mark'O i asistentkinja režije Joland DuLuar, izgledaju kao da su nastajale metodom slobodnih asocijacija, a služe kao prolog, epilog i most između "nestvarnih" igranih vinjeta.

Plaže Azurne obale poprište su bizarnih događaja - kopanja sopstvenog groba i ručka (sredovečnih parova) koji počinje smehom, a završava se ikonoklastičnim ritualom. Kolo dece okreće se oko bandere, mladića i devojke, a ekseri se u stisnutoj šaci pretvaraju u crve. Tužna plavuša iza rešetaka dobija jabuku, a potom i hitac kamenčićem u čelo. Gomila lažnih novčanica biva spaljena, nošena u mrtvačkom sanduku i, naravno, razgrabljena. A "smeh je krik masa, razočaravajuć, koliko i apsurdan."

Prošiveni disonantnim notama i presečeni razbacanim monolozima, inspirativni, vešto komponovani kadrovi dopiru do podsvesti gledaoca, uvlačeći ga u budni san i podstičući na kontemplaciju. Nasumičnošću i sporadičnim ponavljanjem stvaraju nepravilan, ali prijatan ritam u umu, potvrđujući svoja navodna psihoterapeutska svojstva. Prelepa crno-bela fotografija Žan-Gabrijela Albikokoa čini da Zatvorenu viziju posmatrate širom otvorenih očiju, te je po značaju jednaka Mark'Ovoj briljantnoj, u isti mah preciznoj i anarhičnoj režiji. Visokokontrastna sećanja vode vas ka as-finišu, patili ili ne od insomnije.

Revolucionaran koncept i besprekorna izvedba opravdavaju Koktoove reči. Ovaj film je ultimativna (pseudo)dadaistička fantazija, gusta mreža ispletena od (apstraktnih) konopaca koji se vrzmaju po nečijoj glavi...

1 Oct 2014

Novi film Mamorua Ošija!

 
Mamoru Oši, autor meni najomiljenijeg animea, enigmatične fantazije Tenshi no Tamago (Jaje anđela), a široj publici poznatiji po sajberpank trileru Kōkaku Kidōtai (Duh u školjci), donosi još jednu hiperstilizovanu naučnofantastičnu akciju, ovog puta začinjenu elementima stimpanka i visoke fantazije, a nastalu u koprodukciji Japana i Kanade. 
 
Radnja filma Garm Wars: The Last Druid, koji će premijeru imati na Međunarodnom festivalu u Tokiju, odvija se u nedefinisanom vremenu, u zaraćenom svetu Annwn (Anven?), i prati klona Karu (Khara) na putu ka zabranjenoj zemlji druida, u potrazi za istinom o Garm-ratnicima i razlozima sopstvenog postojanja.
 
Sveže pristigli trejler obećava maštovito, samoreferentno i vizuelno raskošno ostvarenje, prepoznatljivi hibrid igrane i animirane forme (nalik Avalon-u), sa neoklasično-orijentalnim skorom Kendžija Kavaija i, naravno, basetom u jednoj od glavnih uloga, pored Lensa Henriksena. Za očekivati je i priču krcatu "ošijevskim" metaforama... ukoliko mu je dosta eksperimentalnih sineastičkih viceva poput Assault Girls.